Људи мисле да су тинејџери који много псују глупљи од других

Псоваче такође оцењују као непоуздане, недопадљиве, недружељубиве, и непристојне.

 

 

Сра.е. Мерде. Псовке постоје готово у свим културама (Јапан је изузетак), а већина нас их користи успутно и тако често да речник наше деца већ у предшколском узрасту садржи 30-40 примерака. (Мој седмогодишњак воли да другу на уво шапне „је.оте“ да би се обојица закикотали. Од мене то није чуо…)

Пошто се такви изрази употребљавају у свакодневном говору, могло би се претпоставити да више немају моћ да изазову негативну реакцију у саговорнику – посебно кад су у питању млади људи? Ово пориче студија недавно објављена у Јоурнал оф Лангуаге анд Социал Псyцхологy. Мелани Дефранк и Патриша Калбо са Универзитета Јужног Конектиката установиле су да тинејџере који олако псују студенти осуђују као непоуздане и неинтелигентне.

Испитивање Дефранк и Калбо обухватило је 138 студената, од тога 101 женског пола. Испитаници су прво рангирали десетак псовки по степену увредљивости. (Резултати су: кучка, јеботе, копиле, срање, дупе, дркаџија, карање, буља, говно, и дођавола.) Затим су навели колико често ове псовке сами користе, односно колико често их чују. Њих 17% тврди да их користи од 0-5 пута дневно, док преко 20% каже да их користи преко 20 пута на дан. Њих 13% наводи да псовке чује по 0-5 пута на дан, а 20% пријављује да их чују 20 и више пута дневно.

Учесницима студије понуђен је транскрипт фиктивног разговора између две петнаестогодишње особе; требало је да замисле да су тај разговор чули у пролазу, и да оцене учеснике по општем утиску, интелигенцији, поузданости, дружељубивости, пристојности, и допадљивости. Дијалози су понуђени у више верзија – два дечака, две девојчице, један дечак и једна девојчица. Некада су оба говорника користила псовке са списка, некада ниједан од њих. Све остало било је идентично.

Ево одломка из једног од понуђених разговора:

Џесика: „Е, здраво.”

Ешли: „Хеј, како си?”

Џесика: „Добро, журим на предавање, не смем да закасним. Знаш какав је, сигурно ће да ми с.ре.”

Ешли: „Што мрзим кад то раде, ј.боте. Само секунду закасниш а одмах те др.ају.”

Џесика: „Знам, а још нас затрпају градивом. Толико имам да учим, јеб.те.”

Ешли: „И ја, ужас. Три контролна нам је најавила она кучка.”

 

Дефранк и Калбо установиле су да студенти све саговорнике који псују оцењују као не само мање интелигентне односно поуздане, већ су по њима и мање допадљиви и превише агресивни. У разговорима између припадника различитих полова, жене које псују оцењене су као мање дружељубиве, док су мушкарци који псују оцењени као мање пристојни.

Ови ставови формирани су упркос чињеници да скоро пола испитаника није сматрало да су наведене псовке нарочито увредљиве. Чак и најтеже рангирани изрази („кучка“ и „јеботе“) нису оставили јак утисак на њих, а неки их нису ни приметили.

„Иако људи не сматрају да је (…) употреба оваквог речника упадљиво непристојна, он утиче на њих и формира њихово мишљење о саговорницима, можда подсвесно“, закључују Дефранк и Калбо.

Вреди истаћи да се мишљење студената о фиктивним тинејџерима који псују можда не може транслирати на остале сегменте популације, али први утисак који стичемо о непознатим особама није безначајан, па можда и не би било тако лоше да сви ми припазимо на речник.

Са временом, „људи су се навикли на одређене псовке и у неким ситуацијама их чак очекују“, наводе научнице. „Са друге стране, предрасуде ипак формирају на основу речника. Избор речи нам значи, мислили ми о томе свесно или не.“

 

 

ИЗВОР: vice.com/rs