МИЛАНОВИЋ – БРУКА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Раде Брајовић

 

 СРПСКО-ХРВАТСКИ СУДАР БОЉЕ ОСВЕТЛИ И ПУКОТИНЕ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И ДРУГИХ БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА

 

 

  • Кад се, међутим, чинило да је, већ деценију и по, узела маха стабилност, некако је нагло, пред прошли викенд, пукло све позитивно, збрисана је и толеранција – наравно између Србије у Хрватске
  • Докотрљала се, на крају, усташка круна – запева је Зоран Милановић, председник хрватске владе. Томсоновац, али бољи од узора – главни квалитет му је у политичкој јасноћи. Нема више разлога сумњама и претпоставкама или неким правдањима – чули смо га, и видели, више пута, из дана у дан, ноћу…
  • Нису се чула правовремена реаговања Европе – јесте комесар Хан лично дошао у Београд, изрекао подршку Србији, али изговорено није било довољно убедљиво, оно што је Загреб заслужио. Мора се и додати – ужасно хрватско понашање морало је да изазове и ЕУ врхове. Немају ни право, ни разлога да ћуте, јер Хрватска је чланица Европске заједнице – брука и њој припада!

   

          КАО да никад нису живеле заједно – а јесу. Као да су се вазда само
сударале, па и уништавале – а нису. Време између „јесу” и „нису” било је најдуже, често и у повезаним противуречностима, али неретко и у доминацији једне или друге ознаке.

          Кад се, међутим, чинило да је, већ деценију и по, узела маха стабилност, некако је нагло, пред прошли викенд, пукло све позитивно, збрисана је и толеранција – наравно између Србије у Хрватске.

          Није најбоље ни у односима других балканских комшија.

          Сада се, можда и под утицајем граничне српско-хрватске блокаде, види и оно што пре није примећивано и гласно оцењивано, на пример између братских земаља – Црне Горе и Србије.

          Србија је, у сваком случају, опет у балканском средишту, ни западно, ни источно, што не значи да је сама…

          Кад Србија ради и уради нешто добро, похвале пре стижу из неке удаљене земље, а оне око ње – или ћуте или само офрље констатују, а чују се и оне које потегну нешто из репертоара намерне нетачности и увреде, али и злобе и омразе.

          Није томе крива Србија, мада има, не мало, и њених огрешења, понекад у унутрашњој политици, кад се тиче и других. Најчешћи промашаји показују се кад званична Србија прикрива и маскира неке догађаје, посебно оне најнепријатније, везане за моћнике и оне земље за које се верује да су јој, у сваком случају, наклоњене.

          Створене су такве околности – распад Југославије, међунационални ратови, НАТО бомбардовање, отмица Космета – у којима на Србију, без њене кривице, „дрвљем и камењем” ударају из комшилука.

 

krivi za sve

 

          Удари из Хрватске су посебни, толико бесомучни и безумни, као да им је, збиља, једини циљ – убити, убити Србина!

          Препознајете – убице. Сећате се – непосредно или из неких књига, поруке, можда, бледе, али се не бришу – ојачавају их у Хрватској. Данас. И то – до врха, и са врха до дна актуелне владајуће гарнитуре.

          Није никаква омашка, тачно је – из и са врха!

          Годинама смо, иако безуспешно, покушавали да се навикнемо на Томсонове усташке певаније, са урлицима – „убиј, убиј Србина”. Хтели смо да верујемо да хрватска власт у томе не учествује, мислили смо да је њихова толеранција привремена, да ће се певачке мржње постепено угасити. Не само да нису, већ смо доживели уверење да хрватски владајући врх, и његови пратиоци, оживели антисрпску мржњу, једноставно и сами политички цвркућу.

          Колико се пута чула у Вуковару, где је склоњена и међунационална равноправност и њен један од симбола – ћирилица. Урликани су потом обновљени усташки позиви на уништавање – Срба свуда где су обележавани разни датуми фашистичке хрватске историје, укључујући и онај што најсвежије боли Србе – двадесетогодишњицу погрома две хиљаде Срба у срамотној „Олуји”.

          Певао је свуда, где је могао да стигне, Томсон, а чули су се и други бубњари, али су свуда говорили хрватски политичари из самог врха и ниже – више се нису правили да не виде шта се све збива у гомили…

          И, докотрљала се, на крају, усташка круна – запева је Зоран Милановић,
председник хрватске владе. Томсоновац, али бољи од узора – главни квалитет му је у политичкој јасноћи. Нема више разлога сумњама и претпоставкама или неким правдањима – чули смо га, и видели, више пута, из дана у дан, ноћу…
Најкраће, ево његове музике:

          Супротставио се исламским избеглицама, који су, пошто им је Мађарска жицом препречила сеобу ка Западној Европи, дошли до српско-хрватске границе, да би преко територије Хрватске стигли до Немачке. Небитно је, и непотребно, увредљиво чак поређење са Србијом, која је, месецима пре тога, имигрантима помагала како се може помоћи дошљацима и бегунцима.

          За ову неприлику је важно не само што Милановић, иако је његова земља интегрални део ЕУ, не само што није дозволио улазак мигрантима, већ што је за све оптужио Србију. Ни криву, ни дужну. И да кажемо, наглашено похваљену за јединствену помоћ путујућим исламистима…

          Следиле су, из више грла, обмане и увреде Срба и Србије, са све голим лажима:

          Срби су усмерили имигранте на Хрватску. Радили јој иза леђа. Требало је да шарају мало, да их шаљу и у Мађарску и Румунију. Орао (Србин) не лови муве – ми смо и орао. Мађарска гради зид према варварима, према Србима…

          Уз увреде, следили су удари: забрањен улаз у Хрватску свих робом натоварених камиона који су направили петнаестак километара дугачку колону са српске стране границе. Забранили су Србима и путнички саобраћај – само возилима са српским регистарским таблицама. Ни то није све. Има горе и теже – Срби, са српским исправама и документима не могу у Хрватску! Преко границе сви могу – осим Срба…

          Узалуд српска реаговања – хрватска власт била је непопустљива, а вратили су и оне огавне фашистичке и расистичке методе – физичко одвајање Срба од других путника, тако да, ако је неко, у аутобусу, Србин – напоље Србине, сви колико их има, не могу с другима!!!

          То што су, септембра 2015, власти Хрватске радиле и њени извођачи ове
срамоте хтели још да ураде Србима, није забележено у цивилизованом свету, како је оценио српски МИП у ноти Хрватској, коју је одбио да прими хрватски амбасадор у Београду…

          Бруку тиме није смањио, а не би могла да буде мања да је било шта демонстративно урадио, он или Милановић, или било ко.

          Није, наравно, све ово и било шта слично, нимало случајно и није мотивисано само наслеђем и вишеструким сукобима Срба и Хрвата.

          Наслеђе јесте тешко и експлозивно, што потврђује и чињеница да одмах све пукне чим се појави неки актуелни проблем, чак и не баш тешка тема. Миграција исламиста, посебно српско понашање према бегунцима, била је довољан мотив да хрватска власт покрене историјску помаму мржње према Србима – као у време фашистичке НДХ.

          Чему то води – одговори не припадају само Србима. Нису се чула правовремена реаговања Европе – јесте комесар Хан лично дошао у Београд, изрекао подршку Србији, али изговорено није било довољно убедљиво, оно што је Загреб заслужио. Мора се и додати – ужасно хрватско понашање морало је да изазове и ЕУ врхове. Немају ни право, ни разлога да ћуте, јер Хрватска је чланица Европске заједнице – брука и њој припада!

          Још мање разлога за уздржавање имају суседи Србије.

          Директних реаговања комшија до сада није било, чак ни Црне Горе – још се, очигледно, нисмо навикли на нову политику Ђукановићеве власти. А, шта ће тек бити кад Црна Гора уђе у НАТО – ако уђе, ако јој дозволе Црногорци.

          Чак и до сада разједињена опозиција креће у непресталне протесте, кажу – док не оборе власт…

          Садашње околности нису Србији нимало лаке. У граничној кризи није сагнула главу. Ако би било другачије било би много теже. Сада, комшији није да цркне комшија. А, на граници Србије и Хрватске све рампе су данас поподне подигнуте и гранични прелази отворени – док их поново не затвори политика!

 

 

 

ИЗВОР: Факти