Може ли Србија да преживи Вучића?

Када најмоћнији човек у једној држави није дорастао послу који обавља, а притом има скоро патолошку потребу да буде вољен (вероватно повезану са чињеницом да ван политике није ништа успешно урадио у животу), онда је за очекивати да његова владавина буде обележена цензуром, демагогијом и популизмом. Протеклог викенда смо имали прилику да огољено видимо та обележја Вучићеве власти у случајевима Душана Петричића и Саше Јанковића.

 

 

 

vucic

Идила на телевизији…

 

 

 

Нови уредник “Политике” Жарко Ракић затражио је од нашег најбољег карикатуристе Душана Петричића да “прореди” са бављењем Вучићем. Овај је то одбио и речено му је да више неће радити у тим новинама. Када је та вест доспела у јавност, постало је стварно занимљиво. Прво се огласио “кабинет премијера Вучића” и затражио да се Петричић врати у “Политику”, јер у ствари његове карикатуре “само доносе поене премијеру”. Ако је стварно тако, зашто је онда на изложби “Нецензурисане лажи” представљен као “лични мрзитељ Вучића”?

Потом је исте вечери поменути Ракић рекао да Петричић остаје у његовом листу, “иако је скуп и не доставља радове на време”. Па зашто онда ипак жели таквог сарадника? Сва је прилика да је вајни уредник “отишао по мишљење тамо где треба”, па је све искоришћено како би Вучић опет испао жртва неких неименованих “центара моћи”. Па ви сад верујте српским медијима…

Други случај везан је за кршење закона и демагогију, када је један од главних Вучићевих трбухозбораца, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин одбио да прими заштитника грађана Сашу Јанковића, иако је, као члан Владе, то по закону био дужан да учини најкасније у року од 15 дана од достављања заштитниковог захтева.

Састанак је требало да буде поводом најављеног укидања повраћаја ПДВ-а за куповину хране и опреме за бебе и могућности повећања износа родитељског додатка. Међутим, слично као и у Петричићевом случају, власт је посегнула за врхунском демагогијом.

Када је Вулин (Вучић?) увидео да му одбијање састанка наноси медијску штету, објављена је његова изјава да је Јанковићу упућен позив за сусрет у министарству у недељу у 7,30 ујутро. Заштитник грађана, наравно, није отишао на тај састанак, а Вулин је искористио да га представи као нерадника, уз безобразну тврдњу да Министарство ради и викендом од раног јутра.

Наравно, не губите време и не идите у Немањину викендом, јер нећете успети да обавите било какав посао. Битно је било да се необавештеној јавности пошаље порука како само власт ради по цео дан, а да би грађани (укључујући ту и њиховог заштитника) најрадије да ленчаре. Да искористим речи паметнијег од себе: “Вучић нас је 25 година убеђивао да нисмо довољно Срби, а сада нас убеђује да нисмо довољно Немци”.

Не смемо да се заваравамо да ови примери нису много битни (као ни медијски спин власти да је рушење у Савамали безначајно и да се радило само о “три бараке”), јер без поштовања права и медијских слобода, као и права на критику, не може да буде ни економског напретка.

Док владар виче на конференцијама за новинаре како га критичари “мрзе”, истовремено његови чауши себи намештају послове и несметано се богате, а народ је све сиромашнији. Зато и јесте сан сваког диктатора у покушају да постоји само један извор информација – његов. Бојим се само да то не схватимо прекасно…

 

 

 

ИЗВОР: Вести-онлајн