Лепота и изузетност древног језика ведских химни и епских песама

Picture

М. F. Neve – Lепотa и изузетност древног језика ведских химни

Picture

Études sur les hymnes du Rig-Vêda: avec un choix d’hymnes traduits pour la premìère fois en français…

Picture

М. F. Neve није мање поетичан, пишући о богатству, лепоти и изузетности древног језика ведских химни, за које он каже, да су, текст у фокусу стр. 25

​(фра.):
»Nobles, vigoureux, simples… sans étre dépourvus d’art …«

(серб.)
»Отмене, снажне, једноставне… а да нису лишене уметничке вредности…«

Picture

Picture

Partie de géographie, de géologie et d’histoire naturelle

Picture

А када настави с развијањем свога описа, имамо утисак да Грим, Гете, Томазини, Овелак, Шафарик, Буе, итд., итд. – имамо утисак, дакле, да сви овде побројани и још бројнији непобројани аутори, говоре о језику Срба. Јер ево, шта Нев каже, пишући о ведском језику, текст у фокусу стр. 41

(фра.):
»Cette langue est sonore, musicale, fraiche, pittoresque, faite pur étre l’écho d’une nature vivante, bruyante, harmonieuse, le miroir du ciel transparent et de l’horizon des montagnes. Une richesse surprenante de formes et d’images se reflete avec une douce clarté daus quelques hymnes du Rig-Véda …«

(серб.)
»Овај језик је звучан, музикалан, свеж, чудесан, створен да буде ехо живе природе, буран, хармоничан; он је огледало прозрачног неба и планинског хоризонта. У неким химнама Рг-Веде одражава се – уз благо светло – изненађујуће богатство форми и слика…«

На стр. 31. у истој расправи, Нев додаје, да, текст у фокусу

(фра.):
»…empreinte de la fierté guerriére et de la mélancolie calme …«

(срб.)
»… (језик Веда) носи печат ратничког поноса и тихе меланхолије…«

допуњавајући ову своју опаску на стр. 55. следећим речима, текст у фокусу

(фра.):
»… le vers у а d’énergie et la phrase est toujours belliqueuse dans sa marche…«,

тј. у језичном погледу у Ведама у одговарајућим ситуацијама:

»… стих поседује снагу, док је фраза у њеном развоју увек ратничка …«

*

Picture

        Дакако, од овог момента можемо да отпочнемо нову студију, упоређујући сербску и ведску поезију у сваком погледу. Од веома бројних похвала сербском језику, која би лако могла да буде замењена предњим Невовим закључцима о језику Веда, одн. ведске поезије. Од многих хвала, дакле, за ову прилику одабирамо једну једину, која је – у неку руку – резиме свих осталих, тако, да читалац може сам да просуди, да направи упоређење и да увиди тачност претходних неколико веома кратких и непотпуних напомена. Ради се о одломку из дела “Turquie d’Europe”, текст у фокусу, стране 36, 37, 38, 39, 41, извор и назив дела Ami Boue, ”LaTurquie d’Europe”, Tome deuxieme, editeur Arthus Bertrand, 1840. :

(фра.)
»La langue serbe est riche, laconique, energique et harmonieuse; elle sied egalement dans labouche des deux sexes, et s’emploie aussi heureusement a chanter les douceurs de l’amour que les hauts faits et les sanglants trophees de Mars; elle reunit le nombre a la mesure;elle est sonore, noble, oratoire, vehemente; c’est en un mot le langage desheros autaiit que des orateurs. Le Serbe parle moins vite que l’ Allemand, en fai sant des pauses, et d ‘ une maniere qui s ‘ adapte admirablement aux debats. Aucune discussion dans une langue europeenne ne nous a rappele davantage la convenance et l’eloquence des discours anglais, que ceux tenus dans la langue serbe. Toute la difference est que l’Anglais est trop souvent phlegmatique et froid dans son interieur, tandis que l’ame du Serbe est rechauffe par le soleil du midi… La construction des phrases est si simple, les Serbes ont tant de bon sens et de precision, leur imagination est si pittoresquement orientale, chacun parle si convenablement a son tour, qu’on ne peut qu’admirer leur langue, comparee au bredouillement des Grecs, accompagne de gesticulations et d’interruption repetees des assistants, a celle si souvent trop empoulee ou trop pleine de fleurs de rhetorique des Francais et des Italiens, out bien a celle des graves Allemands, avec leurs periodes qui font souvent perdre haleine, et leur singularite de placer quelquefois la beaute dans ce qui reste voile a moitie. Si jamais langue et peuple furent faits pour un gouvemement a discussi ons publiques, ce furent certes le langage et la nation serbe.II est bien facheux que l’etude de la langue serbe ne soit pa s encore facilitee par des ouvrages complets …Les Serbes possedant un grand nombre de belles poesies, ces demieres seules devraient engager a etudier leur langue… L’etude du serbe a ete negligee, parce qu’on s’est imagine que cette langue etait barbare et n’avait pas de litterature;”… on connait les travaux de certains philologues pour retrouver des racines tout-a-fait communes aux langues grecque et serbe …«

