Коментар: Ватикан

Радоје Драговић

 

 

  • Брава на ватиканском архиву јача је од хиљада захтева историчара, истраживача Холокауста, удружења и института. Чврсти локот не отвара чак ни реч самог папе Фрање

“ТАКВЕ ствари какве се чине код вас са православним живљем не може радити одгојен, културан и цивилизован човек, а камоли свештеник.”

       Ове речи изговорио је 1942. године секретар ватиканске Конгрегације за Источну цркву Ежен Тисеран на састанку са Павелићевим изаслаником при Светој столици Николом Рушиновићем. Француском кардиналу били су познати злочини усташа над Србима, знао је чак да су клали и покрштавали и католички свештеници.

Његов став о томе познат је захваљујући папиру на који је пренет. Ова хартија, међутим, међу ретким је документима која доводе у везу врх Ватикана и догађаје у НДХ. Већина аката деценијама је скривена у подрумима Сикстинске капеле. Брава на ватиканском архиву јача је од хиљада захтева историчара, истраживача Холокауста, удружења и института. Чврсти локот не отвара чак ни реч самог папе Фрање.

Џабе добра воља римског понтифекса максимуса, узалуд и обећање његовог првог архивара опата Бернара Ардуре, а тек очекивања Српске патријаршије да ће коначно бити одувана прашина са ратних досијеа – документи су и даље закључани.

Ватикан ретко и нерадо отвара старе фиоке. Страхује да би гребање по Степинцу открило којешта – од сазнања о геноциду у НДХ, улоге папе Пија Дванаестог, па све до мапе “пацовских канала” за бег ратних злочинаца, чији је крак водио и до Трга Светог Петра у Риму.

Ватикан у овом случају не држи закључану архиву, него истину. Истину о геноциду над једним народом и свима који су за то знали, а ћутали. Или су га, још горе, распиривали. Док год буде тако, упркос ореолу, Степинац неће бити обасјан и светлом научне истине.

Истина и помирење, не заборавимо, нису само наше жеље, већ и папине.

 

 

 

ИЗВОР: Вечерње новости