МИСТИЧНА ИСТОРИЈА И 27. МАРТ

парошки

Др Милан Парошки

 

 

  • Мистична историја Рашана и Срба, није написана. А не знам ни да ли ћу је икада писати? Али, “ћаскања” ради…, да се запитамо: колику је мистичну снагу имала заклетва Рашког краља Милутина, на Другом Дежевском сабору!? Њоме се заклео краљ Милутин, да ће, по његовој смрти, јединственом Рашком краљевином владати Владислав Драгутиновић, син краља Драгутина. Што је било изричито рашанско право, од времена Цара Константина. Јер су, супротно римском праву, сва три Константинова сина: Константин Други, Констанс и Констанције, владали! Баш као што ће, у истом пасу владати и синови Стефана Провенчаног: Радослав, Владислав и Урош Први.
  • По заклетви и Уговору са Другог Дежевског сабора, Рашка држава Св. Краља Милутина, простирала се од Звечана на Косову, преко Скопља, до Пелопонеза! Мистично размишљање поставља питање: које је рашанско и српско село из Краљевине Милутинове, дан данас, остало српско?
  • Мистична ненаписана историја, осим теме – заклетве Милутинове, а наше историјске судбине, ваљало би да процени последице и два најкрвавија пуча, у двадесетом веку: пуча 1903. године, када су двестотинак зликоваца, два пута заклетих краљу, Александру Обреновићу (први пут када им је давао официрске чинове, а други пут када су се у пучу гласно клели, да свом краљу неће ништа нажао учинити, само да изађе из склоништа!!?) извршили најгнуснији злочин, а да још увек њиховим именима се ките градови, улице, установе и српска историја?
  • Још гори је други – 27. мартовски пуч 1941. године! После две године другог светског рата (започет 1939.). Пучисти, у тренутку када је Хитлер у Паризу, а Стаљин у пакту са Хитлером, су, за два милиона фунти стерлинга у злату – жртвовали 1 700 000 (милион и седамсто хиљада) Срба!!!

 

 

 

О Ратовима Драгутина и Милутина (владара Рашке и Србије у истом пасу), генијални Константин Јиричек (“Историја Срба, Књига прва, Слово љубве, Београд 1978. Стр.198. и199.), наводи: “Краљ Стефан Драгутин започе ратовање с намером да свога брата Уроша збаци, па да престо преда своме сину Владиславу. Сва властела пристаде уз хромог краља. Урош, напуштен од свих својих великаша, беше већ изгубио сваку наду.., али је Стефану жао било пролити братску крв, па је с њиме од своје воље поделио државу. После тога, Стефанов син Владислав наследио је оца у његовом делу, али тако да је Урош у своме делу имао остати као вазал свога синовца… Краљ Стефан Драгутин умро је у марту 1316, пошто се пред смрт замонашио као калуђер Теоктист; сахрањен је у цркви Ђурђевим Ступовима код Раса. Од његових синова, по свој прилици, млађи Урошић умро је пре њега. Замонашио се и он, добивши манастирско име Стефан, те је сахрањен у епископској цркви у Ариљу на западној Морави. Сада је требало да краљем постане Владислав, али је Урош Други (Милутин , прим. аутора) прешао преко свих одредаба последњег уговора (Другог Дежевског сабора – прим. аутора), приграбивши одмах земљу умрлога брата и бацивши свога синовца у тамницу.”

По заклетви и Уговору са Другог Дежевског сабора, Рашка држава Св. Краља Милутина, простила се од Звечана на Косову, преко Скопља, до Пелопонеза! Мистично размишљање поставља питање: које је рашанско и српско село из Краљевине Милутинове, дан данас, остало српско? Због чега, Сети краљ Милутин, са својим моштима, није у Србији, већ лежи у туђој земљи, у Средцу – Софији, у Бугарској? А које српско село, из Мачве, Славоније, данашње Републике Српске, све до Жичке Архиепископије, којима је владао Стефан Драгутин и исто тако миропомазани и из историје избрисани Владислав Драгутиновић – није српско!? Сва су села часно заклетих краљева, саборно миропомазаних, и данас, српска села!!!

