Милош Милојевић: Споменик патријарху или Да ли баш ништа не могу да ураде како треба

  • Чувене војсковође се приказују победнички на коњу, без обзира да ли су волели да прикупљају поштанске марке. И патријарх Павле морао је бити приказан као пастир православних Срба

 

                      Споменик патријарху Павлу испред београдске цркве Св. Марка (Фото: Танјуг/Беоинфо)

 

Новооткривени споменик блаженопочившем патријарху Павлу Српском поново потврђује нешто што само најзадртији већ не виде – чак и када хоће да ураде нешто што је у почетној замисли добро напредњачки властодршци то неизоставно ураде лоше.

Постављање бисте руског космонаута Јурија Гагарина на Новом Београду указало је да су одговорни прескочили лекције из пропорције у осмољетки, свеједно да ли је реч о ликовном, геометрији или ОТО-у. Ствари изгледају једноставно – а постављање вајарског портрета на каменом стубу делује као нешто посве једноставно – све док то не покушају да изведу пробрани напредњачки кадрови.

Сличне утиске провоцира и откривање споменика почившем патријарху Павлу, који као да се ни из чега слива на цветни пропланак трамвајске окретнице на Ташмајдану.

                                            Уклоњени споменик Јурију Гагарину (Извор: ТВ Прва/Јутјуб)

 

Кажу реализатори овог споменика да је замисао била да се метафорички (или како се то каже у вајарству) укаже на почившег патријарха како седи заваљен у трамвајско седиште. Уосталом, шта би човек друго радио на трамвајској окретници? Сцену „патријарх чека трамвај“ далеко је теже фигурално исказати, посебно део са неизбежним питањем: „Ћеро, јел можеш да ми кажеш који је ово број, нисам понео наочари? – Седмица. – Јел беше иде до богословије?“

Да су били домишљатији творци споменика су могли да додају мултимедијални елемент – кажу упућени да се на софтверу врло лако и обилно уграђује – који би када се неко приближи споменику генеричким гласом емитовао по коју мисао из трамвајских догодовштина блаженопочившег. Међутим, биће да су градски оци и очуси страховали да – заједно са гласом „Бус плус“ апарата и црквеним звонима која допиру из звоника светомарковске цркве – све то заједно не буде једна озбиљна конкуренција музичке понуде са Славије.

Творцима споменичког решења је очито на умовима била вулгарно непосредна (или непосредно вулгарна) фигурализација трамвајске сцене. Но и то – делује и лаичком оку – могло је да се изведе далеко боље.

Познате трамвајске сцене алудирају на патријархову пословичну скромност, нешто што се дубоко урезало у јавно сећање и нешто што – руку на срце – полухристијанизованој и вулгарно секуларизованој маси представља најопипљивије и најпрепознатиљвије сведочење јеванђељских врлина са којима су се сусрели. За многе је то – то. Јеванђељска врлина на улици, поп који не краде и који се не вози у скупим колима.

Међутим, ако су то хтели далеко од тога да су успели. На једној познатој фотографији фоторепортера „Вечерњих новости“ Драгана Миловановића, патријарх Павле у трамвају седи усправан и бодрог држања загледан у књигу коју држи обема рукама. На другој гледа кроз прозор и маше окупљеном свету. Када је већ алегорија толико плитка онда је приказ могао да буде вернији. Када они који су остали иза шофера Мике хоће слику тамића на надгробном споменику, саблажњиво би било да ту буде неки други или апстраховани модел. И вулгарност има своје каноне – све мора да буде јасно на први поглед.

                                       Патријарх Павле (Фото: Драган Миловановић)

 

Споменик патријарху могао се извести и потпуно другачије. Његова светост јесте била личност позната по небројаним анегдотама из вишедеценијске свештеничке службе. Међутим, тешко да би било умесно на једном споменику – који је чини ми се међу првим споменицима једном поглавару српске цркве у београдском јавном простору, ако изузмемо Светог Саву на светосавском платоу – приказати на пример патријарха како аматерски упражњава шустерски занат.

Пастирски положај и држање патријарха посведочени су на безбројним фотографијама начињеним у многим јавним приликама. Изнад и пре свега – он је био то. Не шустер аматер, не неко ко воли да се вози трамвајем – то су драгоцене анегдоте из једног изузетног живота али оне замагљују његов јавни лик који споменичко решење треба да канонизује и – крајње буквално – обележи у камену.

                                          Патријарх Павле (Извор: Православие.ру)

 

Чувене војсковође се приказују победнички на коњу, без обзира да ли су волели да прикупљају поштанске марке или са мрежом и у кратким панталонама да трче пољима и лове лептире. Научници су најчешће у професорској пози са неким учењачко-кабинетским предметом у рукама, иако су можда у анегдотама запамћени као бонвивани којима нису биле стране ванкабинетске страсти.

Пастир православних Срба морао је бити приказан баш тако. Тиме би се у јавном простору окаменила његова историјска улога – некога ко је водио брод цркве и православног народа кроз Сциле ентизујастичне али често плитке верске обнове и недефинисане жудње за духовним и Харидбе дубоке политичке и друштвене кризе.

Но, коме треба истинољубив приказ који позива на преиспитивање? Лакше је возити се трамвајем.

 

ИЗВОР: Стање ствари