Крушедол и два Ђорђа Бранковића: Леонардо да Винчи-син Стефана и Ангелине Бранковић

.

Постоје два Ђорђа Бранковића који се историјски повезују са манастиром Крушедол – гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), и деспот Ђорђе Бранковић (1461-1516).

.

ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) је родом био из Јенопоља, а од раних почетака био је припреман за дипломатску службу коју је успешно и започео код ердељског кнеза. Томе је највише допринео његов старији брат, ердељски митрополит Сава II. Ђорђев  посао је био одржавање веза са Турском па се тако упознао са стањем у тој империји. Због веза са опозицијом у Ердељу, посао је морао напустити те је прешао у Влашку где је као посланик влашког кнеза радио на учвршћивању веза између Влашке и Аустрије, због чега ће од цара Леополда I на крају добити титулу барона Угарске. Упоредо, радио је и на решавању свог личног питања – успостављање слободне илирске краљевине под врховном влашћу Аустрије, у којој би он био деспот. О томе је поднео представку аустријском цару који његово мишљење није делио. Цар није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу.

20. септембра 1688. године Бранковићу је издана диплома којом му је додељена титула грофа. Преко његових захтева о посебној територији прешло се на тренутак ћутке, а грофовска титула дарована му је због тога што се рачунало на његове услуге приликом дизања на устанак православног народа у Турској, јер је Аустрија намеравала да изврши продор ка југу, уништи царство Османлија и загосподари њиховим земљама у Европи. Бранковић се упутио на ратиште у уверењу да не ради супротно споразуму који је, чинило ми се, постигао у Бечу, па је из Оршаве упутио народу проглас, назвавши себе наследним деспотом и законитим господаром “отачаства својих предака“.

У међувремену су аустријске власти сазнале за Бранковићеве везе са Русијом. Крај његовог подухвата био је тиме предодређен. Цар, као што је напред напоменуто,  није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу, а како су му сметале и Бранковићеве везе са Русијом, он је наредио да Бранковић буде ухапшен, што се и догодило, у Кладову, 29. октобра 1689. године. Несрећни гроф је затворен у Сибињу, потом у Бечу, да би 1703. године био интерниран и послат у (данас) чешки град Хеб, где је и умро 1711. године. Године проведене у Бечу, неважно што су то године под надзором аустријских власти, биле су пресудне за грофа Бранковића, јер управо тада успоставља контакте са српским старешинама, као што се и боље упознао са тешкоћама у којима су живели Срби, у периоду око Велике сеобе и након ње. У својим  Хроникама  писаће о тим догађајима и сусретима са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и српским намесницима.

Немају право они који те власти (аустријске) бране да су затварањем Бранковића склонили из јавног живота једног непоштеног мистификатора, оне у то нису улазиле, непоштено је било све у оном времену, обележеном најдубљом кризом људске савести.

Oпширну биографију грофа Бранковића најпотпуније је дао Јован Радонић који има неколико књига који се баве животом и делима грофа док је најоштрије о грофу писао Иларион Руварац. Иларион Руварац и Јован Радонић су једини који су о самом грофу Бранковићу, као и о његовим наследницима, знали нешто више из разлога јер су располагали породичном архивом Бранковића.

Живот грофа Бранковића је свакако инспиративан, пун необичних преврата, и приказује га као човека са циљем, са визијом, који је стремио ка испуњењу своје визије до краја живота. Његова визија започиње утврђивањем сопственог порекла, у циљу да докаже да је легитимни наследник последњих српских деспота. Нетачно се приписује Ђорђу Бранковићу да је сам смислио ону лозу својих предака која га је повезивала са династијом последњих српских деспота средњег века: он је, сасвим извесно, само преузео породично предање о пореклу, заједно са документима, стварним или лажним, који су сведочили о томе и на тој основи истакао своје владарске претензије – Бранковић је само покушавао да нагомилавањем разних доказа, међу којима има и  очевидних измишљотина, његових или наслеђених, докаже своје родословље, и тиме је наговестио почетке модерне историјске критике код Срба. Може се, заједно са тим, истаћи претпоставка да Бранковић није био свесна лажа и варалица, и да је он одиста веровао у своје порекло. Он не оставља само утисак мистификатора него и човека занесеног својом идејом, каквих је било у том периоду. Он је на крају постао свестан мученик за своја уверења и за права свог православног народа, и у томе је, као заточеник, издржао више од две деценије. Сматрао је себе “трагичном личношћу која страда и пати за општу ствар. Тешио се у затвору тиме да су и Немањићи страдали док су се прославили и да, уопште, нема славе без страдања.“