Мистична ненаписана историја, осим теме – заклетве Милутинове, а наше историјске судбине, ваљало би да процени последице и два најкрвавија пуча, у двадесетом веку: пуча 1903. године, када су двестотинак зликоваца, два пута заклетих краљу, Александру Обреновићу (први пут када им је давао официрске чинове, а други пут када су се у пучу гласно клели, да свом краљу неће ништа нажао учинити, само да изађе из склоништа!!?) извршили најгнуснији злочин, а да још увек њиховим именима се ките градови, улице , установе и српска историја?

Заклетници су се прославили касапљењем Краља Александра и краљице Драге и слављем по Београду, тако што су на сабљама носили гениталије новомученика. Мистика, не може да објасни разлоге зликовачког подухвата и сатанистичког чина (Краљ Александар је, у време пуча, имао двадесет шест година, али је већ после Прве обновљене олимпијаде и своје дипломатске мисије на Олимпијади – вратио манастир Хиландар Српској православној Цркви, из бугарског ропства)?

Реал -политичка историја бележи чињенице, да Краљевина Србија нестаје са мапе суверених држава, 1. децембра 1918. године! А Република Србија, добија суверенитет 2006. године, вољом друге суверене државе – Републике Црне Горе!

Још гори је други – 27. мартовски пуч 1941. године! После две године другог светског рата (започет 1939.). Пучисти, у тренутку када је Хитлер у Паризу, а Стаљин у пакту са Хитлером, су, за два милиона фунти стерлинга у злату – жртвовали 1 700 000 (милион и седамсто хиљада) Срба!!!

Добро је, да је генерал Симовић сахрањен у Алеји великана, а још боље је што је чувен, у београдској чаршији, Слободан Јовановић (потпредседник и председник шест југословенских влада), донесен у Београд, пре коју годину и сахрањен негде у близини Симовића. О свим жртвама, милионским, у време и после Другог светског рата – тек ће се писати мистична историја. Ако буде писаца и ако буду имали коме да пишу!?

Ако ни због чега другог, а оно због мистицизма православног Народа Рашанског или Српског – најављени митинг Заветника, за 27. март 2016. године, ми мистични, ваљало би да поздравимо гестом каквим генијални Јевреји поздрављају своју мистичну историју и веру – гласним ридањем!!!, Јевреји гласно и искрено, покајнички, плачу под Зидом Другог Храма, саграђеног после Јеврејског повратка из Вавилонског ропства. То је суштински и искрен, свакодневни, ходочаснички, национални вапај за препородом Зид плача у Јерусалиму и Јад Вашам жртвама холокауста – ваљан су наук освешталим Србима!

Плакањем за миропомазаним краљем Александром Обреновићем и мученицом Краљицом Драгом (ни једна краљица у рашанској и српској историји, жива, није сецкана на парчиће!), измолимо од Саборне и обновљене Српске Православне Цркве – светачки и мученички венац, међу српским светитељима! И да, државотворну, мученичку династију Обреновиће (генијални кнез Милош и кнез Михајло мученик  -сахрањени су у њиховом ктиторском храму – Саборној цркви у Београду. Милош је изградио 232 цркве и манастира, по ослобођеној Србији! А није светац!?) оживимо међу живим светитељима!

Лажни мистици величају Милутиново светаштво и изграђених четрдесетак цркава и манастира! Зашто саборног (Сретенски устав је саборно проглашен Устав, слободне Србије) Кнеза Милоша и његову династију, нико светима не назива?

А први миропомазани Краљ Србије, после Немањића, Милан Обреновић, протеран је из Србије, у четрдесетим годинама свога века, умро је у егзилу, у Бечу, али је у манастиру Крушедолу, Београдско Сремске Митрополије СПЦ, сахрањен!? Рекло би се, без греха по националну мистичну историју. Лежи у рацкој и српској земљи? Па зашто се о овоме ћути?

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи