Монах који се сјећао дјевојке

Донко Ракочевић

 

 

Некада давно, након великог невремена, два монаха ходала су блатњавим путем. Након извјесног времена наишли су на лијепу дјевојку која је покушавала да пређе пут. Имала је дугу, свилену хаљину коју би упрљала и уништила ако би кренула преко блата. Један од двојице монаха је ухвати око струка, подиже је и пренесе на другу страну. Дјевојка оде својим путем, а њих двојица наставише даље.

Ходали су тако у тишини, не проговоривши ни ријеч . Након неколико сати хода, овај други не могавши више да издржи, уз прекор запита оног који је пренио дјевојку – како се усудио да уради тако нешто што не приличи једном монаху. Он му одговори: „Ја сам ону дјевојку спустио прије неколико сати. Зашто је ти и даље носиш?“

Не сјећам се тачно где сам прочитао ову причу, али знам да је на мене оставила веома снажан утисак па сам је запамтио. Фантастична метафора о везаности за прошлост и немогућности да се прошлости ослободимо. Колико често се нађемо у ситуацијама у којима се држимо прошлости и уносимо је и тренутак у ком живимо? Управо та прошлост нам представља невјероватан терет и не да нам да се укључимо у свакодневне токове свог живота. Прошлост нам постаје кривац за све, али и оправдање за све у чему нисмо успјели. И докле год се држимо чврсто за све то што је прошло, тешко ће нам бити да кренемо даље.

 

 

 

 

ИЗВОР: sedmica.me