МИСТРИЈА САМОУКИХ НЕИМАРА – народно градитељство

Тамара Огњевић

 

 

Градити кућу на друму, како то описује Јован Цвијић дефинишући простор на ком је настајала Србија, није значило само стални удар освајача већ континуирани утицај различитих стилова, синтезу Истока и Запада, Севера и Југа. Тај процес је најочигледнији у уметности, а најзанимљивији у архитектури. Поготову када су у питању анонимни, народни неимари који своје знање не стичу на престижним европским универзитетима или путујући по земљама богате градитељске традиције.

Веште дрводеље и зидари, махом сељаци, неоптерећени академским канонима и истанчаним укусом школованих наручилаца више класе, вековима на балканској раскрсници стварају испрва сеоску, а потом и градску кућу, конаке, дрвене цркве и винске подруме, исказујући сопствени осећај за простор и лепо, као трајни печат етоса из ког потичу.

 

Аутентичне брвнаре динарског типа разних намена, скупљане
широм Златибора, „скрасиле” су се у Сирогојну, у „Старом селу”, првом музеју у нашој земљи под ведрим небом, који чува не само богатсво народног градитељства већ и културу становања и друштвене и привредне односе становника златиборског краја. Ту су дводелне куће с високим кровом на четири воде, вајати, амбари, млекари, качаре с казаном за печење ракије, хлебна пећ, кошнице, машине за сушење шљива испратне стаје за стоку.

Прича о народном градитељству на тлу Србије има четири основна начела на којима постоји од часа кад је вешти риболовац из Лепенског вира почео да барата и данас загонетним системом бројева на основу којих ће подићи древно насеље на обали Дунава. То су простор, материјал, клима и градитељ. Прва стреха или сојеница можда нису подигнуте с најјаснијом идејом о лепом, али се сигурно тежило да буду функционалне, довољно топле зими и довољно сеновите лети. Наука данас зна како су изгледали станиште Лепенског вира и куће у неолитској Винчи, плетене од прућа и облепљиване иловачом и блатом.

Градитељство каменом и опеком донеће на ове просторе Римљани, али дрвену кућу, као претечу аутохтоног народног градитељства Србије, граде Словени. Те словенске „бедне колибе разбацане далеко једна од друге”, које у VI веку описује дворски историчар Јустинијана I, Прокопије из Цезареје, леже у корену једне дуге и непрекинуте градитељске генезе народне сеоске куће на ширем простору Балкана.

Од брвана и од дрвета

Иако градња дрвених кућа има дугу традицију код Словена и пре Велике сеобе народа, чињеница је да ће се они на тлу Србије срести са извором најразноврснијег квалитетног дрвета. Тако доминиканац Буркард у XIV веку извештава о бескрајним шумама у Србији, а Алфонс де Ламартин и Константин Јиречек неких петсто година касније о правом океану шума и земљи која је цела једна полудивља шума. Тај пејзаж обрастао густом шумом доброг дрвета условио је да и сељачка кућа и српски дворови током средњег века буду зидани од овог материјала. Византијски цар Маврикије у својим „Стратегикама” у VII веку каже да су словенске куће од дрвета, док прва жена историчар, византијска принцеза Ана Комнина, у XII веку записује како Срби граде дрвене куле. Од дрвета и камена, нешто раскошнији од уобичајене сеоске куће, највероватније је био и Немањин двор у Топлици, а о томе како диљем Србије ничу дрвене цркве у XIII веку пише Теодосије у „Житију Светог Саве”. Архиепископ Данило II каже у својим знаменитим „Животима краљева и архиепископа српских” да је у утврђеном граду Магличу саградио палату од дрвета.

 


Златиборска брвнара препознаје се по шиндри на крову на
четири воде, дрвеном стамбеном делу над подрумом зиданим
каменом на косини и народној изреци „Куће колико те може
покрити, баште колико ти око види”

„Ова краљевина или нема никаквих тврдих места ни градова или их има веома мало. Зграде и дворови, како краљевски, тако и осталих племића, саграђени су од брвана (палис) и од дрвета”, бележе крсташки хроничари Буркард и Бертран де ла Брокијер своја запажања о српским кућама и палатама у XIV веку.

Иако се данас тек делимично може реконструисати изглед ових здања, нема сумње да су она настајала као проширени концепт сеоске куће. Извесно је да су и владарску палату, баш као и ону обичну кућу, зидали домаћи мајстори.

Сваки сељак дунђер и зидар

Од најстаријих времена у планинским регијама Србије, Босне, Косова и Црне Горе зидане су управо дрвене куће, брвнаре или такозване талпаре. Градња каменом је карактеристична за Херцеговину и Далмацију, док се опека појављује у Војводини. Грађевински материјал условљава поделу на два типа објеката – брвнару у планинским крајевима и бондрук у низијама и пределима питомије климе. Између ова два основна типа јављају се такозвани савардак или дубирог (колиба купастог облика од дугачких дебала) и сламњача или плијевница (плетена кућа покривена сламом). Брвнара је најаутентичнији тип објекта народног градитељства у Срба. Чак је и сам назив потекао из српског језика и у изворном облику се налази у средњовековним записима какав је рецимо онај из Никољца код Бијелог Поља из 1405. или у Саском рударском законику из XVI века.

