Љубљана дволична према Београду, на војним полигонима око Постојне се обучава будућа војска Косова

  • Новинар о српско-словеначким односима, положају Срба у Дежели, економској сарадњи двеју држава, заједничкој историји…
  • Пахор се са Николоћем сликао на “клупи пријатељства”, а десетак дана после подржао пријем Косова у Унеско

 

РАЗГОВАРАЛА: Јелена Матијевић

 

КАКВИ су односи Србије и Словеније види се на делу, речи су само смоквин лист! Џаба приче о никад бољим односима Србије и Словеније, ако словеначка политика угрожава виталне интересе Србије. Јер, како иначе разумети да Србија Бледу поклони кип Михајла Пупина, за кога ни у Словенији није спорно да је заслужан што је не само Бледско језеро него и велики део територије 1919. остао у саставу Словеније, а онда Љубљана 10 дана касније подржи улазак Косова у Унеско. Како је, такође, могуће да словеначки председник Борут Пахор, 9. октобра, шета парком Тиволи са колегом из Србије Томиславом Николићем, да се сликају на “клупи пријатељства”, а та клупа се још није охладила када је министар спољних послова Карел Ерјавец у Одбору за спољне послове словеначког парламента изјавио да он не разуме противљење Србије чланству Косова у Унеску.

                                                        Светлана Васовић Мекина

 

Овако за “Новости” говори новинар Светлана Васовић Мекина, један од најбољих познавалаца српско-словеначких односа, извештач из Словеније током грађанског рата и касније када је ова бивша југословенска република постала самостална. Она, на почетку разговора за наш лист, анализира српско болно питање – пријем Косова у Унеско.

– Из последњих дешавања произлази да Словенија уопште не зна да је пријем Косова у Унеско за Србију неприхватљив и да јој штети. Наравно да није тако и баш зато, а у првом реду због бројних позитивних примера међусобног уважавања двају народа, то не треба прећутати. Словеначка политика игра дволично, јер је нико не подсећа да подржава независност дела територије који званично, а и по оцени Међународног суда правде, припада Србији и за који важи резолуција Савета безбедности 1244.

+Колико је важно јединство свих у Србији у очувању Космета и спречавању уласка Косова у Унеско?

– У Србији чак ни интелектуална елита не зна да је један од основних постулата међународног права да је од свих признавања на свету најважније признавање матичне државе. Све док се матица противи и не признаје отцепљење, држава која се отцепљује није настала законито. Сетите се само да због невероватног јединства свих у друштву када је у питању територијална целовитост, Словенија није поклекла у случају Пиранског залива. Нити има шанси да шеф словеначке Академије науке и уметности изјави да је, на пример, Пирански залив де факто и де јуре – хрватски. Нема никога, ни из власти ни из опозиције, нити једног слободног уметника који би ичим угрозио национални интерес кад је у питању спорна граница са Хрватском. Ту су у Словенији сви као један.

+Зашто се упорно гура под тепих улога Срба у ослобођењу Словеније и утврђивању њених северозападних граница?

– Тешко је разумети зашто словеначки историчари занемарују ту чињеницу. У Словенији се, на пример, 23. новембра празнује дан Рудолфа Мајстера, генерала који је 1918. године са добровољцима, међу којима се истицало стотинак српских војника, разоружао градску стражу и Марибор прогласио “југословенском територијом”. Данас се не зна да је Мајстер преокренуо ток историје захваљујући помоћи српских војника који су уз војни оркестар састављен од Срба, марширали мариборским улицама да би подигли морал локалном и испрепадали већинско, немачко становништво. Млади Словенци рођени после 1991. не знају ништа о том делу наше заједничке прошлости. Тако је пала у заборав и храбост потпуковника Стевана Швабића, који је 14. новембра 1918, спречио да Љубљану заузму Италијани, а заборављен је и генерал Крста Смиљанић, који је на челу првог батаљона српске војске стигао у Словенију 22. децембра 1918. године.

ОБУЧАВАЈУ “ВОЈСКУ” КОСОВА

       +ДА ли је истина да се у касарнама словеначке војске обучавају припадници будуће такозване војске Косова?
       – Није тајна да се службена Љубљана залаже да Косово добије оружане снаге, чије заметке је пре месец дана обучавала на војним полигонима око Постојне. Љубљана не мари што је према Резолуцији 1244. безбедност на Косову у рукама Кфора, и да то не може једнострано да се мења. Све државе ЕУ су чланице УН па их, исто као и Србију, обавезују одлуке Савета безбедности. Већина земаља ЕУ, међутим, те одлуке схвата као “шведски сто” са кога узимају само оно што им одговара.

У Словенији данас живи око 40.000 Срба, али немају статус националне мањине. Зашто их упорно “бришу”?

