„LA GRANDE ENCYCLOPEDIE“ O СТАРОСТИ СРБА

Аутор: Венеда

 

 

Picture

У Женеви је 1976. г. штампано једно занимљиво дело, чији је аутор Патрик Лут (Patrick Louth), a наслов „Цивилизација Германа и Викинга“ (La civilisation des Germains et Vikings).1 Ha страни 11. писац констатује:
​“Око 2000.г. пре Христа, скандинавски простор је достигао један други
талас народа, који је ДОШАО ИЗ ПОДУНАВСКИХ РАВНИЦА. Ти освајачи
донели су собом обичај индивидуалног покапавања мртвих, у чијим гробовима
се налазе борбене секире од бронзе и посуде у облику звона, украшене обрубом.
Ко су били ти људи?… Не само, да нам се оно, што се ту догодило између 2500.
и 400. г. пре Христа остаје потпуно непознато у лингвистичком погледу, већ
нам је још увек немогуће, да одредимо узроке консонантских мутација
(сугласничких промена) из којих је произишао примитивни германски језик.“​1. Edition „Famot“.

Ми у горњем тексту видимо три ствари:

  1. – Скандинавски простор је настанио народ, који је ту стигао из ПОДУНАВСКИХ РАВНИЦА.
  2. – Немогућност најелементарнијих разрешења у односу на лингвистичке проблеме и језик тог „мистериозног“ народа.
  3. – Каснија појава првобитног германског језика, насталог консонантским мутацијама на територији настањеној од истог тог „мистериозног народа.“ Јозеф Костржевски, пољски научник, у своме делу „Порекло пољске цивилизације, њена преисторија и протоисторија“2, одмах у почетку тврди, да се на основу археолошких налаза може закључити, да почев од 2000 г. пре Христа, па до његових дана није било неких великих етнолошких промена на целом простору око Балтичког мора.3
​2. Presse Universitaire de France, 1949. g.
3. Костржевски овде мисли на расни тип, који је углавном остао исти, упркос присилне германизације и наметања немачког језика.

 

Други један Швајцарац, Eugene Pittard, у својој значајној антрополошкој студији – између осталога – пише:4

„…un fait dont l’interet n’echappera a personne… …la cote
sud-ouest de la Norvege et la cote nord-est de l’Ecosse, apparaissent
peuplees par la meme race… II est certain que ces hommes representent
un pourcentage imposant de la masse totale… Ces hommes, que
Gray considere comme appartenant a la race dinarique, apportent
une etrange exeption. S’ils appartiennent reellement a ce’beau
groupe humain, dont le siege principal est aujourd’hui la cоte
orientale de la Mer Adriatique, il faudra savoir comnient s’est
effectue le fractionnement que nous constatons aujourd’hui. Et la
question se pose aussitot de savoir quel etait l’habitat initial de cette
race?
Nous sommes encore trop ignorants au sujet des caracteres
anthropologiques des populations les plus anciennes de la peninsule
des Balkans, pour tenter de nous representer et la date, et le lieu
precis d’apparition de ces brachycephales de grande taille. Si nous
devons considerer un jour que, la ou nous les trouvons, ils sont chez
eux; qu’ils sont en toute certitude les AUTOCHTONES de leur
habitat actuel, nous n’aurons pas acheve notre tache. Il faudra
chercher a se representer comment ils sont parvenus dans le Nord-
Ouesteuropeen?“

4. Pittar Eugene, „Les races et l’histoire“ (Introduction ethnologique a l’histoire); Bibl. „L’evolution de l’humanite“, La Renaissance du Livre str. 270. i 271.

Ево, шта нам антрополог Питар каже у претходном тексту:

„…једна занимљива чињеница никоме неће умаћи… југозападна обала
Норвешке и североисточна обала Шкотске настањене су људима исте расе…
Сигурно је, да ти људи представљају значајан проценат целокупне масе (становништва)… Ти људи, које Греј сматра припадницима динарске расе,
чине чудан изузетак. Ако они стварно припадају тој лепој људској групи,
чије главно седиште је данас источна обала Јадранског мора, треба знати,
како је дошло до одвајања, које констатујемо данас. А одмах се поставља
и питање, које је било првобитно боравиште ове расе?
Ми смо још увек велике незналице у односу на антрополошки карактер
најстаријег становништва Балканског полуострва, а да бисмо могли да
покушамо да замислимо како време, тако исто и тачно место појаве ових
брахикефалних (људи) високог стаса. Ако једнога дана треба да сматрамо,
да су они тамо, где их налазимо, код њих, тј. староседеоци с потпуном
сигурношћу на њиховим данашњим седиштима, тиме наш труд неће бити
завршен. Јер, требаће истражити, како су се нашли на европском
северо-западу?“

​Питар у наставку пише, да захваљујући најновијим истраживањима, кретање тих Динараца може да се прати преко Венеције и Централне Европе. По његовом мишљењу, њихов пут је нађен још из бронзаног периода, а тај пут је ишао кроз Немачку и кроз Шлезвиг (Шлеску), па све до Шведске и Норвешке. А једна друга група је истовремено прешла мореуз Кале, настанивши Британско острвље. Мало по мало, она је заузела и североисток Шкотске…
На стр. 276. Питар нас обавештава, да се трагови истовремене цивилизације, а и истоветне налазе и по низијама Русије, као и свуда око Црнога и Егејског мора.* * *

На 278. стр. Питар говори у недоумици каже, да о пореклу Словена постоје веома супротна мишљења (les idees les plus contradictoires): док једни сматрају да су се они појавили и дошли из области, које се налазе источно до Каспијског језера, дотле други научници тврде, да су се проширили са доњег Дунава… С тим закључцима Питар доводи у везу Нидерлеово тврђење, да је савремена „аријевска“ раса, управо њен највећи део, обитавао у неолитско доба у целој области, која се пружала од Балтичког до старог Арало – Каспијског мора, да је у својој свеукупности говорила истим језиком, као и да је њена главна маса представљала један јединствени антрополошки скуп… Од Питаровог излагања до онога, што је писао трећи један Швајцарац -Адолф Пикте5 нема ни један корак. На стр. 9. свога доле цитираног дела, он говори о истом том „аријевском“ народу, који:

„…etendait ses rameaux depuis l’Inde jusqu’aux limites
extremes de l’Europe a l’Occident, et formait, d’un bout a l’autre,
comme une longue chaine de peuples sortis d ‘un meme sang… Ce
qui est certain, c’est que, des l’aurore des temps historiques, nous
trouvons ce peuple primitif disperse deja sur un espace immense, et
divise en un grand nombre de nations diverses dont la plupart ont
oublie leur origine… “
“C ‘ est ce peuple inconnu a toute tradition, mais revele en quelque
sorte par la science philologique, que nous nous proposons comme
sujet d’etude…“

„…je пружао своје огранке од Индије до крајњих граница западне
Европе, сачињавајући, од једног краја до другог дуг ланац народа,
насталих од исте крви… Оно што је сигурно, то је, да од самог почетка
историјског времена, ми налазимо тај првобитни народ већ расут на
једном огромном простору и издељен на велики број нација, од којих
је већина заборавила своје порекло… “
„Тај народ непознат било каквој традицији, али чије постојање је
– у неку руку – обелодањено филолошком науком, ми желимо да узмемо
као предмет студије…“

5. A.Pictet, „Les origines indo-europeennes ou les Aryas primitifs“, Essai de Paleontologie linguistique, Deuxiemme edition revue et augmentee, Tome premier, pp. 8,9,13. Annee 1877., Paris.

 

На жалост, на овог добронамерног истраживаоца могу се применити познате песникове речи:

„Много хтео, много започео,
Час самртни њега је омео…“

Међутим, надовежемо ли на све одломке швајцарских писаца цитиране напред – резиме научних резултата са подручја антропологије и лингвистике, штампан у француској Великој енциклопедији, биће нам јасно, да је тај бројни и надалеко распрострти народ још од преисторијског времена, био СРПСКИ НАРОД, ОД КОГА СУ, КАКО СЕ ВИДИ ИЗ ЦЕЛЕ ОВЕ СТУДИЈЕ, НАСТАЛИ СВИ ДАНАШЊИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ, КОЈИ СУ ЈОШ УВЕК И БРОЈНИ И ВРЛО РАСПРОСТРАЊЕНИ, УПРКОС СВИМ ИСТОРИЈСКИМ ПОТРЕСИМА И ПРОМЕНАМА, БЕСОМУЧНИМ УНИШТАВАЊИМА И ОДНАРОЂАВАЊИМА! ШТО СЕ ПАК ЈЕЗИКА ТИЧЕ, ЊЕГОВА ЈЕДИНСТВЕНОСТ У ПРАСТАРИХ И ТОЛИКО РАСПРОСТРАЊЕНИХ СРБА, ПОТВРЂЕНА ЈЕ И У НАШЕ ДОБА ОД НАЈВЕЋИХ ЛИНГВИСТИЧКИХ АУТОРИТЕТА. Истина – они не говоре изричито о српском језику, већ о „Словенском, старо – словенском“, итд, међутим, у току читаве ове студије је јасно, да се ради о српском језику, у прилог чему има велики број сведочанстава. Ти ауторитети су француски лингвисти Меје и Вајан,6 који закључују

„Le slave continue SANS RUPTURE l’indo-europeen; ON N’Y
APERCOIT PAS DE CES CRISES BRUSQUES QUI ONT
DONNE AU GREC, A L’ ITALIQUE (et surtout au LATIN), AU
CELTIQUE, AU GERMANIQUE LEUR ASPECT
CARACTERISTIQUE. LE SLAVE EST UNE LANGUE INDO-
EUROPEENNE, faconnee par un long usage… mais, qui a conserve
un ASPECT GENERAL ARCHAIQUE…
L’unite linguistique du slave est evidente. Aujourd’hui encore
elle apparait partout aupremier coup d’oeil; et, si on examine les
fonnes anciennes des langues slaves, les ressemblances sont si
grandes, qu ‘elles approchent souvent de l ‘identite. PAREILLE
UNITE NE COMPORTE QU’UNE EXPUCATION. L’EXISTANCE
a une certaine date d ‘une LANGUE UNE, PARLEE PAR UN PEUPLE,
AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE.“

„СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК НАСТАВЉА – БЕЗ ПРЕКИДА – ИНДО-
ЕВРОПСКИ, У ЊЕМУ CE HE ЗАПАЖАЈУ НАГЛЕ КРИЗЕ, КОЈЕ
СУ ДАЛЕ ГРЧKOM, ИТАЛСКОМ (A ОСОБИТО ЛАТИНСКОМ),
КЕЛТСКОМ И ГЕРМАНСКОМ ЊИХОВ КАРАКТЕРИСТИЧАН
ИЗГЛЕД. СЛОВЕНСКИ JE ЈЕДАН ИНДО-ЕВРОПСКИ ЈЕЗИК,
ОБЛИКОВАН ДУГОМ УПОТРЕБОМ… АЛИ, КОЈИ JE САЧУВАО
ОПШТИ ИЗГЛЕД АРХАИЧНОСТИ…
ЛИНГВИСТИЧКО ЈЕДИНСТВО СЛОВЕНСКОГ ЈЕ ОЧИГЛЕДНО.
OHO СЕ ЈОШ ДАНАС ЗАПАЖА НА ПРВИ ПОГЛЕД. А КАДА СЕ
ИСПИТУЈУ СТАРИ ОБЛИЦИ СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА СЛИЧНОСТИ
СУ ТОЛИКО ВЕЛИKE, ДА CE ЧЕСТО ПРИБЛИЖАВАЈУ
ИСТОВЕТНОСТИМА. СЛИЧНО ЈЕДИНСТВО ИМА САМО ЈЕДНО
ОБЈАШЊЕЊЕ – ПОСТОЈАЊЕ У ИЗВЕСНО ДОБА ЈЕДНОГ
ЈЕДИНСТВЕНОГ ЈЕЗИКА УПОТРЕБЉАВАНОГ ОД ЈЕДНОГ НАРОДА
КОЈИ ЈЕ ПОСЕДОВАО CBECT О CBOME ЈЕДИНСТВУ.“

6. A. Meillet, Seconde edition revue et augmentee du „Slave Commun“, avec le concours de A. Vaillant, Paris, Ed. Honore Champion, 1965.

CBE ЧИЊЕНИЦЕ И CBA СВЕДОЧАНСТВА САБРАНА У ОВОЈ СТУДИЈИ СЛАЖУ СЕ У TOME, ДА ЈЕ TAJ ПРВОБИТНИ, РАСПРОСТРАЊЕНИ, ЈЕДИНСТВЕНИ И ЈЕДНОЈЕЗИЧНИ НАРОД БИО СРПСКИ НАРОД КОЈИ JE KACHO, TEK У ШЕСТОМ ВЕКУ ПО ХРИСТОВОМ РОЂЕЊУ ОТПОЧЕО ДА CE НАЗИВА СЛОВЕНСКИМ НАРОДОМ. У ИСТОЈ ОВОЈ СТУДИЈИ TAКОЂЕ ИМА ДОСТА ДОКУМЕНАТА О TOME, ДА ЈЕ МЕЂУ СЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИЦИМА ПРВОБИТНИ И ЈЕЗИК С НАЈВИШЕ АРХАИЗАМА – СРПСКИ ЈЕЗИК!

​У „Ревији словенских студија“7 потврђују се Меје-Вајанови закључци, уз констатацију, да су услови за студиј словенских језика повољнији од оних, који се односе, нпр. на грчки, или германски. Уз то, на истом месту ћемо наћи понављање о јединствености – како словенског језика, тако исто и народа, који се њим служио:

„On traitera le slave… соmmе la langue sensiblement une, d’une
NATION AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE… Le slave
commun s’est brise a son tour en DIALECTES QUI ONT CONSERVE
LONG TEMPS LES MEMES TENDANCES.“

„ПРОУЧАВАЋЕМО СЛОВЕНСКИ KAO ЈЕЗИК ОЧИТО
ЈЕДИНСТВЕН, ЈЕДИНСТВЕНОГ НАРОДА, КОЈИ ЈЕ ИМАО
CBECT O CBOME ЈЕДИНСТВУ …Заједнички словенски се
најзад изделио НА ДИЈАЛЕКТЕ, КОЈИ СУ ДУГО BPEMEHA
САЧУВАЛИ ИСТЕ ТЕЖЊЕ.“

 

Picture

 

​7. W. Revue des Etudes Slaves, VI, pp. 165-174.

Уочавамо у предњем тврђењу називање словенских језика само ДИЈАЛЕКТИМА једног првобитног, свеопштег и јединственог језика целе расе. У поглављу о Сипријану Роберу смо пак видели, да он тај првобитни словенски језик назива „LANGUE MERE“, тј. „ЈЕЗИК МАЈКА“, КОЈИМ ЈЕ ГОВОРИЛО „ПЛЕМЕ – МАЈКА“, ИЗ КОГ СУ ПОТЕКЛИ СВИ ДАНАШЊИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ, А ТО ПЛЕМЕ, ТАЈ ПРВОБИТНИ СЛОВЕНСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК БИО ЈЕ – ПО РОБЕРОВОМ ИЗУЧАВАЊУ – СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК. Овај пак закључак може да се доведе у везу са закључцима свих оних аутора, који су тврдили, да су се Словени разишли из Подунавља.

У Француској је то гледиште било усвојено од бројних научника, пре него што је превладало тенденциозно учење германске берлинско – бечке школе. Право је чудо, у коликој мери су Немци успели да наметну своја гледања, оријентисана искључиво у смислу њихове германске политике и њихових територијалних и других интереса! Требало је довести цео културни свет у заблуду и учинити, да се заборави, да су они на најнечовечније начине освајали области, по којима су се Срби као староседеоци бавили земљорадњом, снажно везани уз „МАЈКУ – ЗЕМЉУ“, што је очито из извесних назива неких српских племена! Јасно је, да се у овом случају ради о простору старе Германије, данашње Немачке. А откуда Срби на северу Европе? Одговор на то питање дало је више писаца, но ми ћемо овде да наведемо само тврђење у наслову споменуте Велике француске енциклопедије, издање на прелазу између девентаестог и нашег века. У одсеку „Словени, I. етнографија“ (Slaves. I Ethnographie), наићи ћемо на следеће тврђење:

„De tous les faits resulte clairement que les Slaves de race
s’identifient plus ou moins avec le type dominant chez les Slaves de
langue du Sud. Et cette gradation dans la proportion de plus en plus
elevee des representants de ce type, au fur et a mesure qu’on se
rapproche du centre danubien, CORROBORE LES DONNEES
ARCHEOLOGIQUES QUI NOUS MONTRENT CE CENTRE
COMME CELUI MEME DES SLAVES. LA LINGUISTIQUE,
L’HISTOIRE MEME PARLERONT AUSSI DANS LE MEME SENS,
QUAND ON VOUDRA LES INTERROGER SANS PARTI PRIS. On
a deja vu quel role considerable (v.Italie, Grece, Bulgarie) a joue
des l’aurore de l’histoire, avant et depuis, dans les premiers siecles
de notre ere, l’element slave dans le centre, dans la peninsule
Balkanique, dans le Nord de l’Italie. AUSSI LOIN EN ARRIERE
QUE NOUS PUISSIONS REMONTER, NOUS CONSTATONS SA
PRESENCE DANS LES PAYS QU’OCCUPENT ENCORE LES
SERBES… CEN ‘EST DONC PAS SANS RAISON QUON A DONNE
LE SERBE COMME LE TYPE DU SLAVE DE RACE… DE PLUS,
L’ELEMENT COMMUN QUE LES SLAVES RENFERMENT SE
RETROUVE EN GRECE, EN ITALIE, EN FRANCE, EN ALLEMAGNE…
ON PEUT DIRE AUSSI QUE PAR LE SANG UN TRES GRAND
NOMBRE D ‘ALLEMANDS SONT PLUS SLAVES QUE LES
GRANDS-RUSSES…“

„Из свих ових чињеница јасно произлази, да се расни Словен
мање-више идентификује с претежним типом код Словена јужног
(словенског) језика. Представници овога типа пропорционално су
све бројнији, уколико се приближимо ДУНАВСКОМ ЦЕНТРУ, А ТО ОДГОВАРА И АРХЕОЛОШКИМ НАЛАЗИМА, КОЈИ НАМ ПОКАЗУЈУ УПРАВО ТАЈ ЦЕНТАР КАО СЛОВЕНСКИ. ЛИНГВИСТИКА, ПА ЧАК И ИСТОРИЈА ЋЕ ГОВОРИТИ У ИСТОМ ТОМ СМИСЛУ, КАДА БУДЕМО ХТЕЛИ ДА ИХ ИСПИТУЈЕМО БЕЗ ПРИСТРАСНОСТИ. Већ смо видели,
какву значајну улогу (види: Италија, Грчка, Бугарска) је, у праскозорје
историје, играо словенски елеменат, исто тако као и пре, и у почетку наше
ере: у центру (Европе), на Балканском полуострву, на северу Италије.
ТОЛИКО ДАЛЕКО У ПРОШЛОСТИ, ДОКЛЕ МОЖЕМО ДА ДОПРЕМО, КОНСТАТУЈЕМО ПРИСУСТВО СЛОВЕНА У ЗЕМЉИ, КОЈУ ЈОШ УВЕК НАСТАЊУЈУ СРБИ… Дакле, с разлогом се указује на Србина као на тип расног Словена… Штавише, заједничка карактеристика, која одликује Словене, налази се у Грчкој, Италији, Француској, Немачкој… Може такође
да се каже, да је по крви један врло велики број Немаца више словенски,
неголи Велико – Руси…“

На овом месту ћемо се мало удаљити од „Велике енциклопедије“, да бисмо упозорили читаоце на један чланак „Архива за словенску литературу, уметност и науку“ 8, где ћемо наћи један потресан чланак о однарођавању древног српског племена Кашуба, са обала Балтичког мора, текст који ћемо овде да цитирамо, тешка је оптужба бруталне и безобзирне германизације. Чланак почиње речима:

„Die Kaschuben – ein Zweig des grossen slavischen 
Volksstammes, bewohnten in den ältestcn Zeiten9 die ganze Ebene 
längs der Ostsee, zwischen der Oder und Weichsel, bis an die Netze 
und Warthe.10 Schon mit der Einführung des Christenthums kamen 
die ersten Anfänge fremder Sprache und fremder Sitte in das Land… 
Zuvor sind sie niemandem unterthan gewesen und haben
geherrscht… nach ihrem eigenen Willen… … aber, die deutschen
Beamten aus allen Kräften darnach strebten, die alten Einwohner in
der Kultur immer niehr sinken zu lassen, um dann das geistig und
materiell verarmte Volk leich ter germanisieren zu können. Deshalb
verfahren auch die weltlichen Behörden nicht weniger hart gegen
die slavischen Seelsorger als das geistliche Oberhaupt… Die
unmittelbare Folge davon ist, dass die katholische Seelsorger
deutscher Zunge nicht nur bei der geistlichen, sondern auch der
weltlichen Behörde allein Gunst und überall den Vorzug haben… …
in den Kreisen Lauenburg, Bütow, Stolpe, Rummelsburg und
Neu-Stettin, wo wenigstens 40.000 Kaschuben wohnen, sowie im
Danziger Regierungs-Department, wo die Deutschen hochstens den
VIERTEN THEIL DER BEVOLKERUNG AUSMACHEN, giebt
es in den Schul seminarien eben so wenig einen Lehrer für die
slawische Sprache, wie an dem Klerikalseminarium in Pelplin, oder
an den betreffenden Gymnasien…
Wahrend nun so in der Jugend jeder Keim des Besseren
ungepflegt abstirbt, während sogar jedes von selbst envachte edlere
Gefühl erstickt wird, lässt man auch das … Alter nicht unberührt
von dem zersetzenden Einflusse…
So also geht man noch heutigen Tages mit allen Waffen darauf
los, die überreste der alten Bewohner der Kaschubei auszurotten,
indem man sie, wenn auch nicht mehr körperlich, so doch
wenigstens geistig tödtet. Und eine solche Erscheinung im XIX
Jahrhundert! Man erwiedere nür nicht, der Zweck des Staates
gebiete es mit Notwendigkeit! Welcher Zweck ist erhaben genug,
um die Barbarei eines Nationalmordes zu rechtfertigen? Welcher
Zweck gross genug, um ein soches Mittel zu heiligen? Aber,
man glaubt ja sogar schon, das Werk vollbracht zu haben; mit
Wonnegefühl rufen uns deutsche Zeitschriften und Broschüren
entgegen: „Sie sind germanisiert!““

 

8. Jahrbuch für slavische Literator, Kunst und Wissenschaft, I. Jahrg., 4. Heft, 1843.
9. Geschichte des Herzogthums Pommern, von Sell. Berlin, 1819. und Geschichte von Pommern von Kanngisser. Greifswalde, 1824.
10. Geschichte Polens, von Cromer (B. 1,1.); von Bandtkie (162.)

 

Наш цитат је подугачак стога, што све, што је у њему изложено, невероватно подсећа на оно, што се догађа са српским народом на Балкану данас, где се у XX веку примењује до танчина потпуно исти германски систем истребљивања, који је спроведен и у односу на северне Србе. Уосталом, о томе је с толико истанчаности писао Илија М. Живанчевић, но на жалост, и његово дело, као и толико других, писаних у истом духу, на неки чудан начин је остало у мраку. Ево сада на српском језику претходног текста, потписаног само иницијалима Ц. Ф, док је аутор у самом почетку сам себе назвао „Једним Кашубом“ (von einem Kaschuben):

„Кашуби – огранак великог словенског стабла, насељавали су у
најстаријим временима целу низију дуж Балтичког мора, између Одре и
Висле, све до Неце и Варте. Већ са увођењем хришћанства, појавили су
се и први почеци страног језика и страних обичаја у (њиховој) земљи…
Пре тога, они нису били никоме потчињени и господовали су … по својој
сопственој вољи…… али, немачки службеници настојали су свим силама,
да у погледу културе старе становнике потискују све ниже, да би потом
– духовно и материјално осиромашени народ могли да лакше германизују.
Због тога и службене власти не поступају ни мало мање окрутно против словенских душебрижника, од верског старешине… Непосредна последица
тога је била, да су католички душебрижници немачког језика имали свуда
предност и имали само они наклоност, не само код верских, већ и код
државних власти… У окрузима Лауенбурга, Битова, Столпа, Румелбурга и
Новог Штетина, где је живело најмање 40.000 Кашуба, исто тако као и у
Данцишком округу, где су Немци представљали највише четврти део
становништва, у школским семинарима нема ни једног учитеља за
словенски језик, управо као ни у богословском семинару у Пелпину,
или у одговарајућим гимназијама…
Док се тако код омладине не негује никаква клица нечега бољег, док
се угушује чак и сваки племенитији осећај настао сам од себе… дотле се
ни старост не оставља недотакнута од разорних утицаја…
Тако се настоји још и данас свим могућим средствима, да се истребе
остаци Кашуба на такав начин, да се не убијају више физички, већ духовно.
И то се врши у ХIХ веку! Који циљ је довољно велики, да би могао такво
једно средство да освешта? Али, већ се верује, да је дело потпуно извршено
немачки часописи и брошуре већ нам довикују с осећањем насладе: „Ви сте германизовани!““

​А између оних северних Срба и Срба на Балкану, везе су биле тесне и сезале су до најдавнијих времена, што – поред других аутора – потврђује и наведена француска „Велика Енциклопедија“. О давним Словенима (Одељак I, Етнографија) у њој налазимо следеће значајне појединости, које представљају гледање и учење науке, пре него што је она упала у мрежу германских политичких тенденција:

“У току свих протеклих периода (Au cours de tous les ages passes),
долине Висле и Одре биле су у вези с дунавском облашћу и под њеним
утицајем су зависиле од Централне Европе. У доба првог гвозденог доба,
тзв. Халштатске епохе… један народ се полако и постепено ширио – скупа
са земљорадњом – кроз старе шуме, почев од Дунава, па дуж његових
притока са северо-запада, према источној Чешкој, према Лужичкој Србији;
исти тај народ се настанио у горњој равници око Одре, у низији око Висле,
до Балтичког мора с једне стране и до Дњестра, на другој… Трагови, које је
тај народ оставио – особито од Дунава до Чешке, па око Одре, Висле и око
Балтичког мора, истоветни су с путом, којим се кретала трговина ћилибаром,
одношеним – као још и данас – из Балтичких области према југу Европе. Уз то,
постоје такође археолошки докази о вези и трговачкој размени између тог истог народа и северне Италије. А у гробовима између Одре и Висле нађени су предмети израђени у Етрурији и у Риму. ОВАЈ НАРОД, каже писац чланка
„Велике Енциклоледије“, МОГАО САМ ДА ИДЕНТИФИКУЈЕМ СА СТАРИМ ВЕНДИМА У време, које је претходило непосредно хришћанској ери, као и у
почетку хришћанског доба, тај народ је био делимично побеђен од Германа,
међутим, постоје докази, да је он своју егзистенцију наставио све до VIII века
по Христу, тј. до христијанизације области око Балтичког мора. Његово
перманентно постојање доказано је у Чешкој, а исто тако и његов боравак
од давних времена на југо-западу, све до Дњепра.“

Све чињенице су, дакле, сагласне у томе, да је онај „мистериозни“ народ, о коме је писао Патрик Лут у своме делу, цитираном одмах у почетку овога поглавља, био стари српски народ, за који Сипријан Робер тврди, да је био на обалама Балтичког мора пре, него што је Мојсије издао Закон на Гори Синајској… По писцу чланка из „Велике француске Енциклопедије“, доминантни расни карактер тих Вендо – Срба одржао се све до нашег времена, што он тврди на основу антрополошких испитивања… Па се стога морамо чудити једном иначе поетском одломку антрополога Питара, који у својој, напред цитираној књизи, а на стр. 312. пише:

„… les Serbes de Lusace ne sont guere plus aujourd’hui qu’une 
relique anthropologique. Semnons, Venedes, Serbes, tribus primitives 
qui vous installerent jadis sur ce territoire… que reste-t-il de vous?
Mais, au fait, qui etiez-vous? Et combien comptiez-vous d’adherents,
jusqu’au moment ou Henri l’Oiseleur crea la marche des Sorades?
De la nation puissante des Slaves (elle parait avoir ete reellement
tres forte!) qui ont vecu pendant des siecles sur l’Elbe
moyen et inferieur, il ne reste plus qu’un debris insignifiant (dit
Niederle). Mais, la puissance de cette nation etait exactement de
quelle qualite. Etait-elle due a la valeur guerriere et dominatrice de
quelques-uns?“

Питар, дакле, јасно зна, да је тај тајанствени народ био српски народ, који се тек врло касно прозвао и словенским. Он је такође добро знао, да су ти древни Срби били врло бројни, па зато и каже у наведеном тексту:

„… Лужички Срби су данас само један антрополошки остатак
Семнони, Венди, Срби, ви првобитна племена, која су се некада
настанила у тој области… шта је остало од вас?… Али, у ствари, ко
сте ви били?! И колики вас је број био до часа, када је Хенрих
Птичар направио поход Срба? Од моћне cлoвeнcкe нaциje (изглeдa,
дa je oнa cтвapнo билa вeoмa jaкa!), кoja je живeлa вековима на средњој
и доњој Елби, остао је само један безначајан део (кажe Нидерле). Но моћ
тога народа, какве врсте је она била? Да ли је она била заснована на
ратничким вредностима и на моћи неколицине?“

А последње издање руске енциклопедије, која носи назив „Бољшаја Совјетскаја Енциклопедија“ доноси под насловом „СЕРБСКИЈ РУБЕЖ“, додајући у загради „СОРБСКИЈ РУБЕЖ“, тј. „СРПСКА или СОРБСКА ГРАНИЦА“ дословно следећи текст:

„СРПСКА ГРАНИЦА – линија, коју је успоставио Карло Велики
(IХ век) против Полабских Словена. Та СРПСКА ГРАНИЦА пружала
се од саксонске границе (од доњег тока реке Елбе, старе српске Лабе),
па долином реке Елбе, реке Сале, Чешком Гором према средњем току
реке Дунава, до Источне, или Панонске области. Основне тачке упоришта
те границе биле су: Бардовик, Шезељ, Магдебург, Хале, Ерфурт, Халштат, Форхајм, Регенсбург и Лорх. Но та места била су исто толико утврђења,
колико и тачке пограничне трговине са Словенима. Доцније су многа
утврђења СРПСКЕ ГРАНИЦЕ постала предстраже немачке агресије
на земље Полабских Словена.“

Премда се у претходном цитату упоредо употребљавају називи СРБИН и СЛОВЕН, ипак је јасно, да се ту ради о СРБИМА, па је и СРПСКА, или СОРБСКА ГРАНИЦА по њима и названа. Но требало је угушити истину! Требало је збрисати и СРПСКУ ГРАНИЦУ, па и сам њен назив, као и мирне старе српске земљораднике, везане кроз дуго време за мајку и хранитељку земљу, те „Велика Енциклопедија“ и каже за те првобитне насељенике северне Европе (у одељку II – Историја Словена):

„On admet generalement qu’ils n’etaient 
pas un peuple guerrier, mais agriculteur…“,
tj.:
„Опште је мишљење, да они нису били 
ратнички народ већ земљорадници…“,

 

који су били кроз веома дуги временски период мирни све дотле, док се нису појавили нападачи Германи… Нема сумње, нападачи су већ самим тим, што су се појављивали у том својству, били наоружани и спремни на освајања, те им је било лако разлетети се од добра до добра и од села до села, харајући, разарајући, освајајући… То су радили најпре Германи, а касније Мађари и Бугари – да споменемо овде само оне освајаче, који су у Европи остали, па Сипријан Робер с правом пише:11

„La science allemande s’efforce en vain de nous presenter les
Slaves comme des intrus en Europe. Les Slaves sont des intrus en
Europe tout comme les Grecs, et ils y etaient avant les Goths, ces
peres des Allemands. On peut meme dire que l’Allemagne ne s’est
constituee que par le demembrement des royaumes slaves, puisqu ‘au
temps de Charlemagne, tout ce qui, au-dela du Rhin, n’etait pas
Franc, etait Slavie (Serbie); L’Autriche actuelle ne renfermait alors
que des Slaves, et en PRUSSE, JUSQU’AU SEIZIEME SIECLE,
L’INTRUS, C’ETAIT LE GERMAIN, QUI NE SUBSISTAIT
QUE COMME VASSAL DE POLOGNE.“

„Немачка наука се узалуд труди, да нам представи Словене као
уљезе у Европи. Словени су европски уљези КАО И ГРЦИ И ОНИ СУ
У ЊОЈ БИЛИ ПРЕ ГОТА, ТИХ НЕМАЧКИХ ПРЕДАКА. МОЖЕ ЧАК
ДА СЕ КАЖЕ, ДА ЈЕ НЕМАЧКА ЗАСНОВАНА НА РАСПАРЧАВАЊУ СЛОВЕНСКИХ (СРПСКИХ) КРАЉЕВСТАВА ЈЕР ЈОШ У ДОБА КАРЛА ВЕЛИКОГ, СВЕ ШТО С ОНЕ СТРАНЕ РАЈНЕ НИЈЕ БИЛО ФРАНАЧКО, БИЛО ЈЕ СЛОВЕНСКО (СРПСКО). САДАШЊА АУСТРИЈА БИЛА ЈЕ НАСТАЊЕНА САМО СЛОВЕНИМА А У ПРУСКОЈ, СВЕ ДО
ШЕСНАЕСТОГ ВЕКА УЉЕЗ ЈЕ БИО ГЕРМАНИН, КОЈИ ЈЕ ПОСТОЈАО
САМО КАО ПОТЧИЊЕН ПОЉАЦИМА.“

11. Сурrien Robert, „Les Slaves de Turquie“, c. 7.

На жалост, немачка наука се није узалуд трудила. Предани бранилац Срба, одн. Словенства (у савременом смислу) – Сипријан Робер – је умро, а Немци су успели да покопају истину и да с разним словенским непријатељима спроведу у дело цео један нови систем сатирања „некада силно распрострањеног српског народа“.
Па можемо само да пожелимо, да Провиђење буде склоно Србима и целој словенској раси, како не би опет неки индиферентни европски писац поновио оно, што пише у „Ларусу ХХ века“:

„Par rapport а l’etat de choses qui existait au moyen- age, le
domaine du slave… s’est reduit considerab
lement en Europe centrale,
ou la race germanique a extermine ou refoule diverses populations
(Polabes, Obodrites, etc.). dont la langue a disparu.“

„У односу на стање, које је постојало у средњем веку, простор
словенског (језика)… знатно се смањио у централној Европи, где је
германска раса уништила, или одагнала различита племена (Полабљане,
Ободрите, и тд), чији језик је нестао.“

Или још нешто из „Ларуса XX века“, где се у чланку о Словенима – између осталога – налази и следеће:

„Dans la suite les Slaves se sont trouves … partages entre deux
mondes: le latin et le byzantin, ce qui a accelere leur dissociation.
Naturellement portes a l’anarchie, ILS N’ONT PENDANT DES
SIECLES, RIEN EDIFIE DE DURABLE, et n’ont pu resister ni
au germanisme a l’Ouest, ni aux Tatars a l’Est, ni aux Ottomans au
Sud. En Allemagne leurs nombreuses tribus ont disparu des le ХII.
siecle. En Boheme, le germanisme les a domine de bonne heure.
Dans les Balkans, ils sont tombes sous le joug turc au XIV. siecle.
En Pologne, apres plusieurs siecles d’anarchie, ils ont connu. une
breve periode d’equilibre, pour retomber dans le desordre. A l’Est,
ils n’ont secoue la tutelle mongole apres deux cents ans, que pour
subir une autocratie germano-moscovite, sur les roines de laquelle
s’est etablie, au XX. siecle, la „dictature du proletariat.“

„Касније – Словени су се нашли… подељени између два света:
латинског и византијског, што је убрзало њихово разједињавање.
Природно склони ка анархији они – у току векова – НИСУ СТВОРИЛИ
НИШТА ТРАЈНО, а нису могли да се одупру ни Германима на западу,
ни Татарима на истоку, нити пак Турцима на југу. У Немачкој су њихова
бројна племена нестала већ у XII веку. У Чешкој их је рано савладала германизација. На Балкану су пали под турски јарам у XIV веку. У Пољској, после више векова анархије, упознали су један кратак период равнотеже, да би поново запали у неред. На истоку, стресли су монголску власт после две стотине година, али зато, да би се подвргли германско – московској аутократији, а у ХХ веку „диктатури пролетаријата“.

Нема дуго, како је писац ових редака присуствовао у великој дворани у Паризу, званој „Mutualite“ предавању једног католичког свештеника, који је словенске припаднике православне вере – готово запенушан од беса – назвао јеретицима: „Heretiques orthodoxes“… Признајем, да сам се осећала нелагодно – као пред неким судијом инквизиције…

Изгледа, да се од Бонифација до данас у том смислу није ништа изменило. Јеретици немају право да постоје, а Русија ће бити спашена (по истом оном свештенику), тек када се покрсти, пређе у католичанство и призна папу. А тако некако излази и по славном Ларусу – и то XX века…

 
ИЗВОР: srbski.weebly.com