КО ЈЕ КРИВ ШТО НЕМА ПОСЛА ЗА ВИСОКОБРАЗОВНИ КАДАР?

Војислав Савић

 

 

 

Општа је ствар да млади људи, махом свршени студенти на јавним универзитетима, највећу кривицу за свој статус незапосленог сваљују на “државу” и политичке партије, на запошљавање “преко везе”, на корупцију, и томе слично. Међутим, како ништа није тако црно-бијело, било би добро да овај феномен рашчланимо како би ствари биле јасније. Кренимо редом.

Прије свега, у овом позиву према држави да интервенцијом обезбиједи посао свакоме ко је успјешно положио све испите и стекао какву-такву диплому јавног универзитета види се јасан реликт комунистичке прошлости и заоставштине наших родитеља који су живјели у времену када је то држава заиста и радила. Шта ко мисли о томе, није ни битно за овај случај, али та времена су прошла. Једноставно речено, уласком у транзицијске процесе и прихватањем свих постулата слободног тржишта (дерегулација, приватизација итд, итд) дали смо потпис на договор у којем држава више није ни дужна (вољна није никад ни била) да то и даље ради. Међутим, незапослена омладина и треба бити бијесна, али из сасвим других разлога.

Наиме, при трансформацији друштвених система најважнију улогу у прилагођавању имају институције државе, а образовне институције скоро најважнију – јер управо на тим мјестима, на универзитетима, треба да се генерише нови начин размишљања који ће људима омогућити да се снађу у новим условима и са новим правилима игре. Таква прогресија овдје није изведена – што због наставног кадра ‚‚из оног система“ који се није хтио прилагођавати, што због оних који су напрасно докторирали између ’92 и ’95, што због општег послијератног хаоса и перманентне политичке кризе, што унутрашње, што на нивоу БиХ, што спољне. Дакле, суштина је да студентима није понуђен никакав инструментаријум са потребним вјештинама да се снађу на тржишту рада, и да пронађу на њему своје мјесто, умјесто тога добили смо гомилу знања које можемо, али и не морамо искористити, и све је остављено на појединцу – колико се образујеш ‚‚са стране“, толико ћеш и добити.

Да се разумијемо, не мислим ни да треба јавне универзитете претворити у покретну траку за производњу будућих радника по претходним мјерама које пошаљу послодавци – ипак је Универзитет нешто више од тога – али пронаћи адекватан баланс између те двије крајности, балансирати између, то би био згодитак.

Друго што се често може чути јесте да се посао може добити само ‚‚преко везе“ и да ако ниси члан странке не можеш нигдје пронаћи посао. И то је тачно, не можеш, ако пледираш на удобну фотељу у канцеларији неке локалне административне јединице, или, не дај Боже, републичке. Али увијек имаш приватни сектор, сваки нормалан послодавац ће запослити оног који зна да ради, а не оног који му је род или партијски друг, ако је исти неспособан за рад и ако ће му донијети штету и пропаст, а не зараду. А нормалних послодаваца има, није да их нема, и ко је способан вјероватно ће се уклопити. Међутим, људи и даље са подозрењем гледају на приватни сектор, и постоје два разлога за то, један је реалан, а други је културолошке природе.

Први разлог је што заиста постоје озбиљни разлози за такво нешто, многи наши “приватници“ нису ништа друго него битанге и ратни профитери који су имали срећу да у тој послијератној акумулацији капитала приграбе довољно да се могу назвати ‚‚газдама“, и они немају никакве суштинске везе за духом приватног бизниса, то су обични израбљивачи и робовласници. Са друге стране, има много свијетлих примјера како се може успјети, мада са много више напора него другдје у свијету.

Други разлог за неповјерљивост према приватном сектору јесте што је у колективној свијести и политичкој култури још увијек присутан комунистички рефлекс који се јавља сваки пут кад се спомене ‚‚државна служба“ – она је светиња и свачији сан, приватни сектор је неистажено подручје и велика непознаница. Државни посао је ‚‚сигурица“, и то је постало дио културолошке матрице – а њена промјена мора тећи заједно са економским и политичким промјенама.

Међутим, нешто друго је овдје нарочито интересантно. Ријеч је, наиме, о том инсистирању на запошљавању ‚‚преко везе“, на неправедној и негативној селекцији кадрова у којој, по обичају они лошији и гори добију мјесто прије ових са супротним епитетима. Али, да ли је заиста то извор свих проблема? Да нисмо поново помијешали узрок и посљедицу? Хајде да кренемо мало уназад, да видимо да ли смо и ми помогли у саучествовали у стварању таквог система. Да ли сте икада видјели некога како преписује на испиту/колоквијуму а нисте га пријавили? Да ли сте икада знали да је рад неког вашег колеге плагијат у потпуности, а нисте то пријавили, позвали на истрагу? Да ли сте икада знали да колегиница/колега користи бубицу током испита, а нисте је/га пријавили? Да ли сте икада ишта урадили да спријечите ‚‚варање“ током свог школовања? Ако је одговор негативан, бојим се да сте саучесник, као и ја. Да ли због лажне колегијалности, или чега већ, али никада се нико неће усудити да наруши тај складни мир у којем интерес имају и лоши професори и лоши студенти, а највећу штету трпе наивчине и поштењаци, који ћуте бојећи се да им неки провинцијалац-безмозговић не натукне ту одурну етикету тужибабе.

Ма немој. И сутра, када исти тај провинцијалац-безмозговић преко ујаковог рођака добије посао испред вас на конкурсу, мислите да ће он бити поштен и рећи ‚‚Не! Овај човјек је то заслужио прије мене!“, је ли? Свакако да хоће, али у неком паралелном универзуму. А ви ћете онда, бијесни и разочарани, не хтијући признати сопствену грешку и узалудне године проведене на студијама, потражити неког општег именитеља за своје јаде. И наравно, ту је увијек на располагању, некад мање, некад више крива – држава. Света српска ријеч.

Дакле, да се разумијемо, прво морамо раскринкати лажну студентску солидарност и рећи свима истину у лице – сви се овдје боре за себе – у реду је да се сви помажу и раде заједно како би били бољи, али није у реду да гледате како вас варалице газе, јер варајући на испитима они варају систем, а самим тим и вас као дио система. Након тога, вараће и на конкурсима за посао, за ово и за оно, и тако читав живот. Они гриже савјести немају, а ви се једите до краја живота, на државу, друштво, политичаре, на кога год хоћете, али ни случајно да вам не падне на памет да мало размислите – колики је ваш удио у том хаосу.

 

 

 

ИЗВОР: Фронтал.РС