MЕГЛЕНСКИ ВЛАСИ: Стварање још једног латинског идентитета

“Словенски печат географских имена Трибала посебно ћемо обрадити, те ћемо тако из хаоса трачко-илирских народа извући још један словенски народ”

Павел Јозеф Шафарик, “Порекло  Словена

ПИШЕ: Срђан Новаковић

Мегленски Власи или Меглено-Власи (меглено-влашки: Vlashi, Vlaheshte; грч. Βλαχομογλενίτες, Vlachomoglenítes) су мала источнороманска етничка скупина, чија је матица област Меглен у Грчкој. Меглен је етно-географска област која се налази се у северном делу грчке периферије (региона) Средишње Македоније уз границу са Републиком Македонијом.

Област Меглена представља изузетно лепу котлину, оивичену планинама Ниџе (гр.Ворас, највиши врх је Кајмакчалан од 2.521 м.) са запада, Кожуф (гр.Дзена) са севера и Пајак (гр.Пајко) са истока. Кроз Мегленску котлину тече река Мегленица (гр. Могленицас) са својим бројним притокама, по којој се уствари зове овај предео (С.Гопчевић, Стара Србија и Македонија, стр.156). У најсеверoисточнијем делу области, у горњем току Големе Реке (Γκολέμα Ρέκα), и по западним и источним падинама планине Пајак (чији се највиши врхови зову Поглед, Вртоп и Гроб!) смештено је неколико села, која образују крај познат као Влахомеглен (гр. Βλαχομογλενά), где има влашко-мегленских села као Ноти (Нотија), Лугунци (Лангадија), Бериславци (Периклија) и Ошин (Архангелос), али географски Влахомеглен излази ван географских граница Меглена и обухвата и села Љумница (Скра), Купа, Ливада (Ливадија), Црна Река (Карпи) и Баровица (Кастанери) у општини Пеонија, као и села Хума, Серменин и Конско у општини Ђевђелија, у Републици Македонији.

Ова села традиционално су насељена православним Власима, а једно од њих – Ноти је 1759. године потурчено и одатле се формирала јединствена група Влаха-потурчењака, »мухамедовских Цинцара, о којима кажу да у фанатизму надмашују мухамедовске Србе» (С. Гопчевић,1888 г.).  Мегленовлашки језик се веома разликује од језика осталих Македовлаха-Цинцара( Capidan, Theodor, Meglenoromânii, Istoria și graiul lor, vol. I, Cultura Națională, București, 1925). Њихова народна ношња разликује се од ношње осталих Влаха, а слична је словенској ношњи у Меглену. Већина обичаја овог народа слична је обичајима словенских комшија (Капидан Т, Македо-Романците, Историjска и описна скица на романските населенија на Балканскиот Полуостров, Скопје 2004). Уосталом, још је Цвијић приповедао да у Маријову, планинској области «има велики број влашких типова, што наводи да се мисли на словенско-аромунско порекло овог становништва.

                                              Мегленски Власи у опанцима

Свуда унаоколо по Маријовским планинама и на планини Ниџе станују полупословењени Власи сточари, а у суседном Меглену су стално настањени мегленски Власи». Власи Меглена се помињу у једном документу архива светогорског манастира Велике Лавре још 1094. године, а Т.Папахађи (Tache Papahagi, Originea Muloviștenilor și Gopeșenilor, București, 1935), анализирајући специфичности локалног цинцарског наречја, сматра такође Гопеш и Маловиште за прапостојбину мегленовлашког говора и становништва.

Шта каже наука о Мегленским Власима?

Румуни их зову: vlahi din Meglen, ,aromâni din Meglen, români din Meglen, români megleniţi, megleniţi,megleni, meglenoromâni. Такође, Румуни и Молдавци признају да је топоним Меглен словенског порекла, од «бугарске» речи Магла («Toponimul de Meglen este de origine slavă, derivând de la cuvântul bulgar Мъгла /Măgla (ceaţă, negură)», како истиче Дорин Лозовану, председник Географског и етнолошког друштва Републике Молдавије. Међутим, као што смо већ истакли, Гопчевић је, сасвим оправдано, сматрао да читав крај носи назив по реци Магленици, коју су Турци звали Караџа или Кара-азмак (одатле Караџова као турски назив ове области).

Мегленски Власи живе дакле у префектурама Пела и Кукуш данашње Грчке, и у селима Хума, Конско и Серменин у Републици Македонији. За разлику од своје влашке браће Цинцара, Каракачана и Фаршериота, они нису никада били номадски сточари, него седелачки сељаци који су живели од пољопривреде. Сматра се да их има између 12.000 и 20.000.

Они говоре «источнороманским» језиком који се зове меглено-влашки (грч. βλαχομογλενίτικα -vlachomoglenítika) или  μογλενίτικα (moglenítika) на грчком.

Мегленски Власи нису признати ни у Грчкој, ни у Републици Македонији и сматра се да су, углавном, асимилирани у обе државе. Тачно порекло Мегленских Влаха није познато, а постоји неколико теорија. Претпоставља се да се ради о некој старијој етничкој групи Балкана која је «романизована». Вајаганд је изнео претпоставку да су они «потомци оних Бугара-Влаха о којима се чуло у 12. и 13. веку и који су се после познате битке на Амзелфелду повукли у планине Меглена», док их је К. Јиричек (Uber die Wlachen von Moglena, Leipzig&Berlin, 1893) сматрао за «потомке Печењега које је цар Алексије населио у област Меглена, после битке код Хоиреноја и Аевуниона 1091. године». И Јован Цвијић је сматрао да су се Власи мешали са Печењезима, који су, након пораза у бици против византијског цара Комненоса 1091. године насељени као војни колонисти у подручју Меглена. Уз теорије о мешању са Печењезима, постоје и теорије о мешању са Куманима. Претпоставља се да међу овом групацијом има свакако примеса Словена или Печењега, а и у самом језику има утицаја «словенских језика». Васил Иванов Кънчов је тврдио да су, уз Влахе сточаре источне Македоније и Шатиста, Мегленски Власи једини сачували средњевековни влашки континуитет старих Македовлаха. Ово је прихватио и Никола Бацарија, који у предтурска влашка насеља убраја и Гопеш и Маловиште.

Није могуће означити језик Мегленовлаха као дијалект дако-румунског (М. Д. Пејфус, Цинцарско питање, Београд, 2004, стр. 7), а тренутно се сматра јако угроженим јер га широм света активно говори свега неколико хиљада људи.

Године 1900, регион Ђевђелија, у коме је живело највише Мегленских Влаха, имао је 49.315, од тога су 20.643 Словени, 14.900 Турци, 9.400 хришћански Цинцари и Мегленски Власи, 3.500 муслимански Мегленски Власи, 655 Роми, и 187 Черкези.

Већина Мегленских Влаха су православне вероисповести, а један број их је исламизиран. Они су се преселили у европски део Турске 1923. године на основу договора између Грчке и Турске о размени становништва. У Турској су познати као Карађовалидес, што долази од од Карађова (турски назив за Меглен). 1926. године, око 450 породица Мегленских Влаха преселило се у Румунију и настанило се у јужној Добруџи.

                                                         Географија Влахомеглена

Након што је Бугарска поново освојила Јужну Добруџу 1940. године, Мегленски Власи су се преселили у друге делове у Румунији, а многи од њих су се населили у северној Добруџи. 270 породица Меглено-Влаха и 158 породица Цинцара настанило у овом делу Румуније између 1940. и 1948. године.

Током 1947. и 1948. године, нове комунистичке власти депортовале су 40 мегленских породица у суседне жупаније и у Банат, а само мали број њих се вратио у Добруџу. Данас има свега 1.200 говорника меглено-влашког.  Други талас Мегленаца је емигрирао у Румунију и друге земље током Другог светског рата и Грчког грађанског рата, због тешких борби у региону Меглена. Веома мали број је остао да живи у Банату.

А КАКО ЈЕ БИЛО У ВРЕМЕ СТАРИНЕ?

Постоји обиље аргумената за формирање другачије слике Старе Европе (оне која је претходила римској и грчкој цивилизацији) него што је слика данашње званичне историје, као и мноштво аргумената који указују на то да је Винчанска цивилизација морала имати континуитет до историјског доба и током њега. Винчанска култура је део опште културне баштине данашње цивилизације, а анализе континуитета указују на то да њен удео мора бити доминантан, с обзиром на то да је покривала велику територију и да је ширила свој утицај на далеко веће просторе путем металургије и писмености.

Нема такође никакве сумње да је Винчанска цивилизација индоевропска. Вељтманове анализе, као и бројне наведене анализе које се уклапају у такав приступ, показују да је сродност србословенског народа са осталима била на простору који далеко превазилази простор Винчанске културе (онакве каквом је дефинисана у археологији). Ове анализе такође показују да се та сродност међу народима и племенима очувала све до периода распада Римске Империје и да се и до данашњих дана могу наћи бројни трагови код свих европских народа.

Новија истраживања показују да је појам Славе код Словена (Срба) много старији од хришћанства и да је дубоко укорењен у народну религију и традицију и да су његови корени прастари. То је одавно аргумент изложен од стране Чајкановића о слави као најстаријем култу предака, као и М. Будимира. Кирил Фатјанов износи мишљење да су стари Руси од хиперборејских предака наследили веру (Северну Традицију) у којој је постојало 12 светских сила и 12 богова посвећених свакој од њих, али је владао принцип Откровења Јединог Бога и у коју је био већ усађен принцип Свете Тројице. По Фатјанову, то је разлог што је у време апостола Павла хришћанство (са принципом Дванаестице садржаном у 12 Светих Апостола) масовно и лако прихваћено код Словена без икаквог отпора и буквално се сјединило са старом вером. А Пелазги или Пеласти (М.Будимир), управо су најстарији супстрат етничког стабла из којега су се развили Словени, односно Срби као најстарије име. Британска енциклопедија појам Пелазга повезује са македонском Пелагонијом, која у себи чува појам „белог“ и „светог“, као што су распрострањени словенски топоними: „беле планине“ и “беле воде“. Најдревнији топоним је Бел-град, Бел-пел, Пела – једна од престоница илирско –словенске Македоније (Б.Вукушић). Антоније Шкокљев (Праисторија централног Балкана, стр. 55-56) лоцира митолошку Бореју у централном делу Македоније, између Ематије и Пелагоније где и данас постоји ороним Бореј (oros Voras), на македонском Ниџе планина, са врхом Кајмакчаланом! Закључује Шкокљев да су Бореади били племена која су заузимала простор у централној Македонији, северно од Ематије а дуж планинског венца Ниџе (Ворас)-Кожуф. То су, по њему, били митолошки и антички Бореји (Брсјаци?), док су северно од њих били Хиперборејци (Срби).

                                        Икона Свете великомученице Злате Мегленске

Управо је Спиридон Гопчевић повлачио границу Старе Србије северно од Хлерина (Флорине), предела Моглене (Меглена), Белеш и Боз планине и сматрао да Македонци и Старо-Србијанци јесу чисто србског порекла. Археолог Марија Гимбутас је на чувеној мапи „Старе Европе“ из 1982. године означила Македонију, Србију и Влашку.

На ово се надовезују Јован Ердељановић и Цвијић, правилно аргументујући да је будући Слава („светец“, “служба“ у Македонији) претхришћанска и врло стара установа код Срба, морала постојати „тесна сродничка заједница“ између северних и јужних Срба (Македонаца), као и да су северни и македонски Срби истог антрополошког типа. Тихомир Ђорђевић је указао да Срби и македонски „Словени“ имају обичај Преславе (летње славе са мање гостију), као и Сеоске Славе, када село слави свога свеца и дочекује госте из других села. И код Влаха у Источној Србији и Ресави постоји величанствени тродневни обичај Славе („Празњик“) са 44 метанисања пред колачем за здравље и за мртве, уз учешће „попа“ и жртвовање прасета или јагњета. Исте обичаје имају и Власи у другим крајевима Србије, као и Цинцари (Македовласи) у Македонији ( М.Филиповић, Цинцари у Велесу, књ.X, Скопље 1936, стр. 180). Породична слава била је позната Власима из околине Струге, као и онима из Москопоља. Слава као празнични дан се звала Дзуа, а колач («литургија») са печатом носио се у цркву уочи славе, где се остављао. Примала се родбина исто вече на вечеру, а на сам дан празника ручку су присуствовали даљи рођаци , а после ручка долазили су честари, Власи и Македонци. Кувало се жито, али се није мешало са орасима. Вели М.Филиповић да «не само неки…него сви Цинцари имају или су имали породичну славу, коју су држали од старине и коју зову служба» (Цинцари у Велесу). Најстарији писани помен о слави (Самуиловог војводе Ивца) потиче из 1018. године, из предела Девола, јужно од Охридског језера, влашкој области која и данас врви од србске топономастике. Mиленко Филиповић је чак сматрао да су Власи североисточне Србије знатним делом потомци повлашених Срба пореклом из косовске области. (1)

     Преподобни Иларион Мегленски

Ради лакшег фокусирања на проблем Меглена и народа који су насељавали ове старобалканске просторе, морамо укратко поменути многобројна стара србска племена ових подручја Старе Србије-Македоније: Брсјаке (помињу  се као Верзети у делу „Чуда Светог Димитрија“ у вези опсаде Солуна), Драговиће (Драгувите), Струмљане (Стримонце), Сагудате, Велезиће (Велегезите), Војиниће (Вајоните), Рухнине (Ринхине), Смолене, а затим ту су били Милинзи и Језерити. Још је давне 1906. године потврђено да су „од свих племена (били) Брсјаци најмногољуднији и најјачи. Они су становали на десној страни реке Вардара  ширећи се на запад до иза Охридског језера и Црног Дрима, обухвативши Велес с Тиквешом, Прилеп с Моравом, Битољ и Лерин с Островом и Мегленом до Водена. Цео тај простор држали су Брсјаци (Брђани), а данас је назив Брсјак смањен на крајеве  Демихисарски, Кичевски и Поречки“ (Вардар, Шта је то Маћедонија?, Београд, 1905, стр. 24).(2)

                          Брсјачка народна ношња                                                                    Брсјачка жена

Старе енциклопедије (Народна енциклопедија СХС, Станоје Станојевић, Библиографски завод, Загреб) истицале су да „једно словенско племе зове се у изворима 7. вијека Брзити, а наводи се као насеље у јужној Македонији. Узима се данас опћенито, да су то Брсјаци око Охридског и Преспанског језера и око градова Велеса, Прилепа и Битоља. Они су 676. са сусједним словенским племенима напали Солун. У другој половини 8. вијека имали су сукоб с Бугарима, који су хтјели да их раселе. У 10. вијеку основана је међу њима словенска држава Самујлова“- Б.Прокић, Постанак једне словенске царевине (Глас,76,1908) .

Јован Цвијић је демирхисарске и поречке Брсјаке, прве комшије древних Мијака, описао као „старо словенско становништво са врло мало туђих примеса и једва нешто дотакнути(х) турско-источњачким утицајима“ (Балканско Полуострво, стр. 444). Иако простор „од Бакарног Гумна код Тополчана до Прилепа и Крушева, заузимају Словени који су припадали старом племену Брсјацима“, ипак су се унутар племена увукли многи досељеници који су га разбили изнутра, те тако „сељаци из околине Прилепа и Крушева не знају да су Брсјаци“ (Цвијић,нав. дело,стр.442). Та чињеница о непрепознавању порекла навела је Цвијића на песимистички закључак: „ово је крајња фаза у распадању једног племена“ (нав. дело,стр.442).

Међутим, као што је већ речено, Брсјаци су некада били славно племе, толико моћно да је у 7. веку формирало кнежевину Склавинију, а у 10. веку имало и своју царевину, што потврђује и Милош Црњански, иначе историчар, када је сматрао да су тзв. Бористени које је помињао Агрикола, Тацитов таст, заправо Брсјаци. То су истицале и наше старе енциклопедије, пишући да су „Брсјаци једно од пет племена македонских Словена, која су се појавила у почетку седмог века пред Солуном; населили су се у пределима између Охрида и Велеса. Синови кнеза брсјачке области Николе: Давид, Мојсеј, Арон и Самуило, подигли су устанак против Византије и створили државу македонских Словена“ ( Енциклопедија, ЈЛЗ,Загреб,1958). „Самуило – цар македонских Словена 976-1014, син Брсјачког кнеза Николе, заједно са својом браћом  дигао устанак у Македонији (против Византије којом је тада владао Василије II) и формирао прву македонску државу са седиштем у Преспи и Охриду. После пропасти Бугарске у борби с Византијом проширио границе своје државе до Саве и Дунава на западу и до Црног мора на истоку, укључујући Зету, Босну, Рашку и северну Бугарску.

После пораза на Беласици ( 1014. г.), умро у Прилепу“ (књ. 2,стр. 493)  Самуило је био сматран за оснивача Охридске патријаршије, мада Милојевић (Одломци историје Срба,стр. 203) тврди је он ту већ затекао постојећу србску патријаршију и патријархе Србо-Илире или Мизијце, што потврђује и Француз Пуквиљ који „изричито тврди да је Охридска Архиепископија друго издање prima Justiniane, потпадала под србску власт од пола X века до 1019. године, и била под владом србских жупана и њихова краља Самуила“ (Ф. Петровић, Разматрање неколиких питања из историје наше, Весник Српске цркве,свеска VIII, август 1902 г.,XIII,стр. 703). Свирепи Грци су ослепели 14.000 Самуилових поражених војника, оставивши тек сваком стотом по једно око. Грци ће се, од прастарог доба, подругивати Власима, називајући их „хромим“ и „ћоравим“.(3)  Василије је добио надимак „бугароубица“ по грчкој речи „волгарика“ која је означавала све словенско (србско-болгарско). Брсјаци, Мијаци и Пољани су била стара претхришћанска племена за задружним животом, славом и задушницама, док у „Бугарској нема племена и задруга…нема славе са њеним дивним, топлим обичајима. Бугарин се не сећа својих далеких предака и не пада му на ум, да их спомиње“ (Цвијић,нав.дело,стр. 482). Слависта Петар Драганов, етнички Бугарин, у свом раду о песмама македонских Словена пише: “Веома је упадљиво да у кругу царева, краљева, војвода, хероја и других ликова ових песама налазе се само личности и значајни догађаји од средњевековне, нове и најновије српске историје“.  Доброслав Јевђевић је цитирао Кедрина, који пише да је Самуило држао славу, а син му се звао Гаврило Радомир, ћерка је била Косара, зетови су се звали Добромир и Јован Владимир, Владислав је био син Самуиловог брата Арона, док су се војводе звале: Гавра, Драгомуж, Николица, Ивац и Богдан. Брсјаци су изнад свега били јунаци. Борбени, брзи на потег, темепераментни и тврдоглави, непосредни, написаће Г.Божовић за македонске Брсјаке. «Брсјачко име је веома старо и познато по чувењу. Иако је корен чисто српски, њега је тешко објаснити. Мијаци у том имену често виде особину Брсјака да су плаховити и брзо спремни на свађу или да се боре … Међутим, чини се да име потиче због њиховог својства да брзо ходају у планинама. Отуда њихово име би значило Горјан(и), планинар(и), шумски људи, људи из планина …“.

Значајан допринос дао је и Тома Смиљанић – Брадина, (иначе и сам Мијак) у свом докторату одбрањеном на париској Сорбони 1930. “Anciennes tribus serbes: les Mijaks, les Brsjaks et leurs voisins dans la Serbie méridionale: étude de gé[o]graphie historique / Tomo Smiljanić-Bradina, Скопље 1930.”(Древна српска племена Мијаци, Брсјаци и њихови суседи у Јужној Србији) . И чувени Јован Трифуноски сматрао је да су Мијаци и Брсјаци србског порекла. Ношња и народне игре Мегленских Влаха су сличније црногорској традицији (с тим што обувају опанке шиљкане и вунене чарапе), а користили су фрулу, гајде, гусле и даире.

Постоји вероватноћа да су влахофони Мегленци одржали најстарију ношњу, обичаје и особине старих и славних Брсјака.

ПЕРИОД ФАНАРИОТА: ТУРЧЕЊЕ (ИСЛАМИЗАЦИЈА) ИЛИ МУЧЕНИЧКА СМРТ

«У турској царевини све су народности подељене:

1. на муслимане, на Грке и 3. на Бугаре, а нема Срба нигде, иако су ове земље Турци узели само од Срба, који су у њима живели и имали своју царевину, а данас… као да их никада није било!»

Скопски владика Фирмилијан, србском конзулату у Скопљу,12. августа 1903. године

Радослав М. Грујић (Православна Српска Црква, стр.108-110) описао је период фанариота «Насиља грчких владика, тих злогласних Фанариота, додијавала су Српском Народу у јужним крајевима већ и пре пропасти Пећске Патријаршије. А када би им народ ускратио послушност они би га проклињали и турском силом упокоравали. Због  тога су читава села и крајеви наши десетинама година остајали без свештеника и богослужења; те је народ сам држао Крсну Славу своју и на развалинама храмова својих причешћивао се преломљеним крсним колачем заливеним вином. И није чудо што су у таковим приликама многи слабији Срби подали у очајање, и да избегну двоструко ропство напуштали веру отаца својих па примали мухамедовство. Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Македонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион(4), те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје… – Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом… За тих и такових Фанариота пала је српска просвета у Турској Царевини на најниже гране, па је народом још јаче овладала празноверица.

Грчке владике ишле су хотимично за тим, да би од неуког и празноверног народа што више користи могли извлачити и што лакше и дуже над њим владати. Због тога нису допуштали Србима да подижу школе своје, чак ни под крај XIX в. и Срби у Старој Србији и Маћедонији имали су да издрже тешку борбу, док су успели да им се допусти подизати школе. Међутим, у свима већим местима где је било Грка отваране су грчке школе; а у Скопљу, Охриду, Јањини и Солуну отворене су биле и више грчке школе, у које су одлазили и понеки Срби. Иначе су Срби и даље учили се само по својим манастирима и код својих угледнијих парохијских свештеника; а тек по који ђак одлазио би у Сремске Карловце на науку.“.

Још су Фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља…

Што се тиче Мегленовлаха из села Нотије, јединих Влаха који су прешли на ислам у 18. веку, и њихова превера је била директна последица дефинитивног укидања Охридске патријаршије (N.Batzaria, Romania vazuta de departe, стр. 119). Такође, и код оне друге, очигледно пословењене (посрбљене), православне мегленске групе није запажена никаква свест о „романству“, и они су себе називали „Власима“, иако се нису никада посвећивали номадском сточарству (P.Papahagi, Megleno-Romanii, T.Capidan, Macedoromanii, стр.128).

„Велики део Цинцарских и Мегленовлашких села заиста је осетио сву тежину отоманског ига. Терор од стране Турака и оближњег потурченог села Нонте снажно се осећао код Мегленовлаха. Када је Густав Вајганд посетио Меглен 1890. године, забележио је ужасно сиромаштво, нетипично за остала влашка насеља која је претходно посетио. Бирислав је био чифлик села Нонте и сељани су бивали стално терорисани од стране господара, као и од полиције и војске. Ошин је био у власништву солунских бегова, Лугунци су припадали богатом Јеврејину Саулу Модијану, а све до 1901. године Хума је била чифлук Турака из Солуна, а Ливада од турских бегова Јанице.

Чифлуци су били и већи део осталих мегленовлашких села.“, описао је ужасне услове у којима су битисали Мегленци крајем XIX века проф. Никола Минов (The Aromanians and IMRO, Скопље, 2011, види и P.N.Papahagi, Megleno-Romanii …,стр. 18-19). Она утученост, неповерење и стални страх које је Цвијић сусретао код популација ове области, изгледа да је постала ендемска и стална психичка особина ових људи, коју је приметио и Јован Ф.Трифуноски када је осамдесетих година 20. века посетио село Хуму на падинама Кожуфа. Власи из овог расељеног села, као избеглице у Ђевђелији и Солуну, углавном су „ситни и ћутљиви људи и код њих осећа се атмосфера бриге и потиштености, чиме падају још више у очи“ (Заборављени Старобалканци, Београд, 1994, стр. 77).

Окружени македонским селима и под снажним утицајем бугарске пропаганде, по селима Конско, Црна Река и Серменин су се певале словенске песме и словенски језик је био у свакодневној употреби код младих, док су млади Власи села Баровице практично одустали од коришћења матерњег влашког наречја. Лугунци, Серменин, Конско и Баровица су била у потпуности егзархијска села, док је у Ошину и Купи преовладавала бугарска пропаганда. По селима су свакодневно навраћали комите, а чак је и чета Аргира Манасиева била већински састављена од Мегленовлаха. Власи су дали и неколико војвода, уз значајан број бораца (Никола Минов, Влашкото прашање и романската пропаганда во Македонија (1860-1903), стр. 365-368). Треба истаћи да је претходно, приликом исламизације села Нонте, део сељана побегао у околна села а неколико породица Љапћева и Дорева се трајно настанило у Ресену (Кирил Младенов,Областьта Мегленъ въ Македония. Историко-етнографски преглед и народностни борби,София 1936,стр. 12). Највише се процес словенизације укоренио у Конском, Црној Реци и Серменину, док је нешто мање захватио Влахе из великог села Ливаде, које су давно основали Власи полуномади из Грамоса. Као што је већ наговештено, мегленско село Баровица је било скоро посрбљено и када га је посетио Теодор Капидан 1909. године, јер само су старији мештани знали мегленовлашкидијалект (Т.Capidan, Macedoromanii, Etnografie, istorie, limba, Bucuresti, 942.str. 17).

Као што је већ примећено, у условима распада турске царевине, ,,болесника на Босфору“, Мегленци су били изложени јачим или слабијим утицајима грчке, бугарске и румунске пропаганде. Димитрије Козаковић, родом из Мецова, јавља се као први пропагандиста романства међу Власима Македоније и иницијатор оснивања Македо-Румунског Комитета у Букурешту,1860. године.  Комитет је штампао летке у којима се препоручивало Власима да се одрекну грчког језика у школама и да на уместо њега уче на матерњем језику, те “да уче ароманске књиге и затим да се врате у своја родна места као аромански учитељи“. Тако, средствима обезбеђеним од стране Козаковића и Ђорђи Гоге, 1862. године, штампана је влашка граматика, наравно на латиници. Већ 1863. године, захваљујући новцима Костаће Негрија, излази друго издање старе ароманске граматике Михаила Бојаџија.

Димитрије Болинтинеану први износи идеју о јединству деловања Влаха и Албанаца, за чије остварење Румунија ће уложити напоре све до Балканских ратова. Анастас Пану ће упутити меморандум Наполеону III, у коме ће алудирати на успостављање једне латинске аутономије на Балкану у случају распада турске царевине. Власима се упућују апели 1863. године од стране комитета, у којима се казује да су они део романског народа, и тиме део огромне римске нације. „Ми хоћемо да видимо нашу браћу близанце из Македоније,Тесалије , Епира и из слободне Грчке…као део огромне и славне нације која се протеже од Атлантског Океана све до Црног Мора“. (C.I.Cosmescu, Dimitrie Cosacovicĭ şi aromănismul, Bucuresti,1908) Средства за ову пропаганду биће обезбеђена конфискацијом манастирских и патријаршијских добара у Румунији, године 1863.

Апостол Маргарит,  највећи влашки агитатор у Македонији и човек који је узнапредовао од места обичног грчког учитеља до свемоћног инспектора свих романских школа у Турској, постао је кључна фигура латинске пропаганде на македонском терену. Педагошки иноватор и национални радник, Апостол Маргарит је, заједно са Аверкијем Влахом, заслужан за ширење латинске писмености и румунске пропаганде у тешким условима фанариотског ига и грчко-турског терора. Тачно је да је велики део Влаха у Македонији живео у духовној симбиози са грцизмом, као и да су многи Власи били задојени грчком културом и идеологијом и више од самих Грка. Богати погрчени Власи завештавали су огромне суме за Мегали идеју и били главни стожер будуће грчке националне реализације.

Силни утицај Патријаршије и нужност познавања грчког језика зарад трговине, као и недостатак влашких образовних установа, чиниле су ризичном сваку промену вишевековне окренутости Цариграду и Фанару, посебно за богате Цинцаре. Грчко свештенство је фуриозно реаговало на ову врсту пропаганде и жигосало је влашки језик као «ђаволски», језик «недостојне, нечисте и зле романске расе», проклињани су ученици влашких школа и одлучивани од крштења и црквеног венчања. Због «сатанске романске пропаганде», више него Бугаре, треба «романског јеретика бацити дивљим зверовима» , вриштали су атински листови, па су се појавиле андартске банде које су пребијале свештенике и учитеље влашког језика. Румунској пропаганди остало је само да се позива на «блиставу историју влашких предака – Римљана»…

Године 1880. у Превези долази до преокрета, када Апостол Маргарит одлучује да се удружи са Албанцима да би се оружано супротставили грчким амбицијама, као што почиње и здружена медијска кампања против грчке анексије „влашко-албанске земље“ Тесалије. Дволичност Румуније и овде долази до изражаја, када она препушта Влахе злехудој судбини, у замену за грчку помоћ по питању будућег рата са Турцима, када је Румунија очекивала територијална проширења код Добруџе. С друге стране, Апостол Маргарит је самостално прихватио линију Албанске Лиге за независност и заступао је идеју аутономије Велике Влашке, насељене Власима и Албанцима (Кирил, Патриарх Български, „Принос към униатството в Македония след Освободителната война (1879-1895),стр. 226). И то управо у време појачаног зулума арнаутских банди широм западне Македоније, када су се већ формирале влашке христијанске чете за заштиту села и сточара од Арбанаса!

Године 1880.  су румунска скупштина и сенат признали Македо-Романско друштво за правно лице, придајући му културни карактер. Свима је било јасно да су се истински циљеви друштва састојали у политичким активностима диверзије на југу Балкана и фабриковању „Римљана“. Иначе, разлику између влашког и румунског говора, јасно је истакао Николае Јорга: ,,Два дијалекта, дако-романски и македо-романски, су као два потпуно различита језика. Румун из Букурешта не може да се споразуме са његовим братом из Македоније“. Влашки језик уопште није био коришћен у настави румунских школа, а у битољском лицеју 1905. године било је уписано само четворо Мегленских Влаха. Мада је још 1879. године Фанар, преко митрополита пелагонијског Матејоса, захтевао одлучне репресивне мере за Меглен који је „заражен влашком пропагандом“ која се служи „митом, фабриковањем, провокацијом и подстицањем на нестрпљење и бунт“.  Митрополит Ларисе је чак уценио главу Маргарита, а многа влашка села су била на удару грчких наоружаних банди. У Битољу 1881. године, приликом изласка из аустроугарског конзулата, Апостол Маргарит бива тешко рањен камом од стране маскираних лица, локалних гркомана.

У огроченој борби против Грка и Фанара, лукаво се укључио и Ватикан преко уобичајене унијатске пропаганде, нудећи Македовласима унију са Римом, у замену за политичко и безбедносно покровитељство и заштиту пред муслиманским Турцима и Албанцима. Баш по истом сценарију као и давне 1439. године када је, на озлоглашеном разбојничком сабору у Фиренци, ромејски имератор пристао на унију са Римом, зарад пуког обећања војне помоћи. Што се Румуније тиче, са краљем католиком и германским васпитаницима у самом Букурешту, од којих се посебно истицао мин. иностр. дела Димитрије Стурца као „либерал, германофил и симпатизер католицизма“ (М. Д. Пејфус, Chestiunea aromanasca, стр. 59), није се могло очекивати ништа више од лицемерне подршке православној вери Влаха, уз тајни рад на унији са Ватиканом.

Тако, већ 1880. године, румунске дипломате Крецулеску и Обеденару, са академиком Јоаном Караџанијем, изложиле су папској курији у Риму идеју према којој су Власи Епира,Тесалије и Македоније морали да буду стављени под јурисдикцију унијатског епископа из Кукуша, Нила Изворова (Кирил, Патриарх Български, „Принос към униатството в Македония след Освободителната война (1879-1895), стр. 227)! Већ 1882. године паписта Бонети је румунском конзулу у Битољу објаснио да „поред фанариотског клира, сама православна вера је опасност за Румуне. Католицизам, који нема никакве политичке аспирације, представљаће спас за овај елемент“. Апостол Маргарит користи познанство са битољским опатом Фавејриалом , и успева да објави књиге о влашком питању у Бриселу и Цариграду, а 1883. године, заједно издају двојезичну „Прокламацију албанском народу“, у којој се жестоко напада грчка пропаганда и тврди се да су истински пријатељ Албанцима били Румунија и Власи. Када, исте године, бивају ухапшена два побуњена Шиптара у Солуну, полиција налази код њих писма у којима се помиње и Маргарит. Он бива убрзо ухапшен у Магареву и спроведен у Солун, при чему му бива заплењена и сва документација пронађена у његовом дому. Одмах се ангажују за његово ослобађање румунски амбасадор у Цариграду, Бонети и битољски конзул Попович, који успевају да ослободе Маргарита, али уз полицијску заплену 15 писама из преписке, на даље испитивање. Силну панику изазвало је задржавање три писма у којима Бонети честита Маргариту и Фаверијалу на успешно завршеном раду на покатоличењу свештеника Димитрија Констатинескуа.

Крајем маја румунски конзул издејствовао је враћање компромитујућих писама, вероватно уз знатно подмићивање солунских валија. Очигледно, са активношћу покатоличавања Влаха били су упознати само највиши кругови Ватикана и Букурешта. Ствар је била превише деликатна и било је неоходно да се сачува максимална дискреција (Н.Минов, Влашкото прашање…,стр.205). Чак ни румунски конзули у Македонији нису били упознати са конспиративном унијатском делатношћу Апостола Маргарита, што нам потврђују и званични документи (Documente diplomatice romane…str. 459-460,491-492,510-511). Унија коју је успоставио свештеник Константинеску у Периволи, трајала је свега месец дана.

Међутим, већ 1885. године, неколико влашких интелектуалаца је упутило захтев папи Лаву VIII, у којем се тражило да Власи буду прихваћени у католичкој цркви као „ароманска нација“ и да буду одбрањени од интрига грчког свештенства. Молило се и задржавање матерњег језика у литургији, као и признавање аутономије. Ипак, православље код Македовлаха је било превише снажно, а и руски конзул у Битољу, госп. Ростовски, је преко свог конзулата снажно лобирао да буде онемогућена унија између Влаха и католицизма (Жеко Попов, Българският национален въпрос в българо-румънските отношения 1878-1902 г.,стр. 391)(5). Влашко „не“ Риму, можда ће се негативно одразити на животарење под Грцима и у односу на словенску пропаганду (понајвише бугарску), јер би „латинска култура и католицизам створили културни развој и надмоћну позицију у односу на суседне народе на Балкану…Заштићени од Ватикана и од великих католичких сила Запада…Аромуни би уживали силне привилегије“ (S.Diamandi, Oameni şi fapte din istoria aromânilor, 1940,str. 323). Тако су резоновали Румуни…

У међувремену, избили су и крвави сукоби између самих Влаха гркомана и Влаха румунске партије широм Македоније. У самом региону Влахомеглена, грцизам је доживео потпуни пораз. Скоро све цркве су постале власништво румунофила и сви свештеници су били плаћени из Румуније, а кључни моменат је био када су влахомолдавски светогорски монаси купили манастир Архангела Михаила у близини села Ошин, као метох румунског скита Продрома са Атоса. Отада се румунски утицај проширио и на околна села Влахомеглена. 1891. године отварају се мушка училишта у Љумници, а кроз две године прорадиће румунске школе у Лугунцима и Хуми. Већ 1894. године прорадила је школа у Бириславу,а годину касније у Ошину у Ливади.  У исто време, једанаест румунских школа основано је у Епиру, Косову и Албанији, у савршеном складу са политиком румунске владе «Влах и Албанац, брат».  У 1892. години је румунска влада издвојила 1500 леја за албанска друштва у Румунији и 4500 леја за албанска училишта на Балкану, сума која ће 1893. године порасти на 6000 леја, а 1894. године на 8000 леја. Постојао је план о обједињавању влашког и албанског живља на територији аутономне области која би обухватала Албанију и велики део Македоније, као јакој брани против хеленизма и панславизма.,,Грци су дошљаци из Египта и Феникије, а ми, Албанци и Власи, смо браћа, наследници античких Пелазга…Грци су крадљивци…ми смо њихове жртве…наши преци и наши интереси су исти…Морамо да се објединим”, писало је својевремено у ,,Прокламацији за албански народ”  Маргарита и Фавејриала, као врхунски пример делирантне псеудоисторијске манипулације Букурешта и Ватикана.(6)

Ипак, ускоро ће румунска пропаганда у Македонији доживети крах, понајвише јер није имала нимало обзира према матерњем наречју Македовлаха, свуда фаворизујући «литерарни језик» Букурешта. Сматрало се да су Македовласи малобројни и да је «неговање аромунског дијалекта само моментални опортунизам и бескорисност».  Цинцари и, посебно, Мегленски Власи, нису уопште разумели румунски језик па је славни Теодор Капидан морао да уведе наставу на ароманском дијалекту, а није без значаја ни чињеница да су влашке породице развиле аверзију према «пустој Влашкој» (Румунији), одакле се деца нису враћала завичају, па су огњишта остајала пуста а невесте без мужева. Солун и Атина су били ипак ближи, и ђачки контакт са породицом се није прекидао. «Ја желим мој језик, не желим туђ!», завапили су влашки писци, попут Марку Безе. Власи Македоније полако постају монета за поткусуривање Букурешта, пуки елемент компензације са Бугарском по питању Добруџе. Дотле предано супротстављена сједињењу словенског живља Македоније са Власима, године 1902. Румунија пушта Куцовлахе низ воду, препуштајући их на југу «пријатељској грчкој пропаганди», као што уопште «неће бранити Куцовлахе на северу од акција македонских Бугара».  Исте године бива ликвидиран Апостол Маргарит. Широм су отворена врата бугарској пропаганди, која је већ уграбила мегленовлашка села Лугунци, Серменин, Конско и Баровицу. Ускоро под егзархијску власт падају и Ошин, као и село Купа. Меглен се враћа под окриље «инфериорних и варварских» Словена и Власи ће дати неколико војвода ВМРО, као што су били Вани Симо и Танчу Џамбаз из Љумнице, Штерју Канаћеу из Ливаде и војвода Аврам из Ошина. Село Серменин ће касније дати познатог војводу Тодора Серменинског, а село Баровица војводе Христа Тртева и Константинова. Дволична политика званичног Букурешта дошла је и овде до врхунца свог цинизма, пошто је влада заузела пасиван став према крвопролићу и устанку и чак осуђивала Влахе да се «боре против својих интереса и тиме само придоносе победи славизма».

У закључку, дуготрајна румунска пропаганда инструментализације Македовлаха довела је до братоубилачког рата између Македолаха гркомана и Македовлаха «латина», до значајног одлива влашког живља за Румунију, уз велики губитак по питању аутентичности влашког наречја и културе, и, у крајњем случају, до дефинитивног и масовног егзодуса у област Јужне Добруџе у Румунији.

Мегленци ће изгубити своја вековна имања и свој прелепи завичај, који ће Грчка доделити избеглицама из Мале Азије. Да је интерес Румуније за влашки живаљ у Македонији био инструменталан, поткусуривачки и неискрен, најбоље сведочи документована изјава Димитрија А. Стурдзе из 1903. године: »За Румунију су ових 500-600 хиљада Куцовлаха веома важни јер они у вези са грчким и турским елементима спречавају потпуно словенизирање Македоније. То и јесте једини разлог зашто се ми интересујемо за њих…» (цитат према Максу Пејфусу, »Цинцарско питање», стр. 165). Коалиција између Грка, Албанаца и Аромуна била би значајна и пожељна и за Аустрију, како је изјављивао тадашњи цивилни агент Опенхајмер.

На влашко-словенској крвавој позорници распада османлијско-фанарског феуда у Македонији, калила се државничка и дипломатска акција једне новостворене државе, формиране на прогону ћирилићног писма и сулуде идеологије «римских» корена и латинског помодарства. Мегленски Власи,сада сведени на безначајну и фолклористичку варијацију «румунства», били су само «колатерална штета» овакве непоштене игре.  

Везе и конспирација каснијих челника румунске «дубоке државе» са Ватиканом и Берлином, уз стално бесмислено повлађивање великоалбанским шовинистима, учиниле су антисловенство препознатљивом константом политике Букурешта.

НАПОМЕНЕ

1.) Наравно, у данашње време, имамо одређени број Срба, Влаха и Цинцара који не славе и не иду у цркву никако, али то није озбиљни аргумент којим би ико покушао да побије древну једнобитност ових племена. Бог јесте један, али у Тројици…

2.) Иначе, несрбска реч „вардара“ на санскриту означава воду, за разлику од старосрбске речи „апа“ за воду, која је преживела у влашком говору до данас. У савременом србском језику, „апа“ је присутна кроз глаголске облике: „напити“, “напајати“, “напојити“ и „напијати“, али и у речи „кап“, “капљати“ и „искапати“, “покапати“ и „искапити“.

3.) Куцовлах на грчком значи „ћопави Влах“.

4.) Овај владика очигледно није био Свети Иларион Мегленски, који је био Словен и живео и подвизавао се у првој половини 12. века (упокојио се 1164. године), у време грчких царева Јована и Манојла Комнена (1118-1143 -1180. г.). Постојало je више краћих пролошких Житија његових (сачувано је једно на чистом старосрпском језику), која је Бугарски патријарх Јевтимије у 14. веку сакупио и према њима и осталим подацима написао опширније Житије (текст у оригиналу објавио Б. Даничић у “Старинама” у Загребу 1869, I, стр. 66-86). Рођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „не тугуј, родићеш сина, и он ће обратити многе к светлости истине”. Кад је Илариону било три године, из његових уста чула се непрестано песма: „свјат, свјат, свјат Господ Саваот!” Добро школован он се замонаши у 18. години, и основа манастир са типиком св. Пахомија. 1134. год. рукоположи га за епископа Мегленског Јевстатије архиепископ Трновски. Велику борбу водио је св. Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у царство Господа свога 1164. год. Велика је светитељка Меглена и:

Св. великомученица Злата Мегленска

Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре — светитеље и светитељке“. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова. “ Доћи ће време кад ће вам непријатељи узети и пепео са огњишта, али ви немојте издати и променити веру вашу, као други што ће то да ураде“, проповедао је Свети Равноапостолни Козма Етолски широм Македоније, све до своје мученичке кончине од Турака,1779. године.

5.). Санкт Петерсбург се чак супротстављао успостављању независне влашке православне цркве, јер, будући да је Румунија била сателит католичке Аустроугарске, у томе је оправдано Русија видела аустријске интересе у додатном разједињењу православних у Турској царевини.

6.) Овом ватиканско-берлинском псеудоисторијом о етногенези „Трачана“ и „Илира“, захваљујући корумпираности антисрбске бирократске псеудоелите, напајаће се умови србских ђака све до данашњих дана. Питање је само докле ће стићи великоалбанске и великорумунске тежње Београда, који по преданости „послу“ надмашује Тирану, Букурешт и Рим?

ВИШЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И ВЛАХА МОЖЕТЕ ЧИТАТИ У НАШИМ КЊИГАМА “АНАТОМИЈА РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ” И “РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА”

НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 064/224 334 9

ИЗВОР: Центар академске речи