Magna Moravia или Велика Моравија

ВЕЛИКА МОРАВИЈА – КОЛОСНА СРБСКА ЗЕМЉА И ДРЖАВА

 

АУТОР: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ

Magna Moravia или Велика Моравија је србска средњевековна земља и држава о којој „званични историчари“ до сада нису написали ни једну истиниту реченицу, упркос чињеници да њу спомиње управо цар Константин Порфирогенит, њихов најреферентнији „историчар“, у „темељним“ списима „О церемонијама“ и ДАИ – „О управљању империјом“, у којима сe Magna Moravia спомиње чак – пет пута.

Два пута у „Церемонијама“ и три пута у ДАИ. Па ипак, ово је прва књига до сада у србској историографији у којој се говори о аутономној Великој Моравији јужно од Дунава, на територији бивше србске земље Медије (Мезије–латински, коју је верификовао и Тацит у својој Историји). Друга првина ове књиге јесте та што се у њој први пут обрађује област Tzernabusca – Crnica, а трећа првина коју доноси ово дело је откриће тврђаве Багрдан (Багрдун) као Црвене тврђаве, и четврто откриће – да је србско племе Багри или Црвени живело у долини Велике Мораве, са главним својим центром у Багрдану – Багрдуну који по овом елитном владарском слоју и народу и носи назив.

Све до почетка 21. века, односно до појаве књиге „Срби староседеоци Балкана и Паноније“ – у војним и цивилним догађајима са Римљанима и Хеленима од 1. до 10. века, аутора др Борислава Влајића Земљаничког, србски „званични историографи“ су „мудро“ ћутали, односно прећуткивали Велику Моравију – Magnu Moraviu или Тerra Moraviu. А када се појавило ово дело, које је на основу научних аргумената и чињеница, историјских записа из римских и грчких извора, у последњем поглављу, открило истину о великој држави у долини србске Велике Мораве од 10 -12. века, настаје права хистерија, пре свега „историографа“ из бивших република СФР Југославије, али и европских „стручњака“, који скоро у хору тврде да је Велика Моравија уствари Моравска држава, (територија данашње Чешке) и да је цар Константин Порфирогенит управо на њу мислио. При својим „тврђењима“ користе се свим могућим неистинама, од намерно погрешног тумачења (превођења) речи, сваковрсних искривљавања и фалсификовања истине до цртања лажних карата. Кратко речено, већ деценију и по траје гиљотинирање србске државе Велике Моравије, а том каменовању се придружују и србски „тумачи“ историје. Сви се из петних жила труде да изврну Порфирогенитов опис србске Велике Моравије, њен тадашњи географски положај и границе – и припишу је Чешкој.

Наша историографија и историја су посве лажне „науке“, којима се не може и не сме веровати – „здраво за готово“. „A према Тацитовој Историји, у којој описује њему савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70. године нове ере, у римским провинцијама оформљеним на окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак старопоседничких земљорадничких србских племена највећег народа Србаља (Трибала), по имену: Морава, Морављани, Серби, Венди, Серви, Сербани, Сарбати (Сармати), Меди (Мези), Севери (стари Бореји), Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Винди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети) и она србска племена која носе географске називе по својим провинцијама у којима живе, која се означавају пo провинцијама. А Србске су провинције, у којима стално живе једино поменута племена Срба, ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик као приалпске провинције. Истовремено Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној држави између Дунава и Тисе. Тацитови налази потврђени су списима доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита, потом повељама владара и властеле у србским средњовековним државама: Србији, Босни са Доњим Крајем и Доњој Славонији као вазалској бановини потчињеној угарском краљу. Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао постојање српске кнежевине Велике Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом (почетком X века), на територији пруженој од Дрине до Видина и реке Искар, докле је била граница српске провинције Мезије“.

„Дакле, већ овде можемо назначити, a у даљој анализи доказати, источну границу Мезије, која иде природном линијом: од ушћа реком Искар, потом реком Струмом до Сера, србског имењака, кога Тацит и не помиње, јер је саграђен после Тацитова списа. Пошто се Мезија простире и источно од Старе Планине, до реке Искар, поменути војни патрициј Јулијан је пролазио преко превоја са путевима, тј. преко Вршке Чуке и Кади Богаза у правцу Виндина (Видина, без сумње града Срба – Винда); или се верао пешачком стазом преко превоја Св. Никола; или је ишао путем преко превоја Градина у правцу Сердике (Софије). Сви овде поменути градови, односно насеља (Видин, Сердика и Сер) добили су називе по Србима, јер су Срби једини чисто словенски генс, на југо–истоку Европе, којег спомиње Тацит. Остали су се раније или касније сепарирали од Срба, стицајем разних околности, међу које спада и незнање o своме пореклу.

ИЗВОР: srbski.weebly.com