Културна и политичка аутономија Срба у Црној Гори

генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

 

Већ дуго времена српски народ у Црној Гори бори се против тираније режима Мила Ђукановића и самовоље у доношењу стратешких одлука. Поред самовоље у креирању решења којима се негира српски језик, промовише нова црногорска црква и нација, данас смо сведоци славља Мила Ђукановића и његове олигархије поводом потписивања Протокола у САД око пријема Црне Горе у НАТО. Председник САД Доналд Трамп потписао је Протокол о приступању Црне Горе НАТО-у. Тиме је скоро и формално при крају процедура стварања предуслова за пријем Црне Горе у НАТО. Бедне су слике ових дана у Подгорици, када гардисти Војске Црне Горе подижу на јарболе НАТО заставе, које не жели већинска Црна Гора. То јесте својеврсна окупација Црне Горе јер се све учинило без провере воље грађана на референдуму. Тако се, у вредносном смислу, Црна Гора изопштава из јединственог српског етничког простора.

Црногорци, као посебан народ никада нису постојали изван српског националног корпуса, све до појаве комунизма и стварања бивше СФРЈ. Комунисти у таквој Југославији чинили су све да разбију српски национални корпус и минимизирају утицај Срба у другим авнојевским републикама. Србија је додатно обогаљења успостављањем две аутономне покрајине Војводине и Косова и Метохије, иако су постојали још већи разлози да се у Хрватској успоставе три аутономне покрајине, а то су: Истра, Дубровачка Република и Република Српска Крајина. Увек су комунисти у Хрватској успевали да угуше помисао на формирање тих аутономних покрајина, мада за то постоје историјски, национални и културолошки разлози.

Несхватљиво је порекло мржње према свему што је српско у Црној Гори.

У Црној Гори је цео српски национални корпус под утицајем комунизма, због континуиране пресије и злостављања и убијања најспособнијих на „пасјим гробљима“ и на Голом отоку, прихватао тако страсно логику отуђења од својих српских корена. Народ то није могао разумети. Такво стање трајало је све до распада бивше СФРЈ. Народ је помишљао да, са нестанком комунизма ствари ће се вратити у нормалу и да ће несметано моћи да се изјашњавају као Срби, као што су чинили и њихови преци за време Краљевине Црне Горе и Краљевине Југославије. Међутим, после пропасти комунизма деведесетих година прошлог века, дођоше „нови комунисти“ у руху „европејаца и глобалиста“, промовишући исте и сличне вредности НАТО и ЕУ.

Мило Ђукановић био је и остао марионета НАТО и ЕУ. Црну Гору третира као приватно власништво и због таквог ауторитарног владања изградио је криминални систем уцењивања и надзора.  Огрезао је у вишегодишњем криминалу, спроводи политику која није израз воље народа.

Међународним признањем Црне Горе, као државе, чему је пресудно допринела Русија 1878. године на Берлинском конгресу, створене су основе за развој модерне српске државе и она је то била. У Херцеговини су увек васпитавали потомке да су Црногорци њихова браћа и пример чојства и јунаштва у српском роду. Нико није могао ни предпоставити да ће комунизам и похлепа Миловог режима ићи тако далеко у однарођивању Црне Горе од свог српског националног бића. У Црној Гори, Муслимани су постали Бошњаци, Албанци су остали Албанци а једино су се Срби располутили и поделили на Црногорце и Србе. Чак црногорски сепаратисти или „Црвени Хрвати“ стварају и тзв. Црногорску православну Цркву. То је резултат наопаке политике и лакомисленог деловања Миловог режима, који спроводи политику Ватикана, НАТО и ЕУ.

Јединствени је подухват у Европи и свету да се један народ, под притиском али без „формалне окупације“ одриче имена свог језика, вере и свог писма, на коме је створио све оно што је вредно и кроз шта је ушао у старе историјске народе.

Његошева владавина Црном Гором била је обележена српском епопејом херојске борбе, на простору Црне Горе и Старе Херцеговине, против османлија. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са Србијом. Био је дубоко свестан да се само на тај начин може очувати српство на Балкану.

 

У свим Његошевим делима веома се јасно уочава припадност српском народу и све за живота што је чинио, као владар и Владика било је намењено потомству и духовном јединству и државотворном јединству српског народа.

Похара Жабљака

(1835. год. 10. марта)

Санак снила диздар-агиница,
вјерна љуба диздар Јакуп-аге,
у Жабљаку граду крајичноме:
ђе се густи облак подигнуо
од крваве српске Горе Црне
и покрио града од Жабљака,
на град кишу крваву пустио;

…..[1]

Милорадовић
посланик Петра великога

Кад Русија с Турцим’ ратоваше,
Петар Први, император руски,
оправио посланика свога
Михаила Милорадовића
(од старине из Херцеговине)
да понесе Црној Гори књиге
Петровићу Данилу владици
и главаром од Горице Црне.
…..
Већ ми каже вјерна слуга моја,
вјерни Саво Владисављевићу,
од Попова из Херцеговине,
да ви славни Црногорци вољни
с Турци мира нигда не имати,
и да мене помоћи можете, –
пак ев’ шиљем посланика мога.
…..[2]

Пуно је примера и страдалника у Црној Гори који су жртве режима Мила Ђукановића и његовог пројекта расрбљавања Црне Горе. Такозвана међународна заједница остаје нема на систематско кршење елементарних права српског народа, пре свега на свој српски језик и право школовања. Например, Веселин Матовић који је почео да ради 15. септембра 1977. одпуштан је 15. септембра 2004. године након пуних 27 година, рада као средњошколски професор у Никшићу, када је у знак протеста због преименовања српског језика у црногорским школама, заједно са супругом Радмилом и још 25 колега, морао  да напусти посао. О преименовању српског у црногорски језик Веселин Матовић написао је две књиге: „Ноћ дугих маказа” („Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори”) и „Ћирилица и латиногорица” („Књижевна задруга Српског народног вијећа”).

У Црној Гори, објашњава Матовић, одавно је на делу пројекат потискивања српског језичког и културног идентитета, целокупног српског културног наслеђа, која се најнепосредније и најефикасније спроводи преко образовног система, тј. школских програма и идеолошки конципираних уџбеника, посебно оних за језик и књижевност. Бескрајан низ произвољних, ненаучних и тенденциозних информација, које срећемо у тим уџбеницима, као и начин њиховог пласирања, имају за циљ једнострано, идеолошко обликовање свести младих генерација и њиховог емотивног, сазнајног и уопште интелектуалног усмеравања према вредностима које се не темеље на историјском, културном и духовном наслеђу, створеном на српском језику и у српско-православном цивилизацијском контексту….Треба имати у виду, наглашава Матовић, да су у Црној Гори сви електронски медији, државни и приватни, потпуно затворени за људе из културе, науке, писце и уметнике, који не прихватају црногорску националну идеологију и себе виде у контексту српске културе. Највећи број наставника лако је прогутао многе неистине, па и ону о Немањином насилном превођењу Црне Горе из римокатоличанства у православље, или ону о тобожњој окупацији Црне Горе од стране Србије 1918, или ону да Црна Гора у прошлости није била држава српског народа… Од 1. септембра 2011, у црногорским школама у употреби су четири језика, два правописа (црногорски и српски), два писма, два наставна програма, две врсте уџбеника. Један број наставника наставу изводи на матерњем језику, други на црногорском, трећи комбиновано. Један број ученика предмет зове – матерњи језик, други црногорски, трећи српски, остали – како кад.

Српском језику предстоји да се у Црној Гори  избори за опстанак, да његово име не би нестало заувијек „укључивањем” у „црногорски” као државни језик. Угоженост српског језика и ћирилице у Црној Гори није условљена само сепаратистичким филолошким програмима заснованим на преименовању српског у матерњи и црногорски минималним интервенцијама у норми, него и небригом српске интелектуалне елите у Црној Гори и надлежних институција за поштовања нормативних аката, Устава и закона Црне Горе. Зато је за очување српског језика неопходно много више инстиционалне бриге у наставним плановима, како би се сачувала непроцјењива вриједност културне баштине српске ћирилице. У том послу мораће да учествују и српски лингвисти и српске научне и државне институције, јер српски језик у Црној Гори је угрожен због неуставних интервенција и несхватања Србије и Републике Српске спора о језику, порука је са десете вечери међународне манифестације Трг од ћирилице у Херцег Новом.[3]

Резултати деловања комунистичке идеологије и националног и верског раслојавања и растакања српског националног бића за последњих 105 година су погубни. Од српске државе и народа, свега је остало око 28,73% становништва да се изјашњавају као Срби. То је резултат намере и диктатуре режима Мила Ђукановића у последњих 25 година.

 

 

 

 

Само пре 113 година свети Владика Николај Велимироваћ је певао о Црној Гори и Боки Которској са посебном пажњом и љубави због њиховог српског карактера и поноса.

О дивна Боко! Стидим се о теби у прози писати, јер се бојим помрачити ону идеалну слику твоју, коју сам у души задржао. Ти убави перивоје свега Српства, само си поезије достојан! Бог је премного мудрости утрошио, док је тебе створио. Он, Творац, кад је видео земљу овако дивно саздану, мора да је спустио пољубац на њу; ја сам уверен, да је он на тебе пао, јер ти си га најдостојнија. Величанствена и мила Боко! Небо је твоје увек плаво, увек јасно и чисто као душа, као карактер твојих дичних синова; ваздух је твој нежан и благ, као што је питома и блага нарав деце твоје.[4]

Уценама, пропагандом и политичком индокринацијом одузето је национално биће већини српског народа и исти је по основу државности преведен у нову нацију под именом Црногорци. Измењен им је језик и писмо некритичким и насилничким односом. Тако нису радили ни Турци за време вишевековног српског ропства. Српској заједници у Црној Гори прети асимилација и нестајање, што представници власти, а један део и опозиције, у тој Републици нескривено и желе. Мисле да ће се новом вештачком нацијом отргнути од суштине српског националног бића и да ће лакше спроводити самовољу и тирнију над властити народом.

По спроведеном попису 2011. године јасно је видљиво да су релативно компактне српске територије на нивоу локалне самоуправе, те да је могуће покренути у Црној Гори и у међународним институцијама процес остваривања аутономије и колективних политичких и културних права. То је једина брана да се стане на пут самовољи и насилништву које спроводи актуелни режим у процесу гушења елементарних права и слобода српског народа у Црној Гори. Та културна и политичка аутономија српског народа треба да буде препозната од републичког до локалног нивоа. Службени језик у општинама које су већински српске треба да буде српски језик. Натписи на државним установама треба да буду двојезични на црногорском и српском језику, као и натписи места на целој територији. У Парламенту Црне Горе српске странке требају да остваре право добијања свих материјала на српском језику. У школама које се налазе у већински српским општинама потребно је да се од основних школа па до факултета настава одвија на српском језику и да се добијају школска документа.

Црногорски Срби данас траже статус конститутивног народа. Распад бивше велике Југославије поново је отворио на драматичан начин њеним стварањем као самосталне државе, некако полуразрешено и наопако постављено „српско питање“. Са отцепљењем Црне Горе, уз истовремено држање Републике Српске у оквиру БиХ и отворено западно деловање у подршци независности лажне државе Косово, спроводила се маргинализација значаја српског народа на Балкану.

Зато Срби у Црној Гори морају  тражити своја права, право на националне културне институције и своје уџбенике историје и језика и књижевности, макар их увозили из Србије и Републике Српске. А ако се ствари буду развијале неповољно треба тражити и српске разреде у заједничким школама или своје националне школе. По српски народ је дугорочно  најопасније поистовећивање  са новом црногорском измишљеном нацијом. Након референдума положај Срба у Црној Гори постао неподношљив јер су га Срби дочекали маргинализовани у сваком погледу, без својих медија, без адекватног политичког представљања, економски угрожени и без икаквог утицаја на креирање управљања државом. Сасвим је могуће да ће и Срби у Црној Гори морати да схвате оно што су многи народи пре њих, а то је да им ни слободу ни права нико неће дати само зато што постоје или што су почели да своја колективна права коначно траже. Срби у Црној Гори треба да спрече дукљанизацију Црне Горе, да се у томе држе Његошеве мисли и дела и непоколебљиво буду уз све што им је исто са Србима у Србији и Републици Српској.

Време је да се насиље над српским народом у Црној Гори заустави и да Срби остваре иста права која имају други народи на Балкану и у Европи. Срби не траже ништа више од тога. Албанске заставе и језик присутни су на целом простору Балкана где живе, па и у Црној Гори. Само на то немају право Срби. Доста је те погубне поданичке политике и издаје изворних српских националних интереса зарад интеграције Р. Србије у некакву ЕУ и очувања лажног мира.

Национални интереси српског народа нису цена за некакво лажно европејство и интеграцију у ЕУ, која није по мери српског народа и коју народ не жели. Србија треба да се бори за интересе српског народа у Црној Гори. На жалост Србија то не чини већ дуже време и последице таквог нечињења српски народ у Црној Гори све више осећа и налази се у тешкој ситуацији. Вероватно је Мило Ђукановић тражио такав однос Србије, како би несметано спроводио тортуру и самовољу “ преображаја Срба у Црногорце“, без икаквог отпора из иностранства.

Срби у Црној Гори су данас најобесправљенији народ у Европи и зато је потребно да се то стање промени у складу са националним и европским правом. Нажалост, након пријема Црне Горе у НАТО, режим Мила Ђукановића ће наставити још безобзирније да спроводи самовољу и да гуши елементарна права српског народа. Након што је Амерички Сенат огромном већином гласова сенатора ратификовао Протокол, од којих је из обе странке 97 се изјаснило за, док су само двојица сенатора била против. Такав однос у Сенату према питању недемократских одлука у Црној Гори око пријема у НАТО савез, јесте забрињавајући. То говори у прилог тврдњи да председник САД Доналд Трамп са новом администрацијом не доноси нову политику у међународним односима. И нова америчка администрација је постала заточеник већ трасираних стратешких одлука и неодољиво подсећа на прошлу Клинтонову и Обамину администрацију. Може се рећи, као да је време стало или да се суштински ништа није променило.

Нова америчка администрација истиче да ће црногорско чланство „оснажити америчку националну безбедност“ и послати снажну поруку Русији „која покушава да окупира суседе и мења међународни поредак“. Након што је председник ставио потпис на ратификовани протокол о ширењу савеза, остаје да процедуру верификације окончају још Холандија и Шпанија, тако да се укупан процес без поштовања демократске процедуре, посебно у Црној Гори приводи крају. Једина сретна околност оваквог бахатог насиља у Црној Гори и НАТО-у око пријема у Алијансу без референдума, јесте у томе да ће наредна демократска власт, која смени режим Мила Ђукановића, бити у прилици да суспендује или поништи одлуку Парламента Црне Горе о уласку у НАТО. Али то време треба дочекати, јер је актуелни режим усавршио методе крађе гласова и кривотворења воље народа. У процесу учвршћивања режима сасвим је основана предпоставка да ће Мило Ђукановић учинити све да постане нови председник Црне Горе. Тиме се ојачава и наставља време суспендовања истинске демократије у Црној Гори на дуже време.

ЛИТЕРАТУРА

  1. Александар Милачић, Црна Гора од српске Спарте до Монтенегра, Спутњик, 10.2015. (rs.sputniknews.com/autori/201510231100488378-crnagora-unesko-glasanje-komentar/
  2. Блиц, 21.05.2016.
  3. НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО,09.02.2017.
  4. Николај ВЕЛИМИРОВИЋ, Моје успомене из Боке, Херцег Нови : Манастир Савина ; Београд : Сфаирос; Кути : Црквена општина, 1997, стр.3
  5. СРНА, 26.01.2015.

[1] www.rastko.rs/rastko-cg/…/ppnjegos-ogledalo1_c.html

[2] www.rastko.rs/rastko-cg/…/ppnjegos-ogledalo1_c.html

[3] Дан,12.08.2015.

[4] Николај ВЕЛИМИРОВИЋ, Моје успомене из Боке, Херцег Нови : Манастир Савина ; Београд : Сфаирос; Кути : Црквена општина, 1997 , стр.3

 

 

 

ИЗВОР: Фонд стратешке културе