Брвнара је знак благостања у епохи турске окупације. То је време кад се куће граде далеко од путних комуникација и никада од бољих материјала, због могућих одмазди паљењем како појединих имања, тако и читавих села. Градитељи ових кућа, као и скромних цркава-брвнара, најчешће долазе са суседних територија некадашњих српских земаља у средњем веку. Или су то македонски дунђери Дибралије, Мијаци и Уљуфи, или чувени Осаћани, вешти зидари из источне Босне. Као одличне мајсторе хронике помињу неимаре из села Жлне код Књажевца, као и градитеље из Новог Пазара и околине. Ту су и чувени Црнотравци. Све су то махом српски сељаци, самоуки мајстори који у ходу савлађују техничке проблеме и преносе своје знање на млађе, углавном синове и рођаке. О њима Вук Караџић записује да је „сваки сељак дунђер и зидар” те да „сељаци и по градовима и по варошима највише граде куће и остале зграде”.

Масовна градња дрвених цркава и кућа у Србији настаје након Другог српског устанка, почетком XIX века. Покајница Вујице Вулићевића је најпознатија, али не и једина међу црквама-брвнарама из епохе Милоша Обреновића. Ово је време неимара из Осата, који ће утемељити такозвани „динарски” тип српске куће из кога ће настати све остале варијанте сеоске куће на тлу Србије у XIX веку. Позната и као осаћанка, ова типична зграда народног неимарства састоји се од куће и собе. Кућа је главни део објекта у ком се налази огњиште. Ту се окупљају укућани, то је простор у ком се обедује и обављају други послови везани за кућу. Соба је намењена за славе и посела, као и боравак укућана у зимском периоду. Осаћанка има стрм кров покривен шиндром и фино обрађене дрвене греде које се често украшавају дуборезом. Увек је укопана на косини, тако да се у већини случајева испод собе налази подрум у функцији оставе. Спољни зид подрума је по правилу обложен притесаним, рустичним каменом.

Осаћани су били мајстори дрвених конструкција, вешти да повежу греде, стубове и кров с минималном употребом клинова и ексера. У планинским регијама је највише коришћена храстовина и борова грађа, а у низији је кућа делом могла бити дрвена, а делом од непечене цигле ћерпича, лепљена блатом, а затим кречена. Овакав тип сеоске куће окружен је другим грађевинама које чине организам српске сеоске задруге. То су вајати, као мање јединице – станови за чланове задруге, гостинска соба, летњи стан, подруми који су у појединим регијама, као што је то случај у неготинском крају, грађени у виноградима или воћњацима. Рајачке и рогљевске винске пимнице, или пивнице, којих има готово триста, грађене од позног XVIII века па све до Другог светског рата, изузетан су пример виноградских подрума. Репрезентативна здања народног градитељства са свим објектима који су чинили насеље западносрпске сеоске задруге могу се данас видети у музеју „Старо село” у Сирогојну.

 


Осим неимара, „градиле” су и занатлије: дрводеље, качари, колари, корпари, чутураши, грнчари, терзије, абаџије, опанчари, ковачи, кириџије, рабаџије, лучари и кречари


Моравске бондручаре препознају се по трему с луковима на подужној страни куће, чардаку (на ком се лети може спавати), истуреном доксату с одвојеним кровом „на сводови”, ћерамиди и бибер
црепу, и народној изреци „Тешко момку без заната и кући без вајата”


Минијатурна црква-брвнара у селу Кућани на јужним обронцима
Златибора грађена је без темеља, од борових талпи, с кровом од
шиндре, од којих је једна покретна, да се црква може проветрити. У њој су данас двери Симеона Лазовића из 1780

Куће с дућаном и чардацима

Концепт осаћанке ће се у градовима, који су дуго били под турском влашћу, сударити са оријенталном градитељском праксом. Урбани начин живота изискује кућу која често садржи и простор за радионицу или радњу, па градовима у XVIII и XIX веку доминирају једноспратна здања са еркерима и дућаном, радионицом или кафаном у приземљу. Градске куће подизане руком народних градитеља сложеније су целине с већим бројем просторија. И богатије и сиромашније имају дрвену конструкцију, с тим што су оне сиротињске најчешће од ћерпича, облепљене блатом и иловачом, а затим окречене. Куће богатијих грађана имају често дрвене доксате и чардаке. Њихова приземља су од лако обрадивог камена пешчара, а врата, прозори, дрвено степениште и греде декорисани дуборезом и шароликим интарзијама од седефа и различитог дрвета карактеристичних за оријенталну, исламску уметност. Готово по правилу имају диванхану, једну врсту централно позиционираног салона за пријем. Оне најраскошније окружене су вртом, имају купатило, помоћне зграде за коње и кола. Изузетни примери градских кућа балканско-оријенталног типа су, поред оних у призренској четврти Поткаљај или старој чаршији у Пећи, господар Јованов конак у Чачку, кућа Боре Димитријевића у Лесковцу, Јокановића кућа у Ужицу, Пашин конак у Врању, Амиџина кућа у Крагујевцу, дом Христа Јовановића у Пироту, Манакова кућа и зграда Лицеја у Београду (Вуков и Доситејев музеј), кафана „Код белог медведа” у Земуну и многе друге.

Иако је утицај западноевропских стилова заувек прогнао оријентални начин градње из Србије, занимљиво је да се варијације осаћанске брвнаре и појединих елемената балканског стила, какви су отворени тремови и димњаци с капићима, све чешће јављају као инспирација савремених архитеката у потрази за стилом модерне српске куће за одмор.

 


Селамлук (мушка зграда) Пашиних конака у Врању, подигнут 1765,
репрезентативан је пример старе балканске градске куће, симетричне, са истуреном стрехом, централним холом, оџаклијама и богато украшеним таваницама

ИЗВОР: svevlad.org.rs