Крвави Лим

  • ,,Да је Свети Јован Крститељ знао за ријеку Лим, довео би Исуса Христа да га крсти на Лиму, а не на Јордану“ (Бранко Церовић). Света вода Лима, вјековима уназад, галопирајући ка сјеверу, часно је служила свим људима који су насељавали његове обале, а ми то нијесмо знали да цијенимо

 

 

Пише: Даница Кораћ

 

 

О Лиму су пјевали и приповиједали многи; непознати приповједачи, познати пјесници, творци легенди, легендарни писци, древни љетописци, калуђери, путници, путописци, освајачи, хроничари, војсковође, Руси, Турци, Американци, Јермени… и савременици. Лим је најопјеванија црногорска ријека.

Чим изрони из Плавског језера, Лим плаховито почиње да јури кроз дубоко усјечено корито, а својом продорношћу, благозвучним гласом и зеленобистром бојом плијени сва чула. Чини се да је природа створила Лим да би својом снагом и љепотом размицао брда, покоравао клисуре и миловао долине.

Павле Ровински је написао о Лиму: ,,Лим се, такође, назива крвавим, и то му име савршено одговара. Јер овдје се никад нијесу прекидала крвопролића, и то не у виду ситних чарки, већ су сукоби праве битке, које рјешавају судбину племена, и у којима су гинуле хиљаде људи, а многи су падали у ропство, заједно са стоком и цијелим иметком“.

И данас је Лим крвава ријека али се не воде битке. Крвав је због несавјесних људи, оних који из кланица испуштају крв животиња. Изгубила се она зеленобистра боја коју су некад упоређивали са очима неке прелијепе Рускиње која је радила као конобарица у кафани близу Лима.

 

 

Некада се велики број људи купао на плажама Лима. Данас је број купача много мањи, јер је Лим загађен и затрпан смећем. У ову некад чисту ријеку улива се и канализација, тако да је купање ризично по здравље. Свакодневно гледамо како Лимом плута смеће, мртве животиње, а однедавно и крв. Нијесу се становници у долини Лима показали као добри чувари овог природног драгуља. Напротив, унаказали су га. Надлежни не реагују, пребацују одговорност са једних на друге у страху да се не замјере некоме тамо чије кланице уништавају Лим.

Због крвавог Лима, требало би да нам свима поцрвене образи, од нас који живимо уз њега, преко локалних самоуправа, до Владе Црне Горе.

 

ЛИМ

Глухо је доба ноћи, и мртвих гласова пуна пустиња нема,
Мећава од звезда веје, простро се бесконачни песак,
А мени се приказују воде, кладенци бистри, без вена,
Потоци, реке, и заборављам на свој живот тежак.

Ређају се воде у којима сам прао уморно тело,
Ређају обале, ливаде и заиграни таласи,
Вирови страшни, над којима су сенке читале ми опело.
Ређају се воде у сећању, жубор њихов и други водени гласи.

Ову јадну кожу у коју је крв моја обучена
Купао је Атлантски Океан, купало Средоземно Море,
Снежне швајцарске реке, Волга и Сава намучена
– Као твоји, родни Лиме, ничији таласи мило ми не жуборе.

Тако присно, својски, о мог детињства реко,
Ниједна вода није ме као ти миловала.
Тепајући ти, знаш ли, пливао те уздуж и попреко,
И махнит био, а ти си ме родбински жаловала.

О, брзаци твоји, тавници и коловрати,
Плићаци где сам се исцељујуће излежаво.
Реко детињства, бар један такав дан ми поврати,
Кад сам кроз шапат твоју музику природе дознаво.

Хоћу ли те загрлити још једанпут барем,
Гледати са траве сенки около тебе харем,
Хоћу ли чути са твојих обала клик друга и брата,
Хоће ли ишта моје около тебе остати после овога рата…

(Ристо Ратковић)

 

 

 

ИЗВОР: sedmica.me