Претходна Буеова оцена сербског језика равна је песми у прози; ево, шта он каже, текст у фокусу стране 36, 37, 38, 39, 41 :

(серб.)
»Сербски језик је богат, лаконски, енергичан и хармоничан, он подједнако добро пристаје и мушком и женском полу и употребљава се исто тако срећно за опевање љубавних нежности, као и великих и крвавих подвига бога Марса; сербски сједињава број с мером; он је звучан, отмен, говорнички, снажан; то је уједно исто тако језик јунака као и говорника. Србин говори полаганије од Немца, правећи паузе и на начин, који се дивно прилагођава дебатама. Никаква дискусија на неком европском језику не потсећа нас више на пристојност и речитост енглеских говора, као она, која се одржава на сербском. Сва разлика је у томе, што је Енглез одвећ често флегматичан и хладан у својој унутрашњости, док душу Србина загрева јужно сунце… Конструкција сербских реченица је тако једноставна, Срби имају толико смисла за прецизност, њихова машта је тако чудесно источњачка, свако говори тако пристојно, кад на њега дође ред, да можемо само да се дивимо њиховом језику, упоређеном с муцањем Грка, праћеним гестикулацијама и честим прекидима присутних, или с француским и талијанских одвећ надувеним и пуним реторичког цвећа, или пак с језиком натмурених Немаца, с њиховим реченицама при којима се губи дан и с њиховом особином, да лепоту упола обавијају велом. Ако су икада један језик и један народ били створени за владавину јавним расправама, то су сигурно сербски језик и сербски народ. Врло је незгодно, што студиј сербског језика још није олакшан потпуним делима… Срби поседују много лепе поезије и само то би требало да нас обавеже, да учимо њихов језик… Учење сербског је било занемарено, јер се замишљало, да је тај језик” варварски”, те да нема литературе…”… (међутим), познати су радови извесних филолога, на проналажењу потпуно заједничких корена грчког и сербског језика…«

Picture

Ами Боуе

Ами Боуе (нем. Ami Boué; Хамбург, 16. март 1794 — Беч, 21. новембар 1881), био је аустроугарски лекар, путописац, геолог и географ, немачког порекла, који је одрастао и школовао се у Немачкој, а затим у Женеви, Паризу и Единбургу.[1]
Као студент медицине на универзитету у Единбургу, упознао се са Робертом Џејмсоном, који га је својим предавањима из геологије и минералогија толико заинтерисовао, да је Боуе одлучио да прекине студије медицине и даље своје школовање и живот посвети путовањима и изучавању геологије и географије.[2]
Данас је Ами у научној јавности познат не само као пионир аустријске геологије, већ и као један од зачетника успостављања и одржавања међународних и националних геолошке односа.
Ами Боуе је рођен у Хамбургу, Немачка 16. март 1794. у богатој породици Хугенота или калвиниста (француских протестанта, припадника Протестантске реформистичке цркве Француске), од оца Анрија (Henri Boué 1767—1848), и мајке Сузане (Suzanne de Chapeaurouge, 1772—1804). Своје школовање започео је прво у родном Хамбургу а затим наставио у Женеви.
Боуе је још током студија започео геолошка истраживања по разним деловима Шкотске и Хебридима. По завршетку студија 1817. населио се у Паризу.
Током 1841. Боуе се настанио и свој живот и дело наставио у Бечу, у коме је узео и аустријско држављансво.[3]
Ами Боуе је 1820. у свом делу Essai géologique sur l’Ecosse објавио резултате геолошких истраживања вулканских стена, у којим је по први пут, ове стене описао на на посебан и врло методичан начин.
У циљу свеобухватних истраживања Боуе је спровео бројна студијска путовања по Немачкој, Аустрији и Јужној Европи, у току којих је проучавао разнолике геолошке формације, и на тај начин био пионир геолошких истраживања на овим просторима.
Био је и један од оснивача Француског геолошког друштва (Société Géologique de France) 1830, и један од његових председника 1835.
Царска Академија наука из Беча објавила је његове најважније радове из области геологије балканских земаља, из периода од 1859. до 1870. године.
Боуе је лично објавио већи број значајних путописа и научних дела из области геологије и географије;
Мемоаре из геологије и палеонтологије Mémoires géologiques et paléontologiques (у Паризу, 1832.)
Научну студију La Turquie d’Europe (у Паризу, 1840.), у којој је изнео сопствена географска, геолошка и природословна запажања са путовања по тадашњим турским земљама на југу Европе. У овој студији Ами је обрадио делове Босне, Србије, Црне Горе, Албаније, Македоније, Бугарске и Грчке, и то не само са геолошког, већ и са географског, природословног (флора и фауна) етнографског, привредног и историјског становишта. Етнографска карта Балкана из 1847. Етнографску карту турских земаља Балканског полуострва из 1849. Ово је била прва објављена карта те врсте.

Picture

Félix Nève

Félix-Jean-Baptiste-Joseph Nève (born Ath, Belgium, 13 June 1816; died Leuven, 23 May 1893) was an Orientalist and philologist.

His parents were devout Catholics. Having graduated with distinction from the Catholic college of Lille, Nève completed a course of academic studies at the Catholic University of Leuven (French: Louvain), obtaining in 1838 the Degree of Doctor of Philosophy and Letters. His taste for classical and oriental languages led him to pursue higher studies under some renowned scholars, Professors Lassen of Bonn, Tiersch of Munich, and Burnouf of Paris. He became acquainted with many oriental scholars, some of them already famous, others destined like himself to win fame in after years. Among these were Muir, Wilson, A. Weber, Kuhn, Max Muller, and the orientalist and catholic priest, Dr. Windischmann.

In 1841 Nève was appointed to the chair of Greek and Latin Literature in the University of Leuven, and while teaching the classics, gave a course of studies in the Sanskrit language and literature. This work he kept up for thirty-six years, at the same time making known the results of the his studies in books and in the articles contributed to the Journal Asiatique, Annales de Philosophie Chrétienne, Correspondent, and other periodicals. In 1877 he was given the title of professor emeritus, and for the next fifteen years a series of publications came from his pen. He was a member of the Asiatic Society of Paris, the Asiatic Society of London, the Royal Academy of Belgium, and was a Knight of the Order of Leopold.

(I)
Извор и назив дела:
Наслов: Études sur les hymnes du Rig-Vêda: avec un choix d’hymnes traduits pour la premìère fois en français…
Стране: 25, 31, 41, 55
Аутор: Félix Nève
Издавач: J.B. Ansiau, 1842
Оригинал из: Народна библиотека у Лиону (Bibliothèque jésuite des Fontaines)
Дужина: 120 страница
*

(II)
Извор и назив дела:
Наслов: Partie de géographie, de géologie et d’histoire naturelle
Том 1 књиге La Turquie d’Europe: ou, Observations sur la géographie, la géologie, l’histoire naturelle, la statistique, les moeurs, les coutumes, l’archéologie, l’agriculture, l’industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l’histoire et l’état politique de cet empire, Ami Boué
Аутор: Ami Boué
Издавач: Chez Arthus Bertrand, éditeur, libraire de la Société de géographie de Paris, rue Hautefeuille, 23, près l’École-de-Médecine., 1840
Оригинал из: Универзитет Оксфорд


*