Овај моменат је кључан за културу сећања, за колективно памћење, то је почетна тачка од које се даље, одмах након грофове смрти,  развија култ грофа Бранковића, а култ се заснива на његовим писањима и извођењима порекла од светих деспота Бранковића (последњих средњевековних деспота), а тиме и од светородне лозе Немањића, што ће у перцепцији Срба 18. века, у оквирима Хабзбуршке монархије, бити сасвим довољно да га схвате као легитимног световног поглавара, постављајући га на важно место у српској историји. Тај култ ће, почевши од момента његове смрти, расти и достизати свој врхунац физичким преносом грофовог тела и похрањивањем у Крушедол, да би одатле настављао свој развој, све до кулминације у 19. веку, који можемо сматрати и веком трагања за националним колективним идентитетом, трагањем за херојима прошлости и херојима пожртвованости за народ, где се живот и смрт грофа Бранковића савршено уклопила. Од тог тренутка, ствар је била на принципима културе сећања да сачувају од заборава овакву историјску личност.

 

КРУШЕДОЛ КАО МНЕМОТОП

 

 

Два су кључна питања зашто манастир Крушедол и на који начин  се успоставља култ грофа Ђорђа Бранковића?

 

Како наводи професор Тимотијевић у свом тексту[66], после смрти патријарха Чарнојевића, на иницијативу јенопољског митрополита Исаије Ђаковића, долази до стварања црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. За средиште новостворене митрополије изабран је манастир Крушедол, док је по његовом имену новостворена црквена организација добила назив Крушедолска митрополија. Избор уопште није био случајан јер је Крушедол почетком 18. века уживао статус водећег фрушкогорског манастира и сматран је за најугледније верско средиште Срба у подунавским областима. Овакав статус је манастир стекао одмах по оснивању, а његов историјски значај друге Студенице могуће је потпуније сагледати само у контексту јасно схваћене намене коју су му одредили оснивачи јер иза ктиторског чина подизања манастира откривају се сложени верско-политички разлози и условљености историјским околностима, које су одредиле водећи статус манастира у подунавским областима. Наиме, идеја ктитора била је да Крушедол буде култно и митрополијско средиште, и та идеја је негована кроз читав 16. и 17. век и била је основа препорода до којег долази након Велике сеобе у 18. веку[67]. На традицији некадашње крушедолске митрополије и политичког тумачења култа сремских деспота Бранковића, чији култ у време турске владавине Сремом по популарности превазилази и стари култ Срба светитеља из светородне куће Немањића, брањене су идеје самосталности и верског идентитета новоосноване Карловачке митрополије. Дакле, сагледан у својој двојној светлости, Крушедол је један од кључних споменика српске културе у првој половини 16. века, а као маузолеј последњих деспота из куће сремских Бранковића везује се за средњевековну традицију гробних цркава. Он је и последњи владарски маузолеј и њиме се закључује традиција српских династичких гробних цркава средњег века, док, са друге стране, као прво митрополијско средиште српске православне цркве у угарским земљама, постаје чврсто упориште верско-политичког програма новоосноване Карловачке митрополије у 18. веку.

Поставља се питање на који начин је гроф инкорпориран у овај контекс?  Који је то легитимни чин који једну фигуру уздиже на виши ниво, актуелизује је и поставља на јасно одређено место у верско-политичком програму? Једноставно, сахраном у манастиру, односно шире гледано преносом његових посмртних остатака и полагањем истих у манастир Крушедол. То је чин којим гроф Ђорђе Бранковић на велика врата, након своје смрти, улази у историју Срба. Наравно, томе је допринела и живописна биографија и његово дело Хронике, које су се одлично уклопиле у верско-политички програм црквених првака.

Средином 18. века проширен је меморијални карактер Крушедола када је у главну манастирску цркву положено тело грофа Ђорђа Бранковића. Заточени гроф преминуо је у Хебу 19. децембра 1711, а као шизматик сахрањен је ван католичког градског гробља. Није му била испуњена ни последња жеља да буде сахрањен свечано и по православном обреду.

У време аустријског рата за наследство, који је избио по ступању на престо царице Марије Терезије, петроварадински оберкапетан Атанасије Рашковић, потомак старе племићке кнежевске породице из Старог Влаха и зет патријарха Арсенија IV Јовановића, доспео је у Хеб и његовим настојањем су током октобра 1743. земни остаци грофа Бранковића пренесени у Карловце, где их је дочекао патријарх са народом. Они су прво положени у карловачку Саборну цркву, где су очитане молитве, а потом су свечано испраћени до Крушедола. Поводом преноса гробних остатака грофа Бранковића у Крушедол, трудом кнеза Рашковића и уз благослов патријарха Арсенија IV, у северозападном делу припрате ископана је нова гробница. Неколико година касније посмртни остаци грофа извађени су и пренети у костурницу, где су се налазили приликом генералне визитације 1753.

Пренос посмртних остатака грофа Бранковића из Хеба и њихово полагање у Крушедол одраз су идеологије новог времена и најављују уобличавање култа световних великана – хероја, који ће међу Србима добити пун замах тек у  19. веку, а како овде видимо, гроф Бранковић је први пример тога.

Гробница грофа Бранковића је ископана тачно наспрам гробнице владике Максима, или деспота Ђорђа Бранковића пре замонашења, сина Стефана Слепог, тако да су оне и формално постављене паралелно. Десни део припрате, са гробницом владике Максима намењен је сахрањивању црквених великодостојанственика док је леви део припрате, са гробницом грофа Бранковића намењен световним великанима.

 

ХРОНИКЕ

 

Ђорђе Бранковић је свакако најпознатији по свом волуминозном историографском спису у пет књига, по Славеносрпским хроникама. Овде треба нагласити да постоје две верзије Хронике – краћа, писана последњих деценија 17. века, и она обимнија, недовршена Славеносрпска Хроника, настала по његовом заточењу. Она је и најпознатија, али прво се треба осврнути и на ову краћу верзију Хроника, јер су оне добар увод за причу о великим Хроникама.

Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије је кратка хроника коју је на румунском језику написао гроф Ђорђе Бранковић, и претходница је великих Хроника. Настале између два века, 17. и 18, Хронике чине “знаменити прелаз од средњовековних схватања историје модерном”. Гроф Ђорђе Бранковић је подједнако био заинтересован за прошлост свих народа југоисточне Европе, те је догађаје и личности из српске историје посматрао напоредо са збивањима из историје угарске, влашке, молдавске и пољске.

Опседнут идејом о свом деспотском пореклу од светородне лозе Бранковића, гроф Ђорђе Бранковић је настојао то и да докаже у својим Хроникама, али је својим делом остварио много више. Писао је историју свакако не са намером да би докучио истину него да би истакао своја владарска права, а свом православном народу утемељио самосталну државу. Излажући српску историју од Немањића па до потоњих сремских Бранковића, он  је доказао легитимитет српског народа, показујући да је то народ са богатом прошлошћу, народ који је имао своје краљеве и цареве, своју династију, своје светитеље и богато предање.

Између осамдесетих и деведесетих година 17. века, Ђорђе је боравио у Букурешту и кретао се у кругу учених и важних људи. У жељи да докаже своје деспотско порекло, Бранковић је у Букурешту почео прикупљати грађу, те је проучавао старе текстове, летописе и родослове, и на послетку почео је и сам писати историју. Тако је између 1684. и 1688. настала кратка хроника на румунском језику.

Нажалост, ауторов аутограф није сачуван. Пронађено је до сада десет преписа из 18. века, а хроника је у Румунији штампана три пута, 1893. и 1917. у часописима и 1987. као посебно издање што показује да све до данашњих дана постоји интересовање за ово дело, пре свега због тога што се у њему говори и о српској и о румунској историји.

Превођење румунске Бранковићеве хронике на српски језик има још већи значај за нашу читалачку публику, али и за изучавање Бранковићевог приступа темама из прошлости. Приступајући овом деликатном и нимало једноставном послу, Стеван Бугарски је уложио пуно труда и знања да Бранковићево дело са румунског преведе на српски језик.

Обе хронике Ђорђа Бранковића, и румунска и Славеносрпске, имају исту структуру, исти хронолошки редослед и описују исте догађаје. Хронике су много обимније дело (око 2600 страна) од румунске (44 стране). У краткој румунској хроници Бранковић је дао само назнаке о неким догађајима.

У Хроникама пише опширније, целовитије и са бољим познавањем српске историје, а ослања се на Мавра Орбина и Антонија Бонфинија.  У Бечу и Хебу он ће располагати већим бројем и домаћих и страних дела и на њих ће се и ослањати при састављању Хроника.

Све до појаве Историје Јована Рајића (1794-95), Бранковићеве Хронике, иако необјављене, огромне обимом, и замршено написане, биле су основа историјског знања и схватања код Срба. Уједно, у њима се налазио преважан идејни ослонац њиховог политичког деловања. Сличну улогу имала је, потом, и Рајићева Историја, која је постала духовно извориште српске револуције која ће се догодити 1804.

Након смрти грофа, само су један портрет и рукописи доспели у руке његовом наследнику Јовану Бранковићу Липовцу. Због тога ни у крушедолским инвентарима нема помена о личним предметима грофа, али се у манастиру једно време чувао аутограф његових Хроника. Оне су доспеле у Крушедол из Студенице након 1748. Аутограф је потом пренесен у митрополијску библиотеку, што се види из писма Стефана Стратимировића из 1791. Док су се Хронике налазиле у Крушедолу, јеромонах Мојсије Милинковић начинио је изводе из њих, које је потом преписао јеромонах Вартолимеј. Ови преписи су чувани у манастирској библиотеци.

После враћања Библиотеке и Архива почетком 1850, Друштво српске словесности је поново тражило патријархову дозволу да у Карловцима препише Бранковићеве Хронике ради објављивања[112].

Из свега наведеног може се закључити да су након смрти грофа Бранковића, његове Хронике доживеле велику популарност, да су преписиване, и то највише у временима када је српски народ био  угрожен, измештен у оквире стране територије и када је грчевито морао, у тим оквирима,  да се бори за свој верски и национални идентитет.

 

ПОРТРЕТИ И ГРАФИКЕ

 

У Крушедолу се, током 18. века,  уобличава и галерија патриотско-националних великана, која је започињала портретом грофа Ђорђа Бранковића. Портрет је изгледа изгубљен, али је познато да се средином друге половине 18. века налазио у келији јеромонаха Мојсија Милинковића, а током 19. века је висио на зиду свечаног салона крушедолских архимандрита[116]. Старе фотографије показују да је то била једна од реплика допојасних портрета грофа Бранковића, који су се налазили у његовој својини у време изгнанства у Хебу. Један од ових портрета доспео је у власништво грофовог наследника Јована Бранковића. На њему је гроф Бранковић приказан као владар хуманиста, насликан као старац дуге седе браде, а стоји поред стола не који је постављена круна. У позадини је полица на којој су његове Хронике.

 

САБЉА ГРОФА БРАНКОВИЋА

Поред писаног и визуелног материјала, и лични предмети могу бити меморабилије. Како сада овакви предмети меморисаног функционишу у оквирима културе сећања?

Један податак о одређеном личном предмету грофа Бранковића покренуо је питања. Наиме, у дневном листу Политика (недељном додатку Магазин, у рубрици Из старих ризница), од 3. јануара 2010. године, изашао је чланак који је написао Бранко Богдановић, писац неколико чланака и књига везаних за оружје, који се односио на сабљу грофа Ђорђа Бранковића. Треба напоменути да ова сабља нигде експлицитно није поменута у литератури која је коришћена за овај рад. Богдановић у тексту наводи следеће: „У збирци Историјског музеја, под бројем I-2113, чува се сабља деспота Ђурђа Бранковића. Сабља је, иначе, мађарско-пољског типа (хусарски пулаш из 17-18. века) а на сечиву је тауширан натпис „ГЕОРГ БРАНКОВИЧ ДЕСПОТ/ КОРОЛЬ  И БАН ХОРВАТОСЕРБОВ/ ЛЕТА ГОСПОДНЕ 1438”. По самом типу сабље и непознавању средњевековне палеографије, очито је да оружје не потиче из 15. века. По свему судећи, израђено је два века касније, за грофа Ђорђа Бранковића.” Оно што Богдановић овде хоће да нагласи је то да је сабља погрешно приписана деспоту Ђурађу Бранковићу, те да она по свом изгледу никако не може припадати средњевековном деспоту, већ врло вероватно нашем грофу Бранковићу. Трагом ових податка из текста, морам изнети и податак да се сабља не налази у Историјском музеју већ да је неко време укључена у сталну поставку Конака кнеза Милоша на Топчидеру.

Ово оружје је први пут забележио Вук Стефановић Караџић. Током пута по Русији 1819. видео је сабљу у неком од московских музеја и о томе обавестио Лукијана Мушицког. Потом је сабља заборављена све до боравка Димитрија Тирола у Русији, од 1839-1841. године, коме је указано да се иста сабља сада налази у власништву породице Лучић. Филип Лукијановић Лучић је био трговац српског порекла који је носио титулу државног саветника. Димитрију Тиролу, тада већ члану Друштва српске словесности, понуђена је на продају ова сабља, да би његовим посредовањем, 6. маја 1850, Друштво за 32 дуката откупило сабљу и упутило је Народном музеју у Београду.

Остало је неразјашњено како је сабља несуђеног господара Илирског краљевства доспела у Русију. Скромна заоставштина грофа Бранковића распродата је након његове смрти а само су један портрет и рукописи доспели у руке његовом наследнику Јовану Бранковићу.

Аутор Наташа Штелц

Извор: http://www.srpski-despot.com/detalj.aspx?object=287

ДЕСПОТ  ЂОРЂЕ  БРАНКОВИЋ  (1461-1516)

.

Стефан Бранковић, други син српског деспота Ђурђа Бранковића, био је ожењен Ангелином, ћерком Георгија Аријанита Комнина, господара Коњуха (околина данашњег Елбасана у Албанији). Српски родослови и летописи говоре да је након пада Смедерева примио „начелство српско“. Стефана су још Турци ослепели, како би га онемогућили да узме учешћа у политичким токовима и да им не би био сметња. Упркос таквом телесном недостатку добио је за жену осећајну хришћанку, чија се љубав према њему бележи код побожних писаца следећим речима: „а она ништа није марила за његову слепоћу, него га је веома волела“.

На препоруку свога утицајног пашенога, Ђорђа Кастриота Скендербега, Стефан је отишао у Венецију, а од фурланског грофа Леонарда купио је замак Београд у Фурланији. У том замку је проводио богоугодан живот и водио рачуна о васпитању своје деце. Упокојио се 1476. године у фурланском Београду, а већ 1484. проглашен је за светитеља.

Ангелина Бранковић имала је са Стефаном троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Угарски краљ Матија Корвин их је позвао у Будим где је старијем Ђорђу дао титулу деспота и доделио неке поседе у Срему, пре свега насељена места: Купиник-Купиново на Сави, Сланкамен и Беркасово. За Србе у Срему ово је било охрабрење и појачање државотворне снаге, а за Угре јаче везивање Срба за идеју одбране јужних граница. „Српска насеобина“, тј. vicus Rascianorum помиње се у Черевићу на Дунаву око 1478. године. Ангелина је положила мошти свога супруга у цркву Св. Луке у Купинову. Поред ове богомоље подигла је и суседни Манастир Обеду. Мати Ангелина је умрла 1520. године, а њене мошти су почивале у манастиру Крушедол.

 

СВЕТИ МАКСИМ И СВЕТИ ЈОВАН

 

Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из арагонске напуљске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари претпостављају да није успео због конфесионалне разлике, јер Изабела није хтела да пређе у православље.

После распада брака са Изабелом, Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру Купинику и узео духовно име Максим. Значајно да је овај обред извршио софијски митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање манастира Крушедола 1509. године.

Услед Ђорђевог замонашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове мошти су биле похрањене у новој задужбини Бранковића – манастиру Крушедолу. Максим постаје 1513. митрополит београдски и целог Срема. Упокојио се 18. јануара 1516. и неколико година након смрти проглашен је за светитеља. Његове мошти су се такође чувале у Крушедолу, али су приликом турске провале 1716. спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и сачуване у ризници.

ЈЕДНА ЗАНИМЉИВА ТЕОРИЈА  О ДРУГОМ ЂОРЂУ БРАНКОВИЋУ…

.

ДЕСПОТ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

 

Аутор: С.Љ.Живковић

 

ЛАВ ИЗ ВИНЧЕ

 

,,Ангелина Бранковић је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, господара Коњуха (Елбасана). Удала се 1460. године за Стефана Слепог, изгнаног српског деспота, и од тада почиње њен мученички живот.

Једно време су живели у југозападној Србији, док им се није родио син Ђорђе. Потом, годину дана касније, по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, одлазе у Рим, где су провели 16. година, све до смрти деспота Стефана 1476. године.

На позив мађарског краља Маћаша Корвина, деспотица је са двојицом синова кренула на пут преко Беча и Будима да пренесе мошти свог мужа у Срем. Прво станиште било је село Купиново на Сави, где је подигла Цркву Светог Апостола Луке и у њу положила мошти свога мужа. Подигла је и женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола.

Нико од историчара не сме да се позабави истином, да је у то време рођен Леонардо да Винчи, Лав из Винче, и нико не објашњава његово порекло. Нико не сме да каже истину, да је он син Стефана Слепог и Ангелине Бранковић,  јер када би рекли истину, њихове лажи би пале у воду.“

 

Korišćeni odlomci sa linka o Brankovićima –

http://www.znanje.org/i/i23/03iv05/03iv05080916/index.htm

 

 

ИЗВОР: vesna.atlantidaforum.com