КОСОВО И МЕТОХИЈА: пример европске орвелизације

Јован Алексић, Косовска Митровица

 

 

  • Слобода, демократија, правда, једнакост, равноправност, владавина закона и поштовање људских права спадају у вредности које су уграђене у темеље Европске уније и модерне западне цивилизације. Оне су универзалне и требале би се односити на свако људско биће на овој планети. Међутим, устаљена пракса нам показује да то једноставно није тако.
  • С тим у вези, желели бисмо поставити отворено питање европској јавности, која до сада на све ово није давала готово никакве реакције: „Да ли се Србима на Косову и Метохији поштују елементарна људска права?“ Да ли косовско-метохијски Срби имају право на слободно кретање? Да ли косовско-метохијски Срби имају право на повратак својим домовима? Да ли косовско-метохијски Срби имају право на фер и правично суђење? Да ли косовско-метохијски Срби имају право на рад? Коначно, да ли косовско-метохијски Срби имају право на живот?  
  • Не, варате се, ово није 16. век. Ово није Османлијско царство. Нисте залутали у неку Андрићеву приповетку, „Летећи циркус Монтија Пајтона”, или „Топ листу надреалиста”. Ово се дешава данас, 300 километара јужно од Београда. Усред цивилизоване, боље речено, орвелизоване Европе, која се пред свим овим прави глува и слепа. Зато сви ови примери нису само срамота Арбанаса. Они су срамота модерне западне цивилизације.

 

 

 

 

Слобода, демократија, правда, једнакост, равноправност, владавина закона и поштовање људских права спадају у вредности које су уграђене у темеље Европске уније и модерне западне цивилизације. Оне су универзалне и требале би се односити на свако људско биће на овој планети. Међутим, устаљена пракса нам показује да то једноставно није тако. Лицемерни двоструки аршини и „окретање главе на другу страну“ у многим случајевима сведоче да су наведене вредности врло често само „мртво слово на папиру“. То се најбоље види на примеру Косова и Метохије, делу Старог континета на коме српско становништво доживљава готово свакодневне нападе, непријатности, шиканирања, понижења, прави терор.

С тим у вези, желели бисмо поставити отворено питање европској јавности, која до сада на све ово није давала готово никакве реакције: „Да ли се Србима на Косову и Метохији поштују елементарна људска права?“ Да ли косовско-метохијски Срби имају право на слободно кретање? Да ли косовско-метохијски Срби имају право на повратак својим домовима? Да ли косовско-метохијски Срби имају право на фер и правично суђење? Да ли косовско-метохијски Срби имају право на рад? Коначно, да ли косовско-метохијски Срби имају право на живот?

Постављамо ова питања, јер се у само неколико месеци, од децембра прошле године до данашњег дана (почетак марта 2016. године), десило низ догађаја који нам дају за право да их поставимо.

Седмог децембра 2015. године, терористи су пуцали на неколико српских кућа у Гораждевцу (пуком срећом нико није страдао, у кућама су била и мала деца, између осталих и седмогодишња девојчица), возила и споменик страдалим Гораждевчанима који се налази у центру тог метохијског села. То је био други напад на ову српску енклаву у протеклих десет месеци. За овај напад, као по неком злом обичају, нико није одговарао.

Половином децембра, српска старица Перса Стојковић (75 година), из околине Гњилана, осуђена је на три дана затвора, јер је са свог имања истерала краве које су власништво арбанашке породице Ибиши из суседног села. Ова старица је од неких „јунака“ из поменуте породице добила и батине. Шта рећи на ово? Да ли је било која међународна организација реаговала на овај случај…?

Србима у Ђаковици се не дозвољава да на највеће хришћанске празнике обиђу своје гробове и светиње. Њихови покушаји да то учине, увек су праћени великим протестима и инцидентима од стране Арбанаса, који су неколико пута каменовали аутобус са својим некадашњим комшијама. Да ли је то слобода кретања, о којој сви тако често причају?

Један од српских лидера са Косова и Метохије, Оливер Ивановић, у једном правно-политичком поступку, проглашен је кривим за „ратне злочине“ и осуђен скандалозном пресудом на 9 година затвора! Осуђен је, иако су готово сви сведоци потврдили да је невин! С друге стране, најрепрезентативнији представници косовско-метохијских Арбанаса, Рамуш Харадинај и Хашим Тачи, зликовци којима су руке „крваве до рамена“, слободно живе као потпуно невини људи. Да ли је то правда?

Крајем јануара 2016. године  нападнуте су две српске повратничке породице у Беркову (породицe Радивоја Живковића и Свете Пантића). Пуцано је на њих ватреним оружјем. И после најаве о потрази за починиоцима напада, нико није ухапшен. Повратници у селу Берково (код Клине) су често жртве застрашивања и крађе. На то, наравно, нико не реагује.

Тридесетог јануара око 9.00 часова увече испред главне капије манастира Високи Дечани ухапшена су четворица наоружаних исламиста.  У заједничкој акцији косовске полиције и КФОР-а након легитимисања и претреса возила пронађено је да су ухапшени (четворица косовских Арбанаса из четири различита дела Косова и Метохије: Гњилана, Урошевца, Призрена и Ђаковице) поседовали наоружање (калашњиков са три оквира муниције и пиштољ). У возилу је такође нађена и литература исламистичке садржине. Двојица од ухапшених су имали браду и обријану косу као и панталоне са кратким ногавицама, што је карактеристично за вехабисте. У октобру 2014. године на две капије и на помоћним објектима манастира Високи Дечани исписани су графити ISIS и AKSH, а само 4 месеца пре тога и графити UÇK. Истрага полиције до сада није дала никакве резултате али је присуство КФОР-а од тада вишеструко повећано као и контрола целог простора око манастира који је зона високог безбедносног ризика. Манастир Високи Дечани је оружано нападан четири пута након завршетка рата. Само један од напада је истражен и један косовски Арбанас је 2007. године осуђен због напада на манастир на 2.5 године затвора.

Двадесет шестог фебруара десио се напад на кућу Стевана Јанчића, у центру села Пасјане у Косовском поморављу. На његов дом бачена је бомба. Срећа је хтела да нико не буде повређен, иако су гелери улетели у дневну собу у којој се налазио Стеван Јанчић са супругом. Овај класичан терористички акт изазвао је велико узнемирење преосталог српског живља на овом подручју. Током истог дана нападнута је кућа Ивана Крстића, једног од двадесетак преосталих Срба у Призрену. Додуше, не бомбама, већ „само“ каменицама. Ипак, довољно да се пошаље порука како Срби нису пожељни у овом граду. Само два дана касније, у селу Пејчићи код Призрена обијена је и опљачкана црква Успења Пресвете Богородице из 17. века. Непозната лица су разбила врата, однела три позлаћена крста и кадионицу и разбацала иконе. Примећени су и трагови копања по цркви, вероватно у намери да се пронађе неко „скривено благо”. Ово је био само један у низу учесталих напада на српске светиње. Једанаестог фебруара текуће године непознати починиоци обили су цркву Светог Димитрија у Сушици и однели кутију са новцем у којој се прикупља прилог за цркву. Ни за један од ових напада нико никада није одговарао.

На крају, иако смо мислили смо да је споменути случај са бака Персом Стојковић из околине Гњилана врхунац цинизма и неправде, случај Светислава Стојковића из села Доња Битиња код Штрпца, још је невероватнији. Наведени господин Симић (73 године), који је свој радни век провео у Швајцарској, добио је 90 дана затвора од тзв. Врховног суда Косова због наводног „оштећења гроба” арбанашког шверцера из Другог светског рата којег су убили бугарски окупатори. Да иронија буде већа, у селу Мачетево, одакле је убијени шверцер Ндрецај, до почетка Другог светског рата стајали су остаци цркве и српско гробље ограђени жицом, а онда су уништени и нестали без трага и остатка. Разуме се, за ово злодело нико није одговарао, а седамдесет година касније за један нестали гроб тзв. Врховни суд Косова осудио је Светислава Стојковића на 90 дана затвора. Рачуна се да је на Косову и Метохији од 1999. године до данас уништено на десетине српских гробаља и преко 10.000 српских гробова. Према овој пресуди, починиоци би за то добили 2.465 година робије, а нико није кажњен ни један једини дан.

Не, варате се, ово није 16. век. Ово није Османлијско царство. Нисте залутали у неку Андрићеву приповетку, „Летећи циркус Монтија Пајтона”, или „Топ листу надреалиста”. Ово се дешава данас, 300 километара јужно од Београда. Усред цивилизоване, боље речено, орвелизоване Европе, која се пред свим овим прави глува и слепа. Зато сви ови примери нису само срамота Арбанаса. Они су срамота модерне западне цивилизације. А пресуда Светиславу Стојковићу није само пресуда овом човеку. То је пресуда Европи и њеним изворним вредностима. То је пресуда свим људима који верују у истину, правду и слободу. У вредности врлине. У праву Европу.

 

 

Аутор је докторанд на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

 

 

ИЗВОР: Нови Полис