КОЛАПС НАУКЕ: штедљива држава и незаинтересирани капитал

Жана Цонева

 

 

Бугарска за науку и образовање издваја 0,16% БДП-а, а притом су средства за базичну науку ограничена на 15% те мизерне цифре. Начин на који држава настоји надокнадити недостајућа средства заснива се на подстицању научних института на сарадњу с приватним сектором. Но, пошто приватни сектор нема превише интереса за улагање у базична научна истраживања, последице су неизбежне: пораст корупције и лоша наука.

Увођење тржишних механизама и прорачунски резови процеси су који пресудно обележавају ситуацију у бугарској науци. Тежња ка балансираном прорачуну основни је алат либералне државе у настојању да науку подреди тржишним императивима. Нажалост по тврдокорне либерале, држава и тржиште нису две одвојене сфере; свака економија увек  је већ и политичка економија.

Резултат прорачунских резова све је израженија и оштрија конкуренција у борби за све оскуднија финансијска средства, чиме се присиљава научно-истраживачке институције на блискије односе с бизнисом и истовремено угрожава функционисање базичне науке. Ради се о сукобу двеју временских логика: дугорочно и “таутолошки” оријентисана темељна наука (производња знања које је само себи сврха без обзира на економску исплативост) постаје само момент у краткорочном и махнитом кретању капитала (које се ослања на краћење периода између покретања инвестиције и реализације профита). Овде ћу се фокусирати на инструменталну улогу државе у подређивању науке циљевима који одударају од производње знања због самог знања. С обзиром да се ради о нарочито широком подручју, ограничићу фокус на реформе од 2010. године наовамо које су директно погодиле Бугарску академију науке (БАН), најстарију научну институцију у земљи.

 

Money-Drain

 

Бугарска спада међу чланице Европске уније с најнижим издвајањима за научна истраживања и образовање. У прорачуну за 2015. годину влада је за финансирање науке осигурала 0,16% БДП-а, без обзира на обећање министра финансија како ће издвајања досећи 1,2% БДП-а у складу са прописаним у Националном програму реформи за 2015. годину. Иако су прорачунска средства намијењена науци и високом образовању у континуираном паду, парламент је изгласао и закон по којем приватне институције у образовању могу добити подстицаје из јавних средстава. (Расипање јавних новаца у Бугарској је најдраматичније размјере задобило 2014. године кад се влада у настојању да спаси КТБ, четврту највећу приватну комерцијалну банку у држави, задужила за 8 милијарди евра на међународним финансијским тржиштима и упумпала их у банкарски сектор.)

 

Учинци резова

 

Прорачун Бугарске академије наука износи само 72 милиона бугарских лева (око 36 милиона евра). Владина политика у алокацији средстава заснива се на претпоставци да ће њихов мањак присилити БАН на приклањање тржишту и приватном сектору и на тај начин надоместити тај мањак. Како приватном сектору и није превише стало до науке, БАН-у је само преостало да доконо посматра уништавање материјалних услова сопственог деловања. Узмимо пример Рожена, највеће астрономск опсерваторије на Балкану. Четврти пут у задњих неколико година је доживио финансијски колапс и више није у стању да плати ни рачуне за струју и воду, а камоли да улаже у напреднију технологију и проширење делатности.

Други узнемирујући учинци логике балансирања прорачуна односе се на стварање конкуренције међу самим научницима при додељивању јавних средстава и поседичног множења корупцијских скандала. Супротно очекивањима, прорачунски резови су довели до мање дисциплине и већег расипања јавних средстава. Разлог је и више него очит: што су ресурси оскуднији то ће људи више настојати мобилисати приватне везе како би си осигурали приступ ресурсима.

Колико год корупција била вредна презира, она не представља главни проблем у науци. Пуно злокобнију димензију увођења конкуренције представља све присутнија лоша наука. Као што је например тврдња научника из БАН-а да су успоставили контакт са ванземаљцима. Или истраживачки пројекти с нескривеном нацистичком димензијом. Например, тим БАН-ових научника недавно је обзнанио резултате генетског истраживања тзв. бугарског “генетског фонда” којима су “доказали” да Бугари нису Славени већ да припадају “медитеранској” расној групи. Очито неки научници мисле да могу доказати своју корисност за државу производећи националистичку пропаганду. Ево још један пример тога како хладна економска рачуница води ка генерисању расизма. Ипак, величина нације тешко да може компензовати висину плате научника које остају најниже у ЕУ: око 380 еура месечно, иако према признању председника БАН-а већина научника добије заправо око 220 еура месечно. Но чак и та висина плате је у питању у будућности јер је држава најавила даљња резања прорачуна БАН-а, на нивоу од око 2,5 милијуна еура.

 

Борба против авети комунизма

 

Појава потребе да се учини “корисним” држави датира још у 2010. годину коју је обежио тадашњи министар финансија Симеон Дјанков ружним увредама на рачун БАН-а. Дјанков је био министар у тадашњој влади под водством странке ГЕРБ (Грађани за европски развој Бугарске). За време њиховог првог мандата, ГЕРБ-ова влада се понашала примерно европски: смањили су прорачунски дефицит на 1% иако је по мастришком критеријуму допуштено 3%. Као резултат тако драстичних мера штедње економија се гушила под изразито високим приватним дугом будући да се репертоар мера штедње једним делом састојао и од неплаћања дугова државе према приватном сектору и банкротима који су већ прилично великој армији незапослених прикључили још 250.000 људи. Осим негативних утицаја на економију, мере штедње су посебно неповољно утицале и на образовање и научна истраживања.

Тих година одржавали су се и протести професора и научника попраћени Дјанковљевим медијским омаловажавањем и увредама. Дјанков је одбио захтеве демонстраната за већим финансирањем и бољим условима рада назвавши их “старим феудалним варалицама који само лењо седе и чекају своју плату”, пребацујући тиме заправо цели антагонизам у поуздани транзициони оквир вечне борбе против комунизма и “неуспешних”, “лењих”, “непромењених” и “непромењивих” људи какве комунизам наводно производи. Затим је Дјанков закључио да у временима кризе наука једноставно не може бити приоритет. Премијер Борисов је био подупро ову запаљиву тврдњу, али ју је донекле ублажио: “Неки од њих су можда стари феудалци, али они су и даље наши пријатељи.” Ипак, у временима кризе пријатељство није довољно да те спаси, па је БАН прошао кроз драстично реструктурирање или како се то примерено звало – “оптимизација”. То је укључивало спајање пре одвојених института попут Института за филозофију и Института за социологију унутар БАН-а и предлоге да се поједини институти споје са универзитетом. Дјанков је оправдавао овај потез тврдњом да је одвајање истраживања и предавања комунистичка измишљотина.

 

Ненадокнадива улога базичне науке

 

У расправи која је уследила тадашњи наводно левичарски председник Георги Парванов заузео је на тренутак позицију такозваних “старих феудалних варалица” и накратко се учинило да постоје антагонистички табори. Међутим, након помнијег погледа лако је било установити да се антагонизам не заснива на непомирљивим визијама будућности науке већ да је председникова реакција била изазвана ароганцијом Дјанковљева протржишног става, а не дугорочним импликацијама тог става по науку. Тако према тадашњем председнику: “питање није наука или економија, већ наука у служби економије и друштва.” Затим је председник оптужио Дјанкова за “стаљинизам” због вређања научника. Међутим, наводна председникова одбрана научника од министра финансија само је сакрила њихово фундаментално слагање о сврси науке као слушкињи економије. Тиме се очито противуречи позицијама самог БАН-а против прагматизације науке, артикулираним у документима којима се критикује Национална стратегија за развој научног истраживања 2020.

БАН-ова критика посебну пажњу придаје изјави који се налази у стратегији: “С обзиром да је финансирање основне науке директна инвестиција у светску економију, јавно финансирање таквих активности оправдано је једино уколико доприноси образовном потенцијалу универзитета.” БАН у својим документима први део изјаве назива “апсурдним” и “неистинитим” јер научна пракса и производња знања морају бити сврха сами себи без обзира на практичну примењивост научних резултата. Надаље, БАН се противи ограничењу прорачуна за основну науку на 15% укупног прорачуна за научна истраживања. Они траже подизање ограничења на 50% тумачећи како финансирање искључиво примењене науке сужава поље научног истраживања и кочи општи развој науке.

Чини се да ова аргументација не дира превише управнике штедљиве државе усредсређене на креирање “повољне пословне климе”. И није необично да се учини како би потпуно стављање науке у службу грозничавог кретања капитала могло бити прикладни “мотор” за оживљавање стагнирајућих научних института. Међутим, тој перспективи измиче да се свака индустрија, па тако и пример  паметних телефона, још увек мора повиновати законима природе које једино темељна, непримењива наука открива. Помажући готово искључиво примењену науку, штедљива држава поткопава саме услове могућности индустријског напретка и раста.

 

 

(Са енглеског превео Марко Костанић)

 

 

 

ИЗВОР: Bilten