Лазар Стипић: Мађарска раса и мађарски народ

 

У крајеве у којима сада станују Мађари су дошли између 860 – 870. п. Хр. Грчки и латински писци, који говоре о њима, приказују их као дивље пљачкаше. Мађарски историчари кажу то исто.

Према Јулију Паулеру (нав. дело стр. 3.) Мађарима из доба пре примања хришћанства „најомиљенија и главна забава су били ратови односно пљачкашки упади у земље суседних земљорадничких народа, да би само дошли до што већег плена и да би заробили што више људи“. На својим брзим коњима они су вршили изненадне препаде у мањим одредима на мирна насеља, палећи и пљачкајући, заробљавајући и убијајући оне који су им давали отпор, да би се после извршења препада исто тако брзо изгубили како су се и појавили.

Прво су напали, опљачкали и годјармили словенска племена која су већ имала своје домове и била стално настањена у панонској равници, па су затим предузели пљачкашке по-ходе у немачке, талијанске, византијске па чак и франачке покрајине. Марцали пише да су 898 – 899. у два маха опљачкали Верону и околину јој у северној Италији; напали су и на саму Венецију и опустошили њену околину. 901. упали су у Баварску, где су све опљачкали, спалили и поубијали, али где су и први пут били поражени од стране Немаца. Идуће године опустошили су долину Драве и Муре. Опат из Сен. Галена вели за њих да „не опраштају ни оцу ни мајци“, да „кољу децу пред очима родитеља“, да је од њих „земља опустошена“ и „да се бели од костију поубијаних и покланих“. (Нав. Марцалиево дело стр. 147.) А према признању самог Марцалија (нав. дело стр. 168.) ондашњи културни свет унео је у своје молитве речи: „Боже спаси нас од стрела Мађара“.

Овим пљачкашким походима Мађара учињен је крај тек шестдесетих година X века, када су се Мађари, после претрпљених страховитих пораза у Немачкој, Италији и на Балкану, исцрпљени и крајње проређени, смирили. „Некадашње вере у сигурну победу није више било. Морали су увидети да свет за њих постаје све ужи. Увидели су да немачке и талијанске покрајине брани све више огромна и непоколебива кула западно-римске империје. Искусили су, да је грчка империја поново постала страховито јака…“ (Марцали, нав. дело стр. 198.)

Као номадским племенима, којима је, поред пљачкашких похода, лов био једино занимање, Мађарима је требало дуго времена да се привикну на земљорадњу и остале привредне позиве, који означују виши ступањ културе. Обрађивање земље они су примили од староседеоца Славена који су се не само, дакле, налазили на вишем културном ступњу него су према Мађарима чинили и већину становништва у земљама у којима су се настанили. То, улепшвајући, признаје и Балог (нав. дело стр. 31-32.) кад вели да су Мађари „осећајући у себи позив војничког и политичког народа“ само војевали и заповедали, док су земљу обрађивали само староседеоци Словени, који су као народ сачињавали већину.

Услед тих и такових расних особина претила им је опасност да се сасвим изгубе, јер су били притиснути са једне стране римском – са друге стране византиском империјом. Прелаз у хришћанство дао им је подлогу, којом је створен каснији и садашњи мађарски народ.

Мађаре су првобитно сачињавали ратници са својим породицама, који су, када нису ратовали, проводили своје време у лову и спремању за будућа војевања. Земљорадњом и осталим привредним пословима бавили су се они Словени, које су приликом свог доласка подјармили. Павле Балог (дело стр. 31.) каже: „Земљу су првобитно само староседеоци Словени култивисали. У првим вековима није могло бити мађарског варошког живота“. (Дело стр. 32.): „Мађар је осећао у себи позив војничког и политичког народа“. „Мађари су само војевали и заповедали, док су Словени радили, сачињавајући већину као народ“.

Види се из овога, као и из осталих доказа, да су Мађари већ у почетку искоришћавали Словене у крајњој мери и у сваком погледу. Када су примили хришћанство, признавајући надмоћ и власт римске царевине, још им се више указала прилика, да Словене подјарме и искористе у своје виталне интересе. Када су, услед притиска културног света, били онемогућени за даљња пљачкања и када им је претила опасност да ће их сасвим нестати, добили су, путем хришћанства, од потлачених Словена нову крв, која им је донела препорођај. Насилним асимилирањем успело им је да повећају свој број тако, да су на тај начин и постигли своју садашњу бројност. Најбоље доказује, колико их је пропало у ратовању и пљачкању у првом веку и како их је мало било када су примили хришћанство, што су бројили свега око 20-30.000 породица. Фракнои и Салаи кажу, да је после прелаза у хришћанство број њихових насеобина према Славенским био апсолутно незнатан. Тек у XIII. веку постају нешто бројнији, али се по називима насеобина види, да су пореклом славенске. У овом веку се Славени спомињу у мађарској историји већ као Словаци, Срби, Хрвати, и Словенци, а поред њих, и са њима заједно, и Румуни и Немци. Како је мало Мађара било још и у XV. веку доказује Хунфалви, који пише (дело стр. 412.) „У прашком, чешком музеју има веома много чешких докумената Краља Матије. На немачком језику издато је још више, али не познајемо ни један његов документ на мађарском језику. То карактерише доба Краља Матије у погледу народности. Чешки и Немачки документи су требали: Краљ Матија је дакле издавао такве; мађарски документи нису требали: „Краљ Матија није дакле ни издавао такве (тј. мађарске). Балог каже (дело стр. 3.) „У средњевековној Мађарској место народног језика заузимао је латински језик“; (дело стр. 32.) „Као да ова држава није шестотина година ни била отаџбина Мађара“; (дело стр. 32). „Није нам остала ни једна мађарска реч са уста наших народних краљева (Арпадоваца)“. Др. Дезидер Чанки каже, да је број мађарских градова и села у XV. веку био незнатан према осталим народностима. У почетку XVI. века, непосредно пред окупацијом Мађарске од стране Турака, веома је мален број Мађара и у народу и у јав-ном животу Мађарске. Мађарски краљеви, да би попунили број у ратовима изгинулих и одржали војску, били су приморани давати земље, племства и привилегије и осталим на-родима. Наиме све до укидања кметства, 1848. године само онај је могао бити државни, политички и војни фактор, који је био племић, или привилегован, слободан грађанин. Тако су се, за неколико векова, готово сасвим изгубиле оне мађарске породице, које потичу из мађарске расе, а њихово место су заузимали преставници Југословена, Чехословака, Немаца и Румуна, који ће касније сачињавати такозвани високи мађарски сталеж. То је онај сталеж мађарских магната, који је дао мађарској све државне, политичке и војничке функционере све до укидања кметства и сталешких привилегија, који је једном речи сачињавао и значио државу у доба феудализма.

Иван Нађ је написао дело: „Породице Мађарске са грбовима и генеолошким таблицама“ у тринаест књига и на 6553 страна. Дело је штампано од 1857. год. до 1868. године и садржава имена породица, које су играле улогу у мађарској историји, породица, које су дале све државне, политичке и војничке функционере пре укидања кметства 1848. године. У овом делу има око 12.000 породичних имена, од којих је југословенских око 2.000, чехословачких, пољских и руских око 4.000, немачких око 2.000, румунских око 3.000, а једва хиљаду износе такова имена, о којима се зна, или се барем да слутити, да су мађарска.

Иван Нађ је нарочито пазио на то, да истакне дела оних породица и оних људи, који су имали у рукама судбину Мађарске. Види се по именима, која се највише помињу у мађарској историји, да једва има међу њима такових, која су чисто мађарска. Навести ће се породице и имена, које су страног порекла, али које су најважнију и највећу улогу играле од најстаријих времена до садашњости. Подаци су извађени из дела Нађа по генеолошким таблицама.

 

Породице и имена су:

 

Породица Хуњади (V. књига, 186. стр.) потиче од витеза Серба из Србије, чији брат је био Радул. Синови Серба су били Мадош, Вук (Voyk) и Радул. Вук је добио од мађарског краља град и жупанију Хуњад (Сибињ). Отуда потиче мађарско име породице. Његов син Јован брзо се истакао у јунаштву и у вештинама. Постао је војсковођа и гувернер Мађарске 1446. г., а грофовство добио 1453. г. Умро је 1456. г. у 68-ој год. У српској историји је познат под именом Јанко Сибињанин. Његов син Матија постао је мађарски краљ 1458. год. и владао је до смрти (1490. г.) У светској историји је познат под именом Матија Корвин и убраја се у најобразованије и најнапредније владаре ХV-ог века. Мађари га држе за свог највећег народног владара и зову га: Матија Праведни.

Породица Запоља (Сапољаи) (X. књига, 486. стр.) је пореклом из хрватске. Дала је више војвода, палатина, и друтих достојанственика. Јован је био мађарски краљ од новембра 1526. до јула 1542. год. када је умро.

Породица Бранковић (II. књига 230. стр.) Ђурађ Бранковић био је деспота Србије од 1427. до 1456. г. Добио је од мађарског краља готово све мађарске области између Тисе и ердељских планина од доњег Дунава до Карпата за заслуге, које је стекао у борби против Турака.

Породица Зрињи (XII. књига, 434. стр.) потиче од хрватске породице Шубић-Зрињски. Добила је грофовство. Дала је много банова, војсковођа и осталих достојанственика. Нарочито су се истакли Никола (1508-1566.) који је погинуо у борби против Турака код Сигетвара 1566. год. и VII. Никола (1616-1664.) који је написао прво веће мађарско дело у стиховима под насловом: „Опсада Сигета“.

Породица Ујлаки (XI. књига, 391. стр.) је из Илока у Сремској области. Дала је палатина, банова, судија покрајинских градова. Мађарски Краљ Матија је поставио Николу Ујлаки за босанског краља 1476. год. а пре тога за мачванског бана.

Породица Франгепан (IV. књига, 235. стр.) (грофовска) потиче из Хрватске. Дала је више војсковођа, бискупа, банова и осталих достојанственика. Крсто Франкопан је био највећи војсковођа у почетку XVI. века и одликовао се је у ратовима против Турака.

Породица Мартиновић (VII. књига, 346. стр.) потиче из српских крајева. Дала је неколико јаких јавних радника. Опат Игњат Мартиновић је 1796. год. погубљен у Будиму, јер је организовао заверу против Хабзбуршке династије. Он је био први, који је унео социјалне идеје у Мађарску.

Породица Драшковић (III. књига, 389. стр.) (грофовска) је из Босне. Играла је улогу у Мађарској историји од почетка XIII. века. Дала је више краљевих намесника, банова, ђенерала, бискупа и осталих достојанственика. Највише се истакао гроф Јанко Драшковић, који је био изабран за мађарског палатина 1646. год.

Породица Дуговић (III. књига, 412. стр.) је пореклом из Србије. Титус Дуговић је 1456. год. приликом одбране Београда срушио турског заставника са куле београдског града.

Породица Барчаи (I. књига, 186. страна) (барунска) потиче од хрватског бана Марка (1212. г.) Дала је неколико банова, ердељских кнезова, великих жупана и других достојанственика.

Породица Јакшић (баронска). Дошла је из Србије у XV. веку. Митар се је истакао у ратовима против Турака и Пољака. Никола је добио баронство 1687. год. Ова породица је изумрла.

Породица Ућешенић (XI. књига, 420. стр.) је хрватска (грофовска). Дала је неколико утледних државних функционера. У мађарској историји је играо веома важну улогу бискуп Ђорђе Ућешенић под именом Ђорђе Фратер. Он је за време мађарског Краља Јована Запоље (1526—1542. год.) и касније све до смрти (1555.) имао владарску моћ.

Породица Чеконић је (III. књига, 126. стр.) из југословенских крајева. Дала је више политичких, војничких и осталих достојанственика. Има грофовстио.

Породица Фратер (1У. књига, 251. стр.} потиче из Хрватске. Дала је више јавних, војничких, политичких функционера.

Породица Фејервари (IV. књига, 138. стр.) потиче из Београда од српске крви. (Мађари су у средњем веку звали Београд: Нандор-Фејервар). Дала је више ђенерала и других високих државних функционера. Највише се је истакао бивши мађарски министар – председник барон Геза Ферејвари.

Породица Фештетић (IV. књига, 160. стр.) потиче из Хрватске. Дала је више достојанственика и дворских људи. Истакла се је нарочито у војсци. Драгутин је добио грофовство.

Породица Петровић (IX. књига, 281. стр.) из Хрватске је. Довео ју је у Мађарску Петар, који се је истакао у борбама против Турака и Хабзбурговаца у почетку и у првој половини XVI. века. Био је војвода мађарског краља Запоље од 1527. до 1539. год.

Породица Грашалковић (IV. књига, 446. стр.) пореклом је југословенска. Дала је више достојанственика. Добила је прво грофовство, а затим кнежевство. Истакао се Антун, који је добио грофовство (1751. г.), жупанство и постао је царски доглавник. Његов син је добио кнежевство (1784.). Највећу улогу су играли на аустроугарском двору.

Породица Давидовић је из Далмације. Дала је ђенерала Давидовића, који се је, као аустроугарски војсковођа, најуспешније борио против Наполеона. Добио је барунство.

Породица Влашић (XII. књига, 260. стр.) је хрватска пореклом (баронска). Дала је више ђенерала, канцелара, бискупа, гувернера, бана, министара и других високих државних функционера. Председник мађарске горње куће је барон Јулије Влашић.
Породица Поповић (IX. књига, 454-55. стр.) је српска. Александар је био последњи гувернер Аустроугарске Државне Банке, а сада је гувернер Мађарске Народне Банке.
Породица Јелашић (V. књига, 330. стр.) пореклом је из Хрватске и добила је мађарско баронство 1809. год. Дала је више достојанственика Мађарима. Фрањо је био мађарски ђенерал. Јосип је као хрватски бан водио војску против Кошутових мађарских револуционара.
Породица Кеглевић (IV. књига, 151. стр.) дошла је у Будим из Србије под водством Петра. Добила је грофовство и дала је више војсковођа, ђенерала и осталих високих функционера. Нарочито се је истакла у борбама против Турака.
Породица Пејачевић (IX. књига, 194. стр.) је из Хрватске. Добила је грофовство. Дала је много високих политичких, војничких и осталих функционера. Нарочито су се истакли Јован и Александар.
Породица Бакић (I. књига, 97. стр.) потиче из Србије. Дошла је у Мађарску 1522. год. испред Турака. Највише се истакао Павле Бакић, који се борио са својом четом на страни мађарског краља против Турака у Мохачкој бици. Много је допринео, да се Јован Запоља могао крунисати за мађарског краља у новембру 1526. год. и одликовао се у борбама против Турака.
Породица Колониц је од Колонића (VI. књига, 301. стр.) из Хрватске. Добила је баронство и грофовство. Дала је много достојанственика, ђенерала, војсковођа, кардинала, бискупа, канцелара и других јавних функционера.
Породица Мацедон (VII. књига, 223. стр.) из Мацедоније је. Дошла је у Мађарску у XIV. веку. Дала је више достојанственика, бискупа, врховних судија, банова, жупана и ђенерала.
Породица Герлици (IV. књига, 374. стр.) пореклом је из Хрватске. Дала је више достојанственика. Иван добио је баронство и играо је нарочиту улогу.
Породица Јуришић (V. књига, 370. стр.) је из Далмације. Никола је 1532. год. успешном одбраном града Кисига од Турака спасио Беч, јер им је нанео такове губитке, да нису могли оперисати даље и вратили се.
Породица Вранчић (XII. књига, 273. стр.) је из Босне. Дала је више политичких и осталих јавних функционера. Нарочито се је истакао Антун Веранчић (Вранчић), који је био краљевски намесник и бискуп.
Породица Шелеки (грофовска) потиче из Босне. Дала је жупана, канцелара, ђенерала, врховних судија, књижевника, академика, министара и других јавних радника.
Породица Мироти потиче из Македоније. Дала је више банова и других великана.
Породица Сава је из Србије (баронска). Дала је жупана, државних комесара и других јавних функционера.
Породица Палфи (IX. књига, 34. стр.) је немачког порекла. Добила је грофовство и књижевство. Дала је више чувених војсковођа против Турака, ђенерала, палатина, жупана и осталих достојанственика.
Породица Палавичини (IX. књига, 86. стр.) је пореклом из Италије. Дала је виђе ђенерала и осталих функционера. Добила је грофовство.
Породица Другет (III. књига, 398. стр.) пореклом је талијанска. Дошла је у Мађарску у почетку XIV. века. Дала је више војсковођа, ђенерала, жупана и осталих достојанственика. Валентије Другет је био претендент на ердељску књежевину у XVII. веку.
Породица Хадик (V. књига, 2. стр.) (грофовска) пореклом је словачка. Дала је више ђенерала и осталих достојанственика. Највише се је истакао Андрија (1750-1790.) у борбама против Турака и Пруса.
Породица Хедервари (V. књига, 73. стр.) пореклом је из Немачке. Дала је више палатина, банова, жупана и осталих достојанственика и добила грофовство.
Породица Бароцки (I. књига, 196. страна) (грофовска) потиче од чехословачке крви из земплинске жупаније. Дала је више високих војничких, црквених и политичких функционера.
Породица Батори (I. књига, 217. страна) је првобитно шведског, а затим пољског порекла. Дала је много војвода, кнезова, војсковођа, бискупа, жупана и осталих државних функционера. Нарочиту улогу је играла и имала у Ердељу.
Породица Берзевици (II. књига, 37. страна) (грофовска) потиче од немачког витеза Ридигера из почетка XIII. века. Дала је више високих политичких, црквених и војничких функционера. Преседник Мађарске Академије Наука је Албет Берзевици.
Породица Апафи (I. књига, 48. страна) потиче од француског грофа Корнеса. Дала је више веома одважних војсковођа, жупана и других државних функционера и неколико ердељских кнезова.
Породица Бетлен (II. књига, 67. стр.) потиче од француског грофа Корнеса. Дала је више ердељских кнежева, гувернера, војсковођа и осталих достојанственика. Председник мађарске владе је гроф Стеван Бетлен.
Породица Венкхајм (XII. књига, 135. стр.) је из Немачке. Дала је више ђенерала, жупана и министара. Добила је баронство и грофовство. Нарочито је познат министар председник гроф Венкхајм, који је осамдесетих година прошлога века страховито прогањао народне мањине у Мађарској.
Породица Вешелењи (XII. књига, 158. стр.) је пореклом моравска из Чешке. Добила је баронство и грофовство. Дала је палатина, канцелара, врховних судија, ђенерала, војсковођа, жупана, председника парламента. Нарочито се истакао палатин Фрањо (1667.) а касније Никола, који је водио борбу против реакције (1797-1850.) и био прогањан више пута.
Породица Виндишгрец (XII. књига, 199. стр.) је из Аустрије. Има кнежевство. Дала је много војсковођа, ђенерала и других државних функционера. Алфред је водио мађарску и аустриску војску против Кошута 1848-49. год.
Породица Влад (XII. књига, 241. стр.) је пореклом румунска. Важну улогу је играла у Ердељу, где се војвода Богдан спомиње 1359. г. Михајло је био војсковођа 1437. год. Дала је више жупана, ђенерала и владика.
Породица Драгфи (III. књига, 378. стр.) је пореклом румунска. Дала је више жупана и осталих достојанственика и једног ердељског војводу где је играла велику улогу.
Породица Драшкоци (III. књига, 378. стр.) је пореклом словачка. Дала је јавних радника и достојанственика.
Породица Подманицки (IX. књига, 333. стр.) је словачког порекла. Добила је баронство. Дала је много високих државних функционера, бискупа, парламентараца, жупана и ђенерала. Фридрик је нарочиту улогу играо у мађарском политичком животу крајем друге половине прошлог века.
Породица Радаи (IX. књига, 548. стр.) је пореклом из Италије. Добила је грофовство. Дала је више државних канцелара, врховних судија, војничких, политичких и осталих функционера и јавних радника. Нарочито се је истакао Гедеон.
Породица Ракоци (IX. књига, 597. стр.) потиче из племена Богата Радована из земплинске жупаније у Словачкој и словачког је порекла. Дала је више ердељских кнежева и осталих достојанственика. Фрањо је дигао устанак против Хабзбуршке династије, који је трајао од 1703. до 1711. год. Умро је у емиграцији у Турској.
Породица Сечењи (X. књига, 517. стр.) потиче по имену од словачке варошице Сечењ. Добила је грофовство. Дала је много политичких, војничких и црквених достојанственика, ерцегпримаша, министара, дипломата и ђенерала. Стеван је основао мађарску академију наука и допринео највише за културу Мађарске. Умро је 1860. год. Добио је назив: „Највећи Мађар“.
Породица Тршћански (XI. књига, 339. стр.) је пореклом словачка. Добила је грофовство и дала је више бискупа, врховних судија, ђенерала и осталих функционера. Из светског рата је познат ђенерал Тршћански, као велики непријатељ Славенских народа.
Породица Турзо (XI. књига, 199. стр.) је чехословачког порекла. Дала је бискупа, политичких врховних судија, војсковођа и других државних функционера. Добила је грофовство. Нарочито се је истакао Станислав (1625. год.) као палатин (краљев намесник).
Породица Кошут (VI. књига, 380. стр.) је словачког порекла. Потиче из Туроцке и Земплинске жупаније. Дала је Лајоша Кошута, који је 1848-49. године водио рат против Хабзбуршке династије, детронизирао је и прогласио независност Мађарске. Емигрирао је после слома своје акције и даље агитовао против Хабзбуршке династије. Умро је у Италији. Пренет је у Будимпешту пре рата.
Породица Патачић (IX. књига, 139. стр.) је из Хрватске. Добила је грофовство. Дала је ђенерала, бискупа и осталих достојанственика.
Породица Банфи (I. књига, 155. страна) (грофовска) потиче од Бузада Македонца, који је дошао у Мађарску у почетку XII. века. Дала је више банова, краљевих намесника, великих жупана, војсковођа, ђенерала, министара и дворских људи.
Породица Вербеци (Verbőczi) потиче из Словачке од Керепеца. Стеван Бербеци је аутор једног од највећих правних дела средњег века, такозваног трипартитума (Tripartitum).

