КОЗАКОВ СКОК

Жељко Будимир, Бања Лука

 

 

Руска интервенција у Сирији показује чврсту намеру Москве да буде и остане глобални играч на чији се потезе у међународној политици мора озбиљно рачунати. Након преврата у Кијеву који је Украјину избио из орбите руског света чинило се да су Москви руке на дуже време везане за постсовјетски регион. Украјинска криза је засигурно најозбиљнији руски геостратешки изазов од распада Совјетског Савеза од којег зависи будућност руског евроазијског геополитичког идентитета и моћи. Преко украјинске кризе западни стратези намеравају ограничити политички и економски утицај Москве у Европи, угрозити њен статус стратешки поузданог извозника енергената и девалвирати њену војну моћ. Амерички аутори су то отворено и прецизно и написали у еуфорији након хладноратовског тријумфа.

Кијевски coup d’état показује да је у Кремљу било доста подразумевања када је у питању стратешка анализа спољне политике, што је директно угрозило руски национални интерес. Москви је након крвљу обојене револуције у Кијеву остало само да проба да умањи штету за своје највиталније интересе. Присаједињењем Крима и индиректном подршком проруским снагама на истоку Украјине Москва је покушала да задржи положај за каснији утицај у Украјини. Међутим, то не може бити ни утешна награда за евентуални геополитички губитак остатка Украјине на дужи период.

Такође, додатна опасност лежи у томе што простор Украјине може да послужи као плацдарм за евентуални „обојени јуриш“ на Москву. То све наравно зависи од политичке и економске стабилности режима у Кијеву. Москву је украјинска криза грубо подсетила да уколико жели бити велика сила тај статус мора бранити, нема подразумевања у стратешким питањима за државу и њену моћ.

 

Блискоисточна стратегама

 

Почетак украјинске кризе тешко је ставити ван контекста догађаја из 2011. године и  руског вета у Савету безбедности УН на предлог резолуције да се Сирији  уведу санкције. Сирији је од стране САД и њених европских и арапских савезника већ био намењен  либијски сценарио. Наиме, након наивног руског давања сагласности у УН да се над Либијом уведе зона забране летова, Москва је грубо преварена. Својом подршком Русија је фактички дала зелено светло за директну војну интервенција против режима у Триполију. Знамо шта се десило, либијски председник Муамер ел Гадафи је срушен, држава је „разлупана“, а друштво је потонуло у анархију племенских и секташких сукоба.

Након ове епизоде у Кремљу нису више имали илузије у намере својих америчких и европских „партнера,“ морали су да заштите режим у Дамаску од „арапског прољећа.“ У супротном су губили јединог преосталог савезника у арапском свету. Случајно или не након руског блокирања „хуманитарне интервенције“ у Сирији десио се „демократски“ преврат у Кијеву. Упућен је најдиректнији геостратешки изазов Москви, кроз дипломатску, економску али и индиректну војну подршку новој власти у Кијеву, која је отпочела оружани сукоб против проруских снага на истоку земље. Русија је из глобалне игре била враћена у регионално игралиште, из активне спољнополитичке позиције у дубоку дефанзиву.

Након дипломатске офанзиве Москве и ограничене војне подршке проруским снагама које су нанеле значајне губитке снагама под командом Кијева „украјински фронт“ је стабилизован. Криза је свакако далеко од решења, али конфликт је замрзнут. Спречено је преливање нестабилности на руску страну, а Москва је свим странама показала да без њеног учешћа нема ни назнаке мировног решења. Такође, Москва је показала да нема намеру да руши Украјину, сем присаједињења Крима, није подржала цепање других области од Кијева. Можемо закључити да у будућности Москва рачуна да у своју сферу утицаја врати целокупну територију Украјине, што ће свакако бити тежак и спор процес.

Стабилизацијом „украјинског фронта“ Русија је створила прилику да покуша да сачува своју стратешку позицију у Источном Медитерану, кроз директну војну подршку режиму у Дамаску. Такође, ангажманом на Блиском истоку Москва смањује притисак на својој западној граници.

 

Ваздушна кампања и пустињски рат

 

Први пут од формирања савремене руске држава Москва интервенише даље од свог блиског суседства. Вертикалним „скоком“ ваздушно-космичких снага из евроазијског хартленда на Блиски исток Русија, показује способности која нису тако карактеристичне за класичног представника копнене моћи. Са друге стране руска ратна  морнарица игра кључну улогу у логистичкој припреми ове операције, а нарочито у пребацивању наоружања и опреме за сиријску армију, што је поново потврдило значај поморске моћи у надметањима између великих сила. Руско поморско присуство у Сирији је наслеђено још из совјетске ере, ипак, до ове операције није било већег лоцирања руских снага у копненим базама.

Руси користе „маскировку“ док изводе распоређивање својих ваздухопловних снага по аеродромима у Сирији. Нешто авиона пребацују бродовима, а највећи део ловачке и ловачко-бомбардерске авијације долеће преко територије Ирана и Ирака. Допуштање прелета руских ескадрила преко територије Ирана не чуди, јер је Техеран важан партнер Москве у региону, али је потпуно изненађење Ирачка подршка руској операцији. Ирачку позицију можемо да посматрамо и као  стидљиви показатељ нарушавање равнотеже снага успостављене још након америчке окупације те земље .

Руси су у сиријске ваздухопловне базе распоредили око 50-ак борбених авиона чије језгро чине ловачко-бомбардерски апарати Су-24 и Су-34, као и јуришници Су-25 за блиску ватрену подршку. За ловачку заштиту су распоређени модерни ловачки апарати Су-30, а спекулише се и о присуству ловаца МиГ-31. Ту су наравно и борбени хеликоптери Ми-24, али и ескадрила транспортних хеликоптера Ми-17, чија је намена трагање и спасавање за обореним пилотима.[1] Комбинацијом апарата старије и савремене генерације Руси показују и циљ своје интервенције, а то је пре свега ваздушна подршка сиријској војсци. Наравно, не треба заборавити ни сиријско ратно ваздухопловство које још увек располаже са значајним бројем борбених авиона, које се није озбиљније користило након отпочињање ваздушне кампање САД и њених савезника против Исламске државе на територији Сирије.

Шта је циљ руске војне интервенције? Први задатак је спасавање Асадовог режима који је доста искрварио у ових скоро пет година рата. Рат је за Дамаск давно ушао у исцрпљујућу фазу, материјални ресурси су при крају, морал је озбиљно уздрман, регрутна база све тања, територија под контролом Дамаска све ужа. Јасно је да Асад без помоћи са стране не би дуго издржао, док бранећи његов режим Москва брани и своје интересе. Сигурно да његови непријатељи нису пријатељи Москве, било да се ради о „умереној“ опозицији подржаваној од стране Запада, било да је у питању Исламска држава. Москва је спремна и за евентуални одлазак са власти председника Асада, ако у Дамаску буде успостављена влада која ће уважавати руске интересе.

Други циљ, који је у сврси првог, је борба против Исламске државе али и свих осталих  терористичких организација које ратују против Дамаска. Да ли је тај циљ могуће остварити ограниченом ваздушном кампањом, јер Москва јасно ставља до знања да није спремна за  неке шире копнене операције? Јесте, али само под условом да се формира шира коалиција између Сирије, Ирана, либанског Хезболаха, која ће уз руску ваздушну подршку извести копнене операције којим ће под контролу Дамаска вратити територије које држи Исламска држава и  друге фракције.

Формирање те коалиције под водством Русије, а коју би чинила шиитска осовина био би трећи циљ руске интервенције у Сирији. Осовином Москва, Техеран, Дамаск уз евентуалну подршку владе у Багдаду била би направљена контратежа сунитској осовини, коју чине Турска, Судијска Арабија и Катар, а коју подржавају САД. У сваком случају, убацивањем Руса у блискоисточну геополитичку једначину озбиљно се нарушава однос снага који су  Американци успоставили у региону.

Руска интервенција може имати успеха само уколико њена ваздушна кампања буде координисана са копненим операцијама сиријске армије и њених савезника. Без интегрисане ваздушно-копнене битке нема већег успеха, јер главни недостатак ваздушне моћи је што она има велику способност разарања, али не може заузети и задржати територије. Тако да важан терет рата и даље остаје на страни сиријске армије, којој Русија интензивно доставља помоћ у савременом наоружању и опреми.

Да ли је за Москву неки показатељ досадашња кампања америчке коалиције против Исламске државе? Тешко, јер је очигледно да САД и њени европски и арапски савезници нису имали стварну намеру да озбиљно ратују и поразе исламске терористе. Да је тако види се само из пар дана руске ваздушне кампање по положајима исламских терориста. Рат у пустињи има своја правила којих се морате држати уколико намеравате да га добијете. Из досадашњих акција руског ваздухопловства видимо да они примењују проверену тактику, снажно и прецизно гађају базе, командне и центре за обуку, као и линије снабдевања терориста. Што већ даје значајне резултате, иако се ради од свега стотињак напада. Доказ је почетак офанзивних операција сиријске армије које је била у тоталној дефанзиви. Напросто је сваком иоле озбиљном посматрачу било несхватљиво толерисање терористичких „тојота“, офанзива на отвореном пустињском терену, док су у ваздуху летели борбени авиони антитерористичке коалиције.

Важно је споменути још један циљ руске војне интервенције у Сирији, а то је превентивни рат против исламског тероризма. Према разним изворима велики број руских грађана  ратује у редовима Исламске државе. Антитерористичка  борба далеко од граница матичне земље је увек прихватљивија него борба по руским градовима. Ипак ниво приправности би требало подићи на највиши степен, јер након руске интервенције треба очекивати озбиљне терористичке претње на целокупној територији Русије, а нарочито на Кавказу.

Ова руска игра може изгледати као потез очајника, као што то на Западу покушавају да представе, али може бити резултат озбиљног стратешког промишљања и планирања. У сваком случају Руси су успели у једном, овом интервенцијом су постигли потпуно стратешко изненађење. Показали да једна изразито копнена сила може пројектовати моћ далеко од својих граница, поново валоризујући важност руске контроле над географском осовином Евроазије.

Не треба олако заборављати старе мудрости, нарочито када су у питању британске мисли о Русији: Русија никада није толико слаба колико се чини, нити јака колико изгледа.

 

(Аутор се бави питањима из међународних односа, геополитике и стратегије)

 

 

[1] Ради се о мањим ваздухопловним снагама ако их упоредимо са авијацијом распоређеном на једном америчком суперносачу класе Нимиц, где се стационира око 90 борбених авиона.

 

 

ИЗВОР: Нови Полис