Константин Леонтјев: СТВАРАЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Валентин Катасонов

 

  • „Цивилизација“ је једна од кључних рѣчи у рѣчнику савремених социолога – историчара, политиколога, философа, економиста. Код нас у Русији она је замѣнила такав појам као што је „друштвено-економска формација“, који је био кључна категорија марксистичке социологије. Код Маркса је сва шароликост друштвеног живота и сва сложеност историјског процеса описивана помоћу пет формација – првобитно друштво, робовласничко уређење, феудализам, капитализам, комунизам (с првом фазом – социјализам). Опажање свѣта као свеукупности цивилизација даје далеко занимљивију, јaчу и дубљу слику

 

Учење о цивилизацији: приоритет Русије

У савременим уџбеницима философије и социологије, првѣнство у стварању учења о цивилизацији најчешће приписују странцима – Нѣмцу Освалду Шпенглеру (1880-1936) и Енглезу Арнолду Тојнбију (1889-1975). Нѣмац је своје погледе изложио у раду „Пропаст Запада“ (први дѣо изашао је 1918, други – 1922). Енглез је теми цивилизације посветио своју 12-томну књигу „Истраживање историје“. Понекад спомињу још и савременог социолога и политиколога Семјуела Хантингтона, који је написао и 1996. издао књигу „Сукоб цивилизација“, добро „раструбљену“ у цѣлом свѣту. Али сви ти радови написани су и објављени у ХХ вѣку.

Уједно с тѣм, темељи теорије цивилизације засновани су још у XIX вѣку, при чему не у „ученој“ Нѣмачкој и не на острвима Магловитог Албиона, већ код нас, у Русији. Имена тѣх утемељивача су – Н. Ј. Данилевски и К. Н. Леонтјев. Нажалост, у нашим уџбеницима философије, социологије, политикологије ове руске мислиоце каткад уопште заборављају и да помену, или њихова имена стављају послѣ О. Шпенглера и А. Тојнбија. Што се каже, „нема пророка у својој постојбини“. Чудно је што је читав низ идеја Данилевског и Леонтјева био готово буквално поновљен од њихових европских колега, само тек послѣ неколико десетина година. Притом је наше ауторе читати и разумѣти лакше неголи странце с њиховим прилично гломазним текстовима и протестантским менталитетом. В. В. Афанасјев, аутор Шпенглеру посвећене монографије[1], чак закључује како је, рачунајући с одређеном језичком и терминолошком сложеношћу разумѣвања његових идеја, „да би се Шпенглер потпуније схватио, ваља се упознати с Леонтјевљевом тачком гледишта, чији се стил одликује већом избрушеношћу и прецизношћу формулација“[2].

Учење о цивилизацији Н. Ј. Данилевског 

Нема спора да у пару „Данилевски-Леонтјев“ предност у разради теорије цивилизације припада Николају Јаковљевићу Данилевском (1882-1885), који је основне идеје о културно-историјским типовима (тако је он називао цивилизацију) изложио у свом знаменитом раду „Русија и Европа“ (1871).

Да укратко изнесемо учење Данилевског. Признајући човѣчанство за празну апстракцију, Данилевски у културно-историјском типу (КИТ) види највиши и коначни израз социјалног јединства. Данилевски у оквирима културно-историјског типа издваја четири основне области, или вида дѣлатности: а) дѣлатност религиозну, б) културну (наука, умѣтност, индустрија), в) политичку и г) социјално-економску. Важно, учвршћујуће начело културно-историјског типа представља језик. Треба рачунати с тѣм да је Данилевски по свом образовању и радном искуству био биолог, па се зато у његовој теорији КИТ повећана пажња удѣљује природно-географским и етнографским начелима цивилизације.

 

Представе Данилевског о друштву имају признаке натуралистичке социологије.

Данилевски набраја десет већ пројављених типова у историји. То су:

1) египатски,
2) кинески,
3) асирско-вавилонско-феничански (или старосемитски),
4) индијски,
5) ирански,
6) јеврејески,
7) грчки,
8) римски,
9) новосемитски (или арапски) и
10) германско-романски (или европски).

Данилевски не сматра да је овим његов списак исцрпљен. У њега нѣсу доспѣли они типови који нѣсу стигли да се развију и достигну стадијум зрѣлости. Он помиње два таква типа (мексикански и перуански), „страдала насилном смрћу и не успѣвша да заврше свој развој“. Неки су тек у настанку, и њихова будућност је нејасна (они понајпрѣ неће моћи да се развију у нешто оригинално, самобитно). У такве он сврстава нарочито Нови Свѣт (Сѣверну Америку).

К. Леонтјев – оригинални руски социолог 

Константин Николајевић Леонтјев у разним својим публикацијама више пута понавља како је он – ученик и слѣдбеник Данилевског. Леонтјев не само што добро усваја мисли Данилевског, он допуњава учење свог прѣтходника и притом чак изражава неке критичке примѣдбе на адресу свог учитеља. Леонтјев је још више појачао натуралистички карактер социологије Данилевског. Константин Николајевић непрестано сравњује друштво са живим организмом. Леонтјевљев натурализам се на чудноват начин спаја с естетским приступом к оцѣни друштва у историји. Лѣпота је главно и универзално мѣрило при оцѣњивању, примѣњиво у подједнакој мѣри на физички свѣт, свѣт органски и свѣт социјални. Чак и Леонтјевљеве наравствене оцѣне (нарочито примѣњене на друштво, државу, нацију, човѣчанство) код њега заузимају подрѣђено мѣсто према оцѣнама естетичким. С врѣменом он своја расуђивања доводи до потпуног одрицања могућности примѣне појмова „наравствен“ и „ненаравствен“ према таквим појавама друштвеног живота као што су држава, политика, власт. Тако је Леонтјев тврдио како власт може бити јаком или слабом, али не може бити наравственом или ненаравственом.

Уз јарко изражено естетичко начело у Леонтјеву, овај руски мислилац бѣше и човѣк религиозан и богобојажљив. Он је у складу с тѣм морао признавати да највише мѣрило свѣх човѣчјих поступака прѣдстављају религиозне норме и догмати. Но, те норме су и опет примѣњиве само на индивидуалну личност. А њихово примѣњивање на друштво, државу, разне социјалне групе је весма сумњиво, ако не и погрѣшно. Једном рѣчју, Леонтјев као да је Бога и религију измѣштао за оквире својих умних расуђивања. А омиљени му Византизам с његовим Источним Хришћанством и Самодржављем Леонтјев је прихватао више с естетске и политичке тачке гледишта. У Источној Цркви њему се допада лѣпота богослужења, а у царској (императорској) власти – сила. Урачунамо ли рѣчено, Леонтјев се не може уврстити у ред руских религиозних философа. И то без обзира на то што је Леонтјев водио крајње напрегнут лични духовно-религиозни живот, искрено осѣћао страх Божји, а на крају живота био пострижен у монаштво. То противурѣчје између личне религиозности Леонтјева и његове социологије с јарко израженим натуралистичким начелом пада у очи сваком ко се погружава у изучавање Леонтјевљевог стваралаштва и живота. Натуралистичка философија Леонтјева реско контрастира са социологијом словенофила и руских религиозних философа (који у срѣдиште друштвеног живота стављају Бога). Он бѣше нестандардни мислилац, који се нѣје приближавао ни словенофилима, ни позитивистима-материјалистима, ни религиозним философима, ни каквим другим школама и таборима.

МѢсто Бога и религије у Леонтјевељевој философији 

Уосталом, Леонтјев се ипак може назвати религиозним мислиоцем. Бог невидљиво присуствује у свѣм Леонтјевљевим умним поставкама. Схема расуђивања Константина Николајевића је слѣдећа. Без јаке државне власти друштво постојати не може, оно неизбѣжно улази у стање хаоса, анархије. Услов, пак, јаке власти прѣдставља готовост људи да се потчињавају држави. Али не свакој, већ оној која је монархистичка. Самодржавном цару (монарху) може се потчињавати и служити само у случају ако га људи признају за Помазаника Божјег. Но, да би признавали божанску природу царске власти и служили му, људи морају вѣровати у Бога. И не просто вѣровати у Бога, но се и бојати Њега. Леонтјев је врло суров у својим закључцима: уколико у народу нема страха Божија, то је друштво осуђено на распад, револуцију, хаос, ентропију. Либерализам је облик оспољавања, признак таквог распада. Губитак страха Божјег само дѣлимично и накратко је могућно замѣнити, надомѣстити вѣштачким страхом. Али диктатура безбожне државе која ствара такав вѣштачки страх не може дуже трајати. Либерализам и диктатура не спасавају друштво, напротив, само још више убрзавају његову погибао. Губитак страха Божјег у људи неизбежно приближава крај човѣчанске историје. Збирни лик таквог безбожног човѣка код Леонтјева представља „просѣчни Европљанин“, сива личност, завршени материјалиста, буржуј (ако не по друштвеном статусу, онда по стању духа). Такву сиву личност Леонтјев је описао у једном од његових главних дѣла „Просѣчни Европљанин као идеал и оруђе свеопштег разарања“ (1872-1884). Апокалипса, описана Јованом Богословом, за Леонтјева је очевидна ствар, која не захтѣва никаквих „научних“ доказа.

 

К. Леонтјев о три стадиума развоја цивилизације 

Главна Леонтјевљева допуна теорије цивилизације Данилевског јесте теорија три стадијума развоја цивилизације. То су стадијуми младости, зрѣлости и старости. У Леонтјевљевој терминологији – првобитне једноставности, цватуће сложености и гашења што води ка смрти. Послѣдњи стадијум он је још назвао и „поновним стапајућим упрошћавањем“. Свака цивилизација има врѣменске границе свог трајања. По Леонтјеву, максимална старост цивилизације је 1000-1200 година (о томе је он, између осталог, писао и у свом раду „Византизам и словенство“.

Посебни предмет интересовања за Леонтјева представља германско-романска, или европска цивилизација. Она иста цивилизација према којој се као узору за подражавање окреће русијска елита (аристократија и интелигенција). Леонтјев је убѣдљиво показао да је та цивилизација, почев од краја XVIII вѣка (као границу, он је опредѣлио француску револуцију 1789. године), ступила у стадијум разлагања, гашења, умирања, „поновног стапајућег упрошћавања“. Фактички, рѣч је о коначном прѣлазу Европе на колосѣк капиталистичког развоја. Ево фрагмента из рада „Византизам и словенство“ (1875), гдѣ он разјашњава своју теорију три стадијума: „Од XVIII вѣка цѣла Европа се постепено уједначава, поновно се стапа. Она је била једноставна и у стапању уједначена до IX века; она опет хоће да буде смѣшана у XIX вѣку, она преко тог мѣшања стрѣми идеалу једнообразне једноставности, али, не приближивши му се ни из далека, она мора да падне и уступи мѣсто другима… веома слични у почетку међу собом келтско-романски, келтско-германски, романско-германски замѣтци одавно су постали разнообразни, развијени органи-зми и сада маштају да опет постану слични скелети. Храст, бор, јабука и топола незадовољни су оним разликама које су код њих настале у периоду цватућег усложњавања и које су придавале толико разноврсности општој слици западног раскошног врта; они заједно ридају због тога што их још увек спутава некаква кора, неки остаци тешког лишћа и штетних цвѣтова; они маштају да се слију у једно, у смѣшано и упрошћено средњепропорционално дрво… Свуда исти, мање или више демократизовани устави. Свуда германски рационализам, псеудобританска слобода, француска једнакост, италијанска распуштеност или шпански фанатизам, окренут служењу тој истој распуштености… свуда слѣпо надање у потпуну земаљску једнакост! Свуда фаталистичка, несхватљива заслѣпљеност! Свуда реална наука и свуда ненаучна вѣра у изједначавајући и хумани прогрес…

Сложеност машина, сложеност администрације, правног поретка, сложеност потреба у великим градовима, сложеност дѣловања и утѣцаја штампе и књига, сложеност метода саме науке – све то мене нѣје оповргло. Све су то само оруђа мѣшања – то је исполински млин-чекићар, који све и свја мрви у једној ступи псеудохумане баналности и прозе: све је то сложени алгебарски поступак, који тежи да све и свја стави под заједнички именитељ. Методе егалитарног прогреса су сложене, циљ је груб, прост по замисли, по идеалу, по утѣцају итсл. Циљ свега је – просѣчни човѣк; буржуј спокојан међу милионима исто тако просѣчних, исто тако спокојних.“

Леонтјев и О. Шпенглер 

Половина свега онога што је Леонтјев написао у послѣдњих двадесет година свог живота посвећено је теми, која се условно може назвати „Пропаст Запада“. Узгред, управо је под таквим насловом (Der Untergang des Abendlandes – нѣм.) изашла књига Освалда Шпенглера, пола вѣка након што су објављени први радови Леонтјева о кризи европске цивилизације. Први дѣо Шпенглеровог рада објављен је 1918, други – 1922. године. Истовремено, К. Леонтјев је прве своје погледе на свѣтску историју, Европу и Русију изложио у чланку „Писменост и народност, који се на свѣту појавио 1870. године. Кад смо већ код Шпенглера, има неких основа за мишљење да је Нѣмац своју знамениту књигу писао будући упознат са идејама Константина Николајевића. У периоду 1921-1926. г. Николај Берђајев је тѣсно општио са Шпенглером, и притом се у области њихових заједничких интереса налазило творачко наслѣђе Леонтјева. О томе се може прочитати у чланку М. А. Јемељанова-Лукјанчикова „К. Н. Леонтјев и О. Шпенглер“[3].

К. Леонтјев о византизму као цивилизацији 

Критичком осмишљавању са стране Леонтјева подвргнути су неки моменти учења Данилевског.

Између осталог, Леонтјев је, за разлику од Данилевског био врло прожет идејама хришћанске есхатологије (учење о коначности земаљске историје), и у свѣту је видѣо мноштво признака „послѣдњих дана“ (Апокалипса). Из тога он прави закључак да нове цивилизације више неће настајати. Наде човѣчанства да оно с „тонућег брода“ европске цивилизације може прѣћи на брод неке нове, „младе“ цивилизације – нема.

Леонтјев такву „бѣлину“ у раду „Русија и Европа“ попуњава као неопрѣдељеност цивилизацијског статуса Русије. Не иде „упис“ Русије ни у једну од десет код Данилевског набројаних цивилизација. Не изазива сумњу да Русија не улази у састав европске (германско-романске) цивилизације. Леонтјев сматра да је Русија прѣјемница оне цивилизације, коју је Данилевски испустио из свог видног поља и која се може назвати „византијском цивилизацијом“. На тај начин, списак цивилизација се повећава са десет на једанаест. Русија је наслѣдница Византије као носитељнице Источног хришћанства (Православља) и посебног облика монархије, званог самодржавље.

Појам византизма почео је да се широко користи у литератури управо благодарећи К. Леонтјеву. Византизам је, сагласно данас општеприхваћеном схватању, посебни тип односа између Цркве и државе, гдѣ Црква и држава нѣсу једна другој супротстављене, већ се, напротив, узајамно допуњавају, помажу једна другој. Оне се налазе у стању сагласја (хармоније) и сарадње (синергије). Притом, слобода и самосталност сваке у њеној сопственој области се не укида. Неки аутори полажу да је византизам само нови назив за оно што се током многих вѣкова називало „симфонијом“ власти – црквене и свѣтске. Одступања од „симфоније“ како на једну (монарх доминира над Црквом), тако и на другу страну (доминирање Цркве над монархом) воде ка разарању друштва. Црква пак у сагласности са државом усмѣрава и води друштвени живот путевима угодним Богу. У таквом поимању, Црква и држава су два различита пројављивања једне исте органске цѣлине. Сâм Леонтјев је запажао да идеја „симфоније“ државе и Цркве потиче од творца Византијског царства Константина Великог (285-337).

Уосталом, неки историчари, богослови и правници држе како је принцип „симфоније“ јасно отѣловљење добио у друштвено-политичкој доктрини цара Јустинијана I (482-565). Јустинијан је сматрао да се држава мора опирати на ваљане правне основе. По његовом указу, правници су обавили велики посао. Уредили су, систематизовали цѣло наслѣђе староримског Царства. На крају се појавио Јустинијанов Законик, који се до дан-данас сматра класичним спомеником цивилизованог правотворства. По њему саврѣмени студенти-правници проучавају римско право. Са Јустинијаном је утврђен посебан систем односа између државе и Цркве. Његова посебност се састојала у томе да је она цару допуштала спајање функција владара и првосвѣштеника. То је било персонификовано обједињавање све пуноте свѣтске и духовне власти. Како примѣћује саврѣмени истраживач Византије и византизма Владислав Бачињин, оно је добило назив цезаропапизма. Јустинијанов цезаропапизам био је оштар и свеобухватан. Цар је папи римском и патријарху константинопољском признавао права на вршење обавеза у вођењу црквеног живота. Ипак, у случајевима када су то захтѣвале околности, Јустинијан се одлучно мѣшао у живот Цркве. Касније се принцип цезаропапизма преобразио у принцип „симфоније“. То се десило у IX вѣку за патријарха Фотија[4].

Отприлике у то исто врѣме, од цара Василија I Македонског те идеје бѣху оваплоћене у „Епанагоги“ – својеврсном законику, којим су уређени односи међу Црквом и државом. Тај законик је дѣјствовао до краја постојања Византијског царства. У црквеним и философским расправама Црква и држава, битишуће у симфонији, уподобљавају се јединству човѣка, састављеног од душе и тѣла; свакој природи одговара власт која њоме управља: цара – тѣлом, патријарха – душом. Утврђује се тајанство и у исти мах цѣловитост и двојна природа човѣка, и јединство Цркве и државе.

Послѣ пада Византије, Русија иступа као њена наслѣдница. Проглашава се крилатица: „Москва – трећи Рим. Византијске идеје и чувства обједињавали су, збијали руске људе за борбу са иноземцима што су у разно врѣме проваљивали на руску земљу. Снагу Руса искушали су на себи Татари и Монголи, Пољаци и Швеђани, Турци и Французи. Под знамењем византизма Русија „има снаге да издржи навалу и цѣле интернационалне Европе“ („Записи отшелника“). „Вештаствена снага“ византизма се осѣћала у свѣму: под његовим утѣцајем Русија је јачала, „расла и опамећивала се“, а притом се и њен живот „разноврстио и развијао“.

Ипак је опит реализације симфонијског јединства Цркве и државе, по мишљењу већине историчара и богослова, на Истоку окончан почетком ХV вѣка, а у Русији – током реформи Петра Великог, које су довеле до укидања патријаршије[5].

Леонтјева је тиштило то што у Русији чак и образовани слојеви имађаху веома мутну представу о Византији: многима се она чинила нечим „сувопарним, досадним“, „чак жалосним и подлим“. Константин Николајевић је жалио што се нѣје нашло још људи који би, поседујући умѣтнички дар, посветили свој таленат описивању византизма, умѣли развѣјати „несувисле“, „најизвраћеније представе“ о њему, и представити читаоцу „колико је у византизму било искрености, топлине, јунаштва и поезије“. О византизму су крајем XIX – почетком ХХ вѣка волѣли попричати либерални интелектуалци – али као о појави прошле историје. Леонтјев је у својим радовима говорио о византизму будућности: „…За протекло тисућлѣће живот човѣчанства се измѣнио до непрепознатљивости: постали су другојачији не само услови битисања друштва и основе његова развитка – догодила се трансформација идеја, принципа што опрѣдељују однос човѣка према свѣту, норми његова понашања, циљева, средстава и очекиваних резултата човѣкове дѣлатности. Идеје византизма у приказу К. Леонтјева добиле су други садржај: дале су подстрѣк у правцу његових размишљања сходно саврѣмености и перспективи будућег развоја Русије, њене месијанске улоге у обједињавању православно-хришћанских народа – управо њихово јединство и мора постати залогом учвршћивања византијских идеја „сутра“ или, како изражава своју мисао К. Н. Леонтјев, „византизма будућности“[6].

Русија и “панславизам” 

„Панславизам“ је идеологија образована у земљама насељеним словенским народима, у чијој основи леже идеје о неопходности словенског националног политичког обједињавања на основи етничког, културног и језичког заједништва. Образовала се у срѣди словенских народа на крају XVIII – у првој половини XIX вѣка. Често коришћени символи пансловенског покрета су пансловенске боје (плава, бѣла и црвена) и пансловенска химна „Хеј, Словени“. Први панслависта био је Јурај Крижанић – хрватски католички мисионар, који је иступао за јединство словенских народа и покушавао да за словенске народе створи јединствени словенски језик. Познат је по томе што је, находећи се у прогонству у Тобољску написао расправу „Политика“, гдѣ је прорекао ослобођење свѣх словенских народа од туђинског ига и појаву јединствене словенске државе.

У Леонтјевљево доба нагло се активирала умна и политичка дѣлатност у корист „панславизма“. Неки идеолози „панславизма“ сматрали су да словенски народи могу образовати своју цивилизацију. Константин Николајевић је свакојако доказивао како је „словенска цивилизација“ – утопија, да се не каже пустоловина. Она може нанѣти озбиљну штету Русији.

Активно су у разним земљама Европе (у Аустроугарској, на Балкану) протуране идеје обједињавања словенских народа и стварања некакве словенске федерације с Русијом као њезиним језгром. Присталице те идеје чак налажаху њима потребне аргументе код Данилевског, који се, као што смо горе примѣтили, унеколико занѣо етнографским (племенским) чиниоцем образовања цивилизације. Панслависти чак покушаваху и апеловати на словенофиле. Шириле су се искривљене представе о словенофилима, који се, тобоже, боре за уједињење свѣх Словена. Но, словенофили на самом дѣлу нѣсу били словенофили, такав назив су они као неки надимак добили од својих недруга или не јако писмених посматрача. Правилније се руски мислиоци типа Ивана и Константина Аксакових, Ивана Кирѣјевског, Алексеја Хомјакова, Јурија Самарина могу назвати русофилима. За њих је кључни оријентир њиховог свѣтоназора била формула Уварова: „Православље, самодржавље, народност“. На првом мѣсту у тој формули бѣше религија, при чему управо Источно хришћанство. Између Словена је било принципијелних религиозних разлика. Срѣд Словена су православци (Руси, Срби, Бугари), католици (Пољаци и Хрвати), протестанти (Чеси), муслимани (Босанци).

А што се тиче последњег члана формуле – „народност“, то су, како је правично указивао тај исти Леонтјев, под народношћу словенофили подразумѣвали не само и не толико племенско заједништво, колико заједништво друштвено. Русија је у доба словенофила већ била многонационална држава, гдѣ Словени бѣху тек један од више десетина народа и племена. Русију као један народ никако нѣје спајала крв, него прѣ свега православље, а такође и култура што се развијала на његовој основи.

Стварање чисто словенског савеза омета низ озбиљних разлога: разнолика племена Словена раздѣљена су разним религијама, земљописним положајем, различитим економским интересима, снажном вѣром словенских народа у „хуманизам“ западног прогреса. „Леонтјев у словенству не налази обједињујућу идеју, осѣм тежње к американском или европском евдемонистичком, али никако не ка византијском идеалу. Претпоставком борбе с рушилачком силом „општелибералне заразе“ у Русији, по мисли Леонтјева, може постати византијско Православље, а такође „велики источнохришћански савез“ с Русијом на челу. Источнохришћански народи су ближи Русима: они још „нѣсу прожети европеизмом“ погубним за човѣка[7].

„Увенуће ” Европе 

Леонтјев је реалиста. Он схвата да, иако Русија нѣје дѣо европске цивилизације, ипак постоји прѣтња да буде прогутана од те цивилизације. Некада је европска цивилизација била „цватућом сложеношћу“, и Леонтјев се, као естета том Европом одушевљава (крсташки походи, витештво, аристократија, јарко изражена сталежност феудалног друштва). Ипак, Европа XIX вѣка је већ умирућа цивилизација, која за собом у гроб може одвући и Русију. Русија као цивилизација такође нѣје млада. По Леонтјевљевим проценама, њој никако нѣје мање од 1000 година. Она је такође на прагу заласка. По његовом мишљењу, врхунац „цватуће сложености“ она је достигла у доба Катарине II, XIX вѣку, нарочито послѣ смрти цара Николаја I, почетка реформи Александра II. Леонтјев сматра да се живот Русије као византијске цивилизације може продужити. Ради тога је треба „помрзнути“, тј. успорити процес умирања. Безусловно, у тој ствари је најглавније – сачувати језгро цивилизације у виду Источног хришћанства. Слѣдствено, неопходно је свакојако спрѣчавати сваковрсне насртаје на то „језгро“. А такви насртаји бѣху непрестани. Прѣ свега, са стране римског прѣстола. Леонтјев је поткрај живота постао непомирљиви противник Владимира Соловјева, који се заносио идејом о уједињењу свѣх хришћанских цркава под папиним окриљем. Борећи се за очување и јачање „језгра“, Леонтјев је био спреман ићи на одређене уступке и жртве у дѣлокругу других елемената руске цивилизације.

У склопу тога што Леонтјев доста подробно говори о европској цивилизацији и „заласку“ Европе, његове примѣдбе о другом дѣлу Запада – Америци – крајње су рѣтке. Леонтјев је Сѣверноамеричке Сједињене Државе сматрао цивилизацијом која је још пребивала у зачетном стању. Он њу никако нѣје поистовѣћивао с цивилизацијом европејском. Наравно, 70-80-их година XIX вѣка још бѣше тешко опредѣлити вектор цивилизацијског развитка САД. Но, на чисто субјективном, интуитивном нивоу Леонтјев је (за разлику од неких других интелектуалаца тог доба) примао Америку крајње одрично: „Ја када мислим о Русији будућој, то као неизоставан услов стављам појаву баш таких мислилаца и вођа који ће у дѣло уложити ону врсту мржње према тој све-Америци, којом ја сада скоро самотнички у дубини срца мога пламтим! Чувство моје ми прориче да ће православни цар једном узети у руке социјалистички покрет (онако како је Константин Византијски узео у руке покрет религиозни) и са благословом Цркве утемељити социјалистички образац живота намѣсто буржоаско-либералног. И тај социјализам ће да буде ново и сурово тројако ропство: општинама, Цркви и Цару. И цѣла та Америка… дођавола!“ (писмо К. А. Губастову од 17. августа 1889). Занимљиво је да Леонтјев користи израз „све-Америка“; вѣроватно је тиме хтѣо подвући посебно космополитско својство заметка америчке цивилизације. Данас, када Вашингторн завршава свој пројекат Pax Americana, нарочито разумљив постаје смисао израза „све-Америка“.

О „Помрзању“ Русије 

Као средство „помрзавања“ руске цивилизације у социјално-економској области посебно је разматрао социјализам. Рѣчи, наравно, нѣје могло бити о безбожном, атеистичком социјализму, идеје којег су већ лебдѣле над Европом (Прудон, Ласал, Маркс) и окончатељно разлагале германско-романску цивилизацију. Код Леонтјева то је принципијелно ини, „заштитни“, или „монархистички“ социјализам. Али о томе у слѣдећим чланцима.

Први пут је мисао о социјализму као спасоносном средству за Русију Леонтјев исказао још 1868. године у свом раду „Писменост и народност“. Ево одломака тог рада: „Европљани се, слутећи у нама њима нешто непознато, ужасавају пред појавом тог грозног, како они говоре „спајања самодржавља с комунизмом“, који на Западу јесте крвава револуција, а код нас монархија и вѣра отаца“. Под русијским „комунизмом“ подразумѣвана је сеоска (земска) општина, која се очувала и пошто је 1861. године била почета реформа, позната под називом „укидање крѣпостног права“. „Крѣпостно право“ беше укинуто, а „земска општина“ је била сачувана. И то је, по мишљењу Леонтјева, за Русију било спасоносно рѣшење. Ти млади реформатори, који од Русије хтѣдоше направити Европу, ни сами то не очекујући, учинише добро дѣло: „…они нѣсу предвидѣли да ће земска општина код нас у највишем степену бити заштитним начелом и спрѣчити развој бујног пролетаријата; јер у њој нека врста комунизма већ постоји „de facto“, а не у виду идеала коме треба стрѣмити, ломећи препрѣке.

Узгред, овдѣ Леонтјев нѣје оригиналан. О том истом је писао, колико год чудно било – Карл Маркс. Маркс своје идеје односно „руског социјализма“ нѣје озвучивао[8]. Рѣч је о Марксовој преписци с руским народњацима. У својим писмима Маркс је признавао да Русија може избѣћи „класичан“ алгоритам кретања према комунизму преко капитализма. У Русији постоји општина – замѣтак комунизма. Уз правилну политику власти из тог замѣтка може израсти пуноврѣдно социјалистичко друштво. Но, све те Марксове мисли биле су забашурене. Оне су противрѣчиле закључцима који бѣху формулисани с „Манифестом комунистичке партије“ и „Капиталом“ (радовима од којих је направљена „класика“ према одређеној „друштвеној наруџбини“). А Леонтјевљев глас и његове идеје „монархистичког социјализма“ власт нѣје чула, није разумѣо већи дѣо руске интелигенције.

Касније је Леонтјев писао да се, уколико власти не буду умѣле искористити те повољне могућности које је Русији давала сеоска општина, земља може суочити са далеко тврђом иначицом социјализма. Леонтјев га је називао „феудалним социјализмом“, „новим феудализмом“.

О пророчанствима Леонтјева 

Леонтјев спада у онај ред мислилаца које мало примѣћују за њиховог живота. А уколико их и примѣте, доживљавају их као чудаке, јуродивце, маргиналце. Но, сѣћају их се послѣ смрти, кад се многа пророчанства тѣх чудака почињу збивати. Збило се пророчанство у погледу „феудалног социјализма“ у Русији. Леонтјев је предвидѣо не само социјализам у Русији, но и племенизам у Нѣмачкој. Полазећи од реалија нѣмачке државе с краја XIX вѣка – ванрелигиозности и приступању државној изградњи са становишта расе, он је претпостављао да „што тај посао буде окончанији… то ће она бити неутемељинија у религиозном погледу, то ће се јаче изразити чисто племенски карактер нѣмачког националног јединства“ („Културни идеал и племенска политика. Писма г-ну Астафјеву“). Данашња трагична збивања у Украјини показују колико Леонтјев бѣјаше у праву када је упозоравао на погубне послѣдице племенизма међу словенским народима.

Леонтјев је такође писао о томе да у Европи зацарени капитализам неизбѣжно рађа социјализам, који само наизглед собом представља супротност капитализму. Европски социјализам XIX вѣка (за разлику од утопијског социјализма ранијих вѣкова) је тек нови облик безбожног материјалистичког друштва. Леонтјев је с великим болом у срцу и узнемиреношћу писао да Русију и Европу већ почетком ХХ вѣка може освојити социјализам. Он такође нѣје искључивао могућност појаве „праскаве смѣсе“ социјализма и племенизма. Таква смѣса појавила се у Нѣмачкој послѣ Првог свѣтског рата и добила је назив „национал-социјализма“.

 

Превео: Драган Буковички

———————————————————————————————————————————-

[1] В.В. Афанасьев. Социология политики Освальда Шпенглера. – М.: КДУ, 2009

[2] Цит. по: Емельянов-Лукьянчиков М. А. «К.Н. Леонтьев и О. Шпенглер»http://www.portal-slovo.ru/history/35117.php

[3] Емельянов-Лукьянчиков М. А. «К.Н. Леонтьев и О. Шпенглер» //http://www.portal-slovo.ru/history/35117.php.

[4] Владислав Бачинин. Византия и византизм http://www.archipelag.ru/authors/bachinin/?library=1333//

[5] В.: чланак „Византизм“ // Новая философская энциклопедия: В 4 тт. М.: Мысль. Под редакцией В. С. Стёпина. 2001.

[6] В.: Н.М. Северикова. Константин Леонтьев и Византизм // Вопросы философии, 2012. №7.

[7] Северикова Н. М. «Глас вопиющего в пустыне» // М.: Специалист, 2006. №10, с.36.

[8] О томе већ писах у својој књизи „От рабства к рабству. От древнего Рима к современному капитализму“ (М.: «Кислород», 2014).

 

Илустрације Јурија Селиверстова (1940-1990) – руског „Салвадора Далија“

 

ИЗВОР: Словенско друштво