КУЛТУРА: Зашто смо више него икад опседнути богатством и статусом?

  • У новом филму “Генерација опседнута богатством”, документаристкиња Лорен Гринфилд показује нам зашто смо у последњих 25 година постали зависни од потребе да имамо све више, и више, и више – и куда нас то води

 

Шта је заједничко порно звезди, менаџеру хеџ фонда и документарном фотографу? У новом документарцу Лорен Гринфилд Генерација опседнута богатством (Generation Wealth), повезује их погонско гориво капитализма. Управо је на овај економски конструкт и његово дејство по друштво, са нашом све бешњом културом претеривања, усмерила своје сочиво последњих 25 година ова фотографкиња и редитељка овенчана Емијем.

Генерација опседнута богатством је кулминација опсежног и опсесивног рада који у популарну културу задире антрополошком лопатом. Ту су веома особите личности као што су, између осталих, Флоријан, менаџер хеџ фонда који се претворио у пустињака и нашао на листи Најтраженијих криминалаца у Америци; порно звезда и проститутка Кејси Џордан, позната по томе да је спавала са Чарлијем Шином у време његових злогласних дана неумерене злоупотребе дрога; и Кети Грант, самохрана мајка која је имала безброј пластичних операција и на крају платила највећу цену кад јој је ћерка тинејџерка починила самоубиство; то је један мрачан, интригантан и крајње упечатљив филм.

Још деведесетих, Лорен је објавила књигу фотографија и интервјуа насловљену Убрзај унапред: Одрастање у сенци Холивуда. Био је то почетак њеног истраживања опсесије новцем, славом и акумулацијом иметка, усредсредивши се на клинце из Лос Анђелеса. Од тада, она је гледала како ова опсесија богатством и статусом само расте до чудовишних нивоа, најбоље илустрованих истовремено у књизи објављеној прошле године под истим називом – Генерација опседнута богатством – и у филму, који одлази још даље.

“Капитализам се убрзао због свеприсутне природе медија у нашим животима, али и због глобализма”, каже Лорен. “Створио је културу тежње, за коју сам желела да покажем да се не своди само на новац, већ и на лепоту, младост и славу.” Да бисмо боље схватили како смо доспели ту где јесмо, она се вратила до тинејџерских субјеката из прве књиге како би их поново интервјуисала – једнако да би расветлила стазу којом смо пошли као и да би разумела сопствену неодољиву потребу да је документује.

Колико год шокантни Лоренини субјекти били, она нам их не приказује само да бисмо зурили у њих широм отворених уста и вртели главом, самозадовољни у сазнању да смо морално супериорнији од њих. “Желим да буде јасно да се трудим да их не осуђујем, јер мислим да то јесу рационални избори које Кети и Кејси Џордан чине у контексту наших друштвених вредности”, каже она. Лоренин рад бави се највећим жртвама моћи богатства и статуса, али уместо да их доживљава као гротескне аутсајдере, интересантне само због потенцијала да шокирају и ужасну, она све нас види како се огледамо у њима. Посматрајући екстреме, она нам пружа увид у размишљање главног тока. “Свима нам се то налази пред носом, тако на нас утичу популарна култура, медијске поруке и вредности корпоративног капитализма на свакодневном нивоу”, објашњава она. “Тешко је то увидети док сте унутар матрикса.”

Међу Лорениним претходним делима је и књига Девојачка култура (2002), која је на шокантан начин оголила размишљање и ритуале америчких тинејџерки. У њој, 15-годишња Шена стиска своје сисе и говори: “Желим да будем топлес играчица или шоугерла… ако могу да успем у томе, могу да успем у било чему.” Како смо временом постајали све опседнутији статусним симболима, истовремено смо доживели порнофикацију, оно, па свега у животу. То није случајно. “На крају сам схватила да је претварање људи од крви и меса и њихових тела у робу највећа трагедија капитализма, његов највећи израз, али и највећа штета коју је направио, и да жене и женска тела практично представљају невероватну студију о томе како је до тога дошло”, каже редитељка. “Покушала сам да покажем континуитет између начина на који девојчице уче од младих дана да њихова вредност потиче од њиховог тела и како то потом напредује кад постану тинејџерке. А у популарној култури, са особама као што су Ким Кардашијан које постају богате, огромне мејнстрим звезде преко секс снимака, када то није стигма већ нешто налик одликовању и савршено легитиман начин да се оне остваре – покушала сам да видим куда ће нас то одвести.”

Резултат слика за поседовање жена

Филм почиње са Лорен која поставља питање: “Који је твој циљ, шта желиш да добијеш овим избором за мис?” Питање упућује Еден Вуд, тада четворогодишњакињи с огромном плавом подигнутом косом са шишкама, розе костимом шоугерле и нечим што личи на Сефору на њеном лицу. “Новац! Новац, новац!”, виче ова беба-лепотица. “Шта то ради женама како почињу да старе”, каже Лорен, “био је други комадић слагалице за мене. Ако су младост, тела и сексуалност оно што вам даје вредност, онда може доћи до неких очајничких потеза да бисте то задржали кад кренете да старите.”

Већи део Генерације опседнуте богатством потцртава начин на који се друштво усредсредило на идеју илузије успеха – знакова вредности путем статусних симбола, власништва, акумулације предмета. Постало је битно пројектовање слике успеха. Никад више него у доба друштвених мрежа. “Тужна чињеница у вези с овом променом у последњих 25 година, нарочито у Сједињеним Државама, јесте најмање друштвена мобилност коју само икад имали. Седамдесетих смо имали много више праве друштвене мобилности. Сада је имамо мање и концентрацију богатства у рукама шачице, и тако, како друштвена мобилност све више постаје ван домашаја људи, фиктивна друштвена мобилност једина је врста успона коју већина осећа да им је доступна.”

Куда смо се, дакле, упутили? Лорен повезује ову критичну ситуацију с оним што смо учинили Земљи са климатским променама. Као што новинар и аутор Крис Хеџиз каже у филму: “То вам је помало као Пад римског царства. Пирамиде су изграђене у тренутку стрмоглавог пада египатског царства. И то се увек дешава, друштво накупи највеће богатство у тренутку кад је суочено са својом смрћу.” Једина разлика је што овог пута са собом у смрт вучемо и читаву планету.

 

Резултат слика за старлете

То је суморна прогноза, али Лорен види макар мало основа за оптимизам. Неки од њених субјеката на крају схвате да константна тежња да добију што више и што боље, да буду неко други и никад нису задовољни не може да им пружи срећу. “На неки начин, кад сам радила књишку верзију Генерације опседнуте богатством, имала је много мрачнији крај. Филм има мало наде на крају, а за мене нада потиче од те могућности буђења, деконструкције матрикса у ком живимо и сагледавања ствари на бистрији начин, да постоји могућност правог буђења.” Практично, са Трампом и његовом сортом, упутили смо се на само дно друштва – да бисмо раскрстили са нашом зависношћу од богатства и статуса, као и код свих других зависности, морамо да стигнемо до најниже тачке пре него што ћемо моћи да се променимо. Као што обешчашћени банкар хеџ фонда Флоријан каже у филлму, морамо да сиђемо са тог позлаћеног точка за хрчке. И тако, док се крећемо ка самом друштвеном и политичком дну, држимо фиге да је једини пут након тога нагоре.

 

 

ИЗВОР: vice.com