Маџари нису Угри

Слободан М. Филиповић

 

 

 

Савремени Маџари су мешавина народа, с незнатном туранском примесом досељеном у Европу 860-70. године. Процењује се, да је у Панонску низију стигло око 20-25.000 Туранаца, који тек у 13. веку постају нешто бројнији, али то стање  је остало непромењено све до 16. века пред окупацију Угарске од стране Турске. Јелински (грчки), латински и маџарски писци приказују ове Туранце као дивље разбојнике и пљачкаше суседних земљорадничких народа. Маркали пише, да су крајем деветог века опљачкали Верону и Венецију, а почетком десетог упали су у Баварску где су први пут поражени, они који кољу децу пред очима родитеља и не праштају ни оцу ни мајци.
Маџари су име којим овај народ сам себе зове, као што их и Срби називају, а Угри или У(н)гари је назив који су им други дали (Николић), али се он изворно етнички односи на Србе римокатолике који су били у саставу србске средњевековне царевине. Зато је владајућа наука „скратила“ територију србске царевине до Београда, иако се она географски простирала до Печуја и иза Будима, где се зауставила сеоба под Чарнојевићима. Отуда, Доситеј Обрадовић каже: Све што живи на великом простору од Будима па до Солуна и Јадранског мора, а говори једним језиком, један је србски народ.
Римокатоличка династија Арпадовића изумрла је крајем 14. века, када су Маџари у регији Угарске још увек били само етничка енклава! У прилог ове тврдње иде и етимологија назива Вугри, Уг(а)ри, старосрбски Угринь (Огринь), од ариј. угрá, име бога Нава у значењу „огроман“, по коме је настало име Угреновићи за познато никшићко племе Требјешана, породична имена Угринићи, Угричићи или Угреновићи, земљописно име Угриновац, као и Угарит и Угарићани старосрбске Асирије, који име дугују свом богу вегетације Угару. Такође, етимолошки овде спадају и Угровласи (Унгуријани) Западне Дакије или Угарске, подложници средњевековног србског царства, који се као и Угри налазе у Душановој владарској титули.
Да би се увећала народна бројчаност Маџара, почело се са давањем привилегија племству других народа. То доказују грбови и генеолошке таблице међу којима једва да има маџарских, а најбројнија су србска имена. Маџарски псеудоиперијализам нарочито наглашава, да се њихова „хиљадугодишња“ традиција заснива на високом племству које већином потиче од туђе крви, највише српске (у коју спада и хрватско племство): Хуњади, Бранковић, Мартиновић, Драшковић, Дуговић, Поповић, Чеконић, Грашалковић, Јуришић, В(а)ранчић, Кеглевић, Јакшић… које Иван Нађ појединачно наводи, у књизи „Породице Маџарске с грбовима и генеолошким таблицама“ писаној у 13 књига од 1857-68. године.
Нема писаних трагова народног маџарског језика, док топографија  насеобина несумњиво показује србско порекло. Маџари су ступили у ред културних народа преко Срба, примивши од њих земљорадњу, државно уређење и језички утицај. Не зна се како су говорили „маџарски“ краљеви, а до краја 13. века зна се за само један мађарски рукопис „О надгробном говору“. Павле Хунфалви наводи, да је највећи део маџарских речи, обичаја и уређења србски. На маџарском почиње да се пише у 15, 16. веку, а маџарске школе се отварају тек почетком 19. века. Историја не познаје народ који је толико присвајао од других народа као што су то учинили Маџари.

 

После протеривања Турака број Маџара је и даље био мали

 

Изражавајући забринутост да ће маџарски језик сасвим нестати, Адам Колар пише 1763. године, да је најмањи део Маџарске онај где станују они који говоре маџарски. По пописима из каснијег времена Маџара је било свега једна трећина на територији Маџарске. Тек буђењем национализма у почетку 19. века, Маџари су служећи се свим политичким средствима, уз помоћ римокатолика и „свих мрачних умова Европе“  извршили насилну маџаризацију. По статистици Фењеша из 1840. године, на територији Маџарске је било 12.880.406 душа, од којих 4.812.759 Маџара. Деаковом нагодбом 1867. године, сви остали народи изручени су претријанонској Маџарској. Већ попис из 1910. године по службеним подацима показује, да је на територији Маџарске половина становништва била маџарске нeнационалности.
Као и остали европски народи, Маџари су добили на поклон 1000 година историје која почиње са Стефаном (Иштваном) светим апостолским краљем оснивачем Угарске, крунисаним на Божић 1000. године. Стефан је титула а његово право име је Војек (Лексикон светаца), што је искварено србско име Војко (Николић). Њега уметнички представљају са србским симболима, а Арпадовићи носе србска имена Ладислав, Владислав, Пирошка … или Бела (Слепи) за кога се 1129. године удала Јелена „баба бројних европских династија“ (Р. Кривокапић-Клачински). Она је у мираз Арпадовићима донела (нелегитимно) право поседовања дела србске територије, које се Угри никада нису одрекли па су се чак и титулисали као србски краљеви (исто)!
Папство је Угарску назвало Маријина држава (regnum Marianum), а римокатоличка црква није укинула континуитет круне светог Стевана и њоме су стално крунисани Хабсбурговци. Тек 1867. године, Маџарска је добила државно правни положај од Хабсбурговаца, о чему сведочи службени језик који је био латински, затим немачки па тек онда маџарски, који је „створен“ уз помоћ римокатоличке цркве. Какав је погубан био утицај римокатоличке цркве, показује пример Трансилваније где су пре 200 година сви становници били етнички Срби. После римокатоличења и пореза 18 пута већег од нормалног, извршена je маџаризација. Данас у Трансилванији живе само Маџари (С. Јарчевић, Историјске скривалице).
Псеудоимперијалистичке претензије Маџара су потпуно неосноване и неоправдане што доказују и маџарске статистике, које показују да је у још увек двојезичној Маџарској било три пута више других народа, на територији где је почетком 19. века живело три пута мање маџарских становника.

 

1)Пирошка је русинско име, али су се они до 16. века звали Србима. Јелена је кћер нелегитимног Уроша I Вукановића-Марковића, а не легитимних Немањића како наводе Орбини и владајућа историја.

Грађа:
Л. Стипић, Истина о Мађарима, Суботица, 1929, репринт издање Добрица књига, 2004.

 

 

 

 

ИЗВОР: vesnik.net