– Први разлог је распад некадашње заједничке државе и негативна медијска кампања која је тада посебно била уперена против Срба. Осим тога, две земље су последње размениле признавања међу државама насталим на тлу СФРЈ. Охрабрује, ипак, да се последњих година у Словенији чују гласови који критикују садашње уређење, где званично постоје само две мањине, Италијани и Мађари, уз Роме којима Устав гарантује посебна права, док су ексјугословенски народи обесправљени. Ту је највише Срба, чак 10 пута више од Италијана и Мађара. Други разлог је инфериорно понашање српске државе и дипломатије која зарад “европског пута” избегава да отвара то питање са Словенијом, уверена да ће Љубљана одржати обећање да помогне Србији на путу у ЕУ.

+Асимилација је, дакле, неизбежна?

– Она је свакодневна. Почиње већ од тренутка када бирократе посвуда самовољно претварају презиме у словеначку верзију тако што у сваки образац и документ упишу слово “ч” уместо “ћ”. Можда је сада добар тренутак да се питање признавања српске мањине покрене у Словенији, јер актуелна словеначка влада жели да развија боље односе се Србијом. Српска мањина је препуштена самој себи, иако су се Срби у Белој Крајини населили пре више стотина година и аутохтони су народ, а не “гастарбајтери”, како их види службена Љубљана.

+Како је Србима у Белој Крајини?

– Белокрањци односно Срби у Белој Крајини, изложени су галопирајућој асимилацији. Ако су и успели да одрже идентитет кроз векове, у задње две деценије – нису. Што је штета, јер требало је да остану мост између два народа.

+А, могу ли “избрисани” и официри ЈНА вратити своју имовину?

– Словенија је добар део некадашње војне имовине одузела запосленима у ЈНА већ у јесен 1991. године. Словеначки уставни судија Матевж Кривиц је упозоравао да је то погрешно, али га већина није слушала. За те људе се нико није заузео, па је та битка вероватно изгубљена. Али, зато није завршена она у вези са исплатом одштете избрисанима, грађанима којима је Словенија незаконито одузела сва права 1992. године, а међу којима је највише Срба.

+Објасните нам “феномен” Змага Јелинчича?

– Змаго Јелинчич је почетком деведесетих предводио националистичку партију која се уздигла на распиривању мржње против “јужњака”. Касније се истакао и као један од гласних противника НАТО интервенције против СРЈ 1999. године и 2008. против признавања Косова. Мислим да је за Србију, ипак, много важно да зна да је против бомбардовања Србије, осим Јелинчича, била око трећина становништва Словеније. То је почетак за боље односе и међусобно уважавање.

+Како видите економску сарадњу Словеније и Србије?

– Сарадња је све боља, нарочито откако су многа словеначка предузећа која нису успела да продру на тржиште ЕУ, у Србији препознала одскочну даску за извоз своје робе у Русију.

+Због царинских олакшица “Горење” из Ваљева у Русију извози производе са знаком “произведено у Србији”, али приходи одлазе у Словенију?

– На сличан начин приходи од неких бивших словеначких фирми попут “Фруктала”, или “Хермес Софтлаба”, који су сад у власништву српских предузетника, данас одлазе у Србију. Ако “Горење” инвестира у Србији, то значи отварање нових радних места у Србији, а не у Словенији. Капитал не зна за емоције, већ следи економски интерес. Ниске плате у Србији јесу проблем, али за словеначке капиталисте представљају “компаративну предност”, јер су производњу из Словеније, а тиме и радна места – преселили у Србију. Оно што брине јесте тенденција да наднице остану ниске, много ниже од словеначких, као и да словеначка предузећа за покретање производње добијају у Србији велике државне подстицаје. Држава би требало да учини више да таква предузећа више инвестирају у Србију и да плате запослених расту.

+Да ли би српска предузећа могла да буду више присутна у Словенији? Зашто се ти покушаји саботирају?

– Треба рећи да је једна од баријера и језик. Он је увек био много већи проблем за српске предузетнике него за словеначке који разумеју српски и тако се лакше сналазе и у прописима. Посебан је проблем, такође, како да српски привредници савладају прописе на словеначком језику.

НОВИНАРСТВО БЕЗ ГРАНИЦА

СВЕТЛАНА Васовић Мекина рођена је у Београду 1961. У родном граду је дипломирала новинарство на ФПН. Била је уредник у “Студенту” и мариборској “Катедри”, објављивала у листовима НОН, “Младост”, НИН, загребачким “Данасу” и “Глобусу”, љубљанском Радио Штуденту, “Телексу”, “Дневнику”, “Делу”… * ГОДИНЕ 1988. организовала је први јавни наступ дисидента Милована Ђиласа у СФРЈ од изласка из затвора, а почетком деведесетих објавила је серију чланака и разговора са албанским политичарима са Косова. Радила је интервјуе са бројним домаћим и светским лидерима, писала за “Младину”, била дописник Радија Б 92 и “Времена”, коментатор РАИ и Би-Би-Сија. Дописник је “Политике” из Словеније од 2006. до 2010. * ДОБИТНИК је “Политикине” награде за најбољег новинара 2007. и Специјалне повеље УНС за професионални подвиг и развој новинарства без граница 2008. Стални је сарадник недељника “Печат”.

 

(Интервjу дат 2015. године)

 

ИЗВОР: Вечерње новости