Када се усвоји, да су мађарска сва она имена, која Мађари држе за чисто мађарска и онда је њихов број тако незнатан, да се просто изгуби међу туђима. Када се пак упореди њихова важност у мађарској историји, види се, да су породице и имена туђег порекла имале несразмерно већу и јачу улогу. Највећи мађарски лирски песник Александар Петефи није по крви Мађар, него по оцу јужни Славен (Србин! – прим. А.М.О.), а по матери Словак. Породично име му је Петровић (1823-1849). Највећи мађарски академски сликар био је Михајло Мункачи, чије породично име је Либ. Немац је био по крви. Умро је на крају прошлога века. Највећи мађарски хумориста Каломан Миксат био је пореклом Словак. (Умро је пре рата). Јован Дамјанић је био један од најистакнутијих генерала и војсковођа Кошута у мађарској буни 1848-49. г. Србин је из Баната, где се родио 1804. г. Обешен је 1849. год. после слома Кошутове акције.

Када се погледа цео мађарски државни и народни живот, види се, да су у њему најважнију улогу играле породице и људи туђе крви, који су дали Мађарима апсолутно више, него породице и људи чисте мађарске крви.

Број Мађара је после протеривања Турака још увек био мали. Било је једва неколико места, где се је чула њихова реч. О томе тачно говоре мађарски извори, који су написани на темељу сасвим поузданих података. Хунфалви каже (дело стр. 414.) „Адам Колар је писао 1763. год. да је најмањи онај део Мађарске, где станују они, који говоре само мађарски и заиста се може бојати, да ће мађарски језик нестати…“; „Још и после 40 година читамо слично“.

Тек у почетку XIX века, у доба општег буђења национализма, настојали су Мађари свим средствима, а нарочито школском политиком да створе што јачи народни елеменат. Југословени, Чехословаци, Немци и Румуни једва су имали нешто школа и ако су били бројно далеко надмоћнији, а Мађари су имали још и тамо, где их готово уопште није било. Тиме се тумачи то, да је број Мађара 1840. год. знатно порастао на штету осталих. По статистици Фењеша 1840. године било је на територији мађарске круне 12,880.406 душа, од којих је било 4,812.759 Мађара. По попису 1850. год. било је: на територији саме Мађарске 8,815.767 душа, од којих је било 4,333.997 Мађара; на територији садашњег Ердеља било је 1,927.178 душа, од којих је било Мађара свега 517.577; на територији бивше јужне Мађарске (садашња Војводина и румунски Банат) било је више од два милиона Југословена, Румуна и Немаца, а свега 16-17.000 Мађара; на територији југозападне Мађарске су Немци имали апсолутну већину; на територији југозападне Мађарске Немци и Југословени су били у апсолутној надмоћности. По попису од 1870. год. Мађари су се знатно појачали на територији садашње Мађарске, где су школовањем асимилирали нарочито Немце и Словаке, али у осталим покрајинама никада нису могли постићи ни приближну бројност. Павле Балог износи статистичке податке на темељу пописа становништва Мађарске од 1890. год. Он је поделио државу на четири покрајине и то (дело стр. 944-45.):

I. Прекодунавље (садашња западна Мађарска са областима, које су припале Југославији и Аустрији),
II. Северна Мађарска (сада словачки део Чехословачке).
III. Ердељ и оне области, бивше Мађарске, где су Румуни у већини,
IV. Јужна Мађарска (садашња Војводина са румунским Банатом).

По статистичким подацима из 1890. год. било је I. у Прекодунављу 2754 општина и то: 380 југословенских, 1788 мађарских, 11 чехословачких, 575 немачких, II. у Северној Мађарској 4871 општина и то: 1449 мађарских, 53 румунских, 2650 чехословачких, 109 немачких, 609 руских и једна југословенска, III. у Ердељу 2617 општина и то: 652 мађарских, 1785 румунских, 2 чехословачке и 178 немачких; IV. у Јужној Мађарској 2444 општине и то: у Југословенима досуђеном делу: 128 југословенских, 71 мађарских, 16 румунских, 12 словачких, 110 немачких, 2 руске и 4 разне; у Румунима досуђеном делу: 1127 румунских, 758 мађарских, 29 словачких, 142 немачких, 24 југославенских, једна руска и 13 разних. У Мађарској је било по попису 1890. год. 11.686 општина и то: 4718 мађарских, 2951 румунских, 2711 чехословачких, 1112 немачких, 612 руских, 533 југословенских и 17 осталих. Мађари су имали већину само у Прекодунављу, а у осталим покрајинама Југословени, Румуни и Чехословаци, којим народима су исте и досуђене Тријанонским Уговором. Мађарска је имала 413 срезова (Балогово дело стр. 101), од којих су Мађари само у 176 имали већину, а ови су готово сви на њеној садашњој територији. Последњи попис народа био је 1910. године. Мађари су последњих деценија до крајности насилно спровађали мађаризовање. Ово се види нарочито из статистике о стварању и фаворизовању мађарских школа у немађарским покрајинама и о укидању немађарских школа у румунским, словачким, југословенским и немачким областима. На територији садашње Мађарске постигли су апсолутну већину, али у покрајинама, где су остали народи имали већину и поред свих напора нису присвојили доминантне позиције од немађарског елемента тако, да је попис 1910. год. једва неколико постотака показао у њихову корист. Мађарска службена статистика од 1910. године исказује на територији мађарске круне 20,888.487 становника. Било је од ових: Мађара: 10.050,575; Југословена: 2,939.633; Немаца: 2,037.435; Румуна: 2,940.032; Словака: 1,967.970; Руса: 472.587; осталих: 469.255. По статистици било је на територији саме Мађарске државе 1890. год. мађара: 7,361.207; Југословена: 853.865; Немаца: 1,987.310; Румуна: 2,590.425; Словака: 1,896.358; Руса: 379,713; осталих: 77.515. По статистици од 1900. год. било је на територији мађарске (апостолске) круне Мађара: 8,742.301; Југословена: 2,735.885; Немаца: 2,135.181; Румуна: 2,799.478; Словака: 2,019.147; Руса: 429.447; Цигана: 280.000; осталих: 175.000. Садашња Мађарска има 7,945.878 становника, из чега се види, да су Мађари остали на садашњој својој територији у апсолутној већини и да је сразмерно незнатан део дошао у границе држава осталих народа.

У покрајинама дакле, које су Тријанонским Уговором досуђене Југославији, Румунији, Чехословачкој и Аустрији, Мађари били су, све до краја, у мањини. Када би се потпуно строго узело у обзир, да су њихови пописи изведени на штету споменутих народа, Југословени, Чехословаци, Румуни и Аустријанци би имали добити још територија на темељу своје етнографске већине. Мађарски службени кругови су употребили за повећавање своје бројности начин, којег нигде нема на другом месту. Поред укидања југословенских, румунских, чехословачких и немачких школа и отварања мађарских у немађарским покрајинама употребили су за мађаризовање још и то, да су приликом пописа 1910. године узели за Мађара сваког, који је знао мађарски, без обзира на то, шта му је матерњи језик. То су констатовали југословенске, румунске, чехословачке и аустријске власти приликом првог пописа народа после стварања државе.

Највећи део првобитних старих имена градова и места исто доказује, да су Мађари вештачки хтели дати своје обележје областима.

Мађарска престоница Будимпешта је имала још пре неколико деценија имена: Офен, Будим, Буда и Пешт, Песта и Пест.

Престоница херцегпримаша Естергом звала се Острогон, Строгон, Строгун.

Знатан део имена градова и места на територији садашње Мађарске познат је био под свакојаким именом, само не под мађарским. Стање у покрајинама досуђеним Југословенима, Румунима, Чехословацима и Аустријанцима још је неповољнији по Мађаре. Пре 1867. године, када је Хабзбуршка династија потпуно изручила Мађарима остале народе, готово да се уопште није знало о мађарским именима градова и места. Највећи део није ни имао мађарско име, него је тек у новије доба добио, а остали и ако су имали, није се знало о томе, јер је мало било Мађара.

Југословенски градови: Суботица (Szabadka), Нови Сад (Ujvidék), Сомбор (Zombor), Велики Бечкерек (Nagy-Becskerek), Велика Кикинда (Nagy-Kikinda), Панчево (Pancsova), Бела Црква (Fehértemplom). Румунски градови: Орадеа Маре (Nagyvárad), Клуј (Kolozsvár), Брашов (Brassó), Сибиу (Nagyszeben), Лугај (Lugos), Баја Маре (Nagybánya), Кареју Маре (Nagykároly), Салонта Маре (Nagyszalonta), Алба Јулија (Gyulafehérvár) итд. Чехословачки градови: Мукачево (Munkács), Ужхород (Ungvár), Кошице (Kassa), Бардиов (Bártfa), Братислава (Pozsony), Комарно (Komárom) итд., тек су последњих деценија постали познати под мађарским именима, која су означена у загради.

Откако је изумрла Арпадова династија у почетку XIV. века на мађарском престолу није седео владар мађарске крви. У редовима и на челу државних функционера већ за време Арпадоваца појављивали су се у све већем броју немађари, који су касније готово сасвим заузели места Мађара. На челу и у редовима мађарских народних великана последњих векова није било готово ни једног чистокрвног Мађара. Хуњади, Запоља, Ракоци, Кошут су туђег порекла. Од највећих само се о Фрању Деаку не може доказати, да није мађарског порекла, али не може се доказати ни то, да јесте, јер му име потиче од речи, који су Мађари присвојили из латинског језика. (Деак је био творац нагодбе од 1867. год. којом су сви остали народи били изручени Мађарској и којом је створена предратна Мађарска.

Све ово доказује да нема праве и чисте мађарске расе, те да је садањи мађарски народ заједно са својим преставницима створен вештачки из крви и вредности осталих народа, који су живели на територији бивше Мађарске. То се види по презименима становништва из 1860-70. година. Још у то време мађарских презимена је једва било. Мађарски службени кругови су хтели утрти трагове томе, те су последњих деценија свом силом радили да туђа презимена помађаре, али упркос свим напорима постигли су незнатне резултате, тако, да највећи део становништва још и данас има немађарско презиме, које јасно указује на туђе порекло, и на немађарску крв. Нису могли доћи до већине још ни када су узели знатан и бројан део немађара под име „остали“ (egyebek) нарочито приликом пописа становништва 1910. год. да би што више утрли трагове Југословенима, Румунима, Чехословацима и Немцима. Тако су на пр. и Буњевци и Шокци, који се нису хтели декларисати као Мађари, нису названи тим именима, нити су продати Хрватима, или Србима, него су означени као „остали“.

 

 

 

 

ИЗВОР: svevlad.org.rs