Ко ће наследити српске дизелаше

 

Ива Парађанин

 

 

  • Ово је највероватније једина целовита и аутентична улична култура која је у Србији настала и одржала се, мењајући нијансе, ево већ скоро тридесет година

 

“Увучене су треше, кајле су на вратовима, љуби те брат над братовима” (Juice – Nike mi)

“Ја сам дизел, мој друг ми је брат, ми смо дизел, златне кајле качимо о врат.

Шетам свога питбултера, испред себе он све тера, исти поглед имамо на све” (БАБЕ – Дизел)

Diesel – Термин настао због врећастих фармерки које су се тада носиле, а биле ове марке, или можда као симболика на криминалне радње популарне током деведесетих међу којима је и шверц горива.

Зелди, дизеланер, дизелаш – за оне млађе, није у питању гориво за аутомобил, већ извесна субкултура која и данас дише пуним шушкавцима, али је за време деведесетих представљала владајући тренд проистекао директно из последица рата, сиромаштва, криминала, хиперинфлације и изолованости. Глупо је уопште назвати га трендом, јер је ово највероватније једина целовита и аутентична улична култура која је настала у Србији и одржала се у њој, мењајући нијансе, ево већ скоро тридесет година.

Већ током осамдесетих у Београду су почеле да се формирају различите струје и трендови у начину живота, одевању, слушању музике, коришћењу слободног времена и одређеним ставовима, па су постојали навијачи, шминкери, панкери, људи који се распадају од хероина, или алкохола. Настајање дизел културе је компликовано и веома сложено, али рецимо да се родила миксом глобалних трендова из света музике, моде и филма и локалне политичке ситуације, урушавања једног система и преласка на други, рађањем „нове српске елите”, коју су чинили политичари на власти, ратни профитери, бизнисмени и криминалци који су подржавали Милошевићев режим. Уколико желите да стекнете прави утисак о целокупном феномену он се најбоље учитава у чувеном документарцу Видимо се у читуљи, или кроз ликове Пинкија и Швабе из филма Ране. Криминални аспект дизелаштва био је јако битан у целој причи, хероји улице тада су били “самураји асфалта”, али ми ћемо се у наставку више бавити модним аспектом овог мејнстрима деведесетих, а данас јаке субкултуре.

Треша, аир-маџ, кајла и кратко подшишана коса су заштитна обележја једног зелдија. Познати брендови са Запада плус печат национализма у виду тешког злата око врата. Криминалци су са Запада довлачили нове ствари које је тадашња омладина само сањала: скупе марке гардеробе, парфема и аутомобила. Главни носиоци моде током деведесетих у Србији су били криминалци и трговци на црно, идеолошка претходница касније дизел омладине. Носећи јаке марке као што су Армани, Гучи, Версаће, дизелаши су градили статусни симбол, ван граница закона. Велики утицај на облачење клинаца у Србији имала је eurodance музика у чијим су спотовима могли да виде напумпане шушкавце, шалваре, ваздушасте патике али и чувену Версаће капицу коју је овде међу првима носила Бранка Катић у филму Ми нисмо анђели. Било је битно дречати бојама и гласним припадањем стилу. Касније, значајан уплив у дизелаштво оствариће реп музика (детаљније у тексту Предрага Вукчевића), а трон трендсетера уместо криминалаца заузети репери, највише Москри и Ђус.

Необјашњива носталгија за деведесетим на нашим просторима и даље куља, што је вероватно и допринело да овај феномен у нешто другачијем облику и даље живи пуним шушкавцима, уместо да је на апаратима за одржавање. Феномен се одавно проширио много изван журки “Волим деведесете” и тематских маскенбала. Неком је гилти плежр, него га иронизира, неко још увек истражује, или експериментише, а неко једноставно воли да упаше дукс у трешу да не би назеб’о. Дизелаши никад неће нестати, само ће њихов оригинални облик варирати, а ми смо покушали да провалимо које би се то нове хибридне врсте могле развити, али и неке скроз нове тенденције и тумачења овог феномена. Наравно, ово су све инстант појаве, које не могу да понове величину и популарности дизелаштва. А у нашој земљи, из различитих аспеката, деведесете баш одолевају да прођу.

 

СРПСКИ ДЕСПАСИТО

 

Зелдији су током различитих периода слушали различиту музику. Од еуроденса, преко турбофолка, репа и тренса. Ових дана, не можете а да не знате речи песме из поднаслова, ма колико се очајнички трудили да их избегнете. Песма је свуда, ЗАЗ је мала беба за њу. Људи иду и певуше ове стихове иако немају појма о чему она заправо пева (ни о чему посебно, он жели да мирише њен врат, шапће јој на ухо и скида је пољупцима). Врло је могуће да ће иконографија овог спота и песме током лета постати феномен, па се припремите за још једну најезду белих и црних атлетки, карираних кошуља без рукава, робусних кајли, гломазних качкета и људи који ће вам попут латино заводника шапутати на ухо, смешно њихати куковима и убацивати вас у круг да играте док остали около тапшу (хоћемо ли коначно превазићи ово?). Надамо се да ова Деспасито манија неће трајати дуже од једног лета, јер заправо није ништа ново већ један велики comeback Иглесијаса и Мартина на ове просторе. Такође се надамо да ће се већ следећег лета мирно упокојити у гробу, попут своје блиске и још иритантније рођаке Аи Се Еу Те Пего. Деспасито нема никакве заједничке тачке са дизелом, сем првог слова “Д” у називу, и евентуално по које кајле.

 

ПОКРЕТ СРПСКИХ БРАДОЊА

 

Иако по бројним истраживањима, браде више нису кул изгледа да локална верзија овог глобалног тренда код нас одбија да прође. Брадатих људи је све више по граду и све је теже распознати ко је ко због масивних скулптура од длака на лицима мушкараца. Салони за сређивање браде ничу по граду попут белих рада и људи упорно одбијају да их се отарасе, упркос баш високим температурама. Није познато да ли је на популарност брада у Србији утицао имиџ одређних Србенди и народних хероја из историје попут Његоша, Радