Колонизација Албанаца током векова јасно указује на намеру екпсанзије на рачун српских земаља

У шарпланинској жупи Сиринић [у сливу Лепенца], тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века.


Они сe у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века. Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку. У Скопско поље Албанци сe спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који je помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.

За метохијски крај Хас под Паштриком установљено je да je у њему у току XVII и XVIII века “извршена потпуна етничка смена: дотада чисто српски крај, постао je арбанашки”.
Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло je у другој половини XIX века [не раније!] до потпуне измене етничког стања у Xасy. Данашње албанско становништво већином je пореклом од сразмерно скорашњих досељеника из праве Албаније, а мало je родова који су несумњиво или врло вероватно староседеоци и српског порекла, или старији досељеници.

 
Девојка из “исламске” породице, око 1910. године. У начину одевања јасни елемнти типичног призренског етоса. / Фото: КМ Новине, приватна архива

У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац je са много разлога закључио да je та област била још од средњег века, али и у XVI веку, “са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина”. Битне промене сe догађају тек у XVII веку, и то крајем тог века, са општим поремећајем услед ратова. Додуше, није безначајно да сe у самом Призрену и ближој околини етнички однос битно мења и српско становништво излаже највећем притиску тек у XIX веку. Тада су, на пример, католичке па исламизоване Фанде из Миридита населиле поседе манастира светог Марка и светог Петра Коришког код Призрена, а потом протерале и Србе из тих села. И овде je главни талас албанских колониста продирао из Дукађина и Љуме, уз Дрим и Бели Дрим; читава област јужне Метохије била je потом “одскочна даска” за даљи продор и ширење на исток и југоисток, у много већој мери него онај стари, средњовековни албански “џеп” око Ереника [Рибнице], између Јуника и Ђаковице, северно од жупе Хас.

Тридесетих година XIX века je у Метохији, у сваком случају, становништво било измешано. Статистике из тога периода су прилично непоуздане, али je сигурно да су основне етничке групе Срби и Албанци, и да сe Албанци јавља ју као већина само у једном делу ове области, док су “на осталој територији пећког, призренског и приштинског пашалука масу становништва представљали Срби; већих албанских оаза ван Метохије било je тада у Качанику, планинском пределу Голака, у Лабу и југозападној подгорини Копаоника [“Митровачка Шаља”], у Горњој Топлици са центром у Куршумлији, и у Пештеру”.

Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност. У Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских [српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!], према 102 хришћанске српске куће [тј. 95,4% према 4,6%]. Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи je свега 4,17%. Милер додаје да je Пећ пре пада Деспотовине [1459] била много већа варош, али je потом број становника опао услед вишекратног исељавања Срба – 1459, 1481, 1690, и 1740. године.

У Призрену je Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина [4150 Албанаца од 24.950 становника], Срба хришћана и муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6000 кућа, 24.950 становника.

Сцена са Бистрице, почетак 20. века. / Фото: КМ Новине, приватна архива

 

Јевту Дедијера, који 1913. године пише о Новој Србији, изненађује велики број призренских Срба, али додаје да нема разлога не веровати Милеру, који je у својој статистици употребио турске харачке спискове. Занимљиво je да међу призренским Србима има мало старинаца: већином су то досељеници из оближњих села и вароши, затим из Тетова, Дебра, Црне Горе и Тиквеша.

Ђаковица je тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и католика je 80,76% [17.000], а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% [3800]. Док je у Пећи, Призрену и Ђаковици живело око 58.000 варошког становништва, дотле je у сва три округа било укупно 195.000 лица [пећки – 65.000, призренски – 78.000, ђаковички – 52.000]; од тога je хришћана [Словена, Арбанаса и Цинцара] 81.000 [пећки – 31.000, призренски – 29.000, ђаковички – 21.000]. У пећком и призренском пашалуку хришћани су према муслиманима у односу 81.000 према 114.000, тј. 41,54% према 58,46%. Свакако да je и по селима, слично случају у Пећи, примећује В. Стојанчевић, било Срба муслимана.

По етничком пореклу, по говорној основи, велика већина становништва говорила je српским језиком, пошто исламизација тада још није довела и до албанизације. Занимљиви сe односи добијају дубљом анализом: у пећком округу, када сe одузме број варошког становништва [око 11.000 муслимана према 1000 хришћана, укупно око 12.000], у унутрашњости санџака живи око 30.000 хришћана и само 23.000 муслимана, што значи да Срби 1838. године чине већину сеоског становништва у пећком округу [56,6%]. Албанска већина добија сe у ђаковичком округу, где сe нарочито осећа присуство католичких Албанаца, али je ту било и исламизованих Срба: свих 300 муслиманских становника села Злокуће су, по Милеру, исламизовани Срби.

У призренском округу je ситуација најмање повољна за хришћане: док у самој вароши Срба има око 4/5 [заједно с малим бројем исламизованих, то су углавном православни хришћани], дотле у селима на 45.000 муслимана долази само око 8000 хришћана, тј, скоро 85:15. Стојанчевић закључује исправно да су овде ранији процеси исламизације оставили највеће последице.

 
Околина Призрена, 1910. година. Фото: КМ Новине, приватна архива

Основну масу муслимана у призренском округу чинили су исламизовани Срби и албански досељеници углавном из суседних крајева, али и из Албаније. Главно подручје исламизованих Срба овде je, свакако, Гора, затим Средска и предео око Ораховца у Метохији. Један део раније исламизованих Срба с краја XVIII и почетка XIX века претопио сe у Арбанасе, о чему сведочи Ами Буе око 1840. године.

Ho ипак, укупна анализа Милерових и других података показује да je, “како по свему изгледа”, крајем прве половине XIX века српски етнички елеменат био претежнији од албанског, премда сe процесом исламизације и албанизације смањивао у корист овог другог.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Димитрије Богдановић, “Књига о Косову”

 

 

 

ИЗВОР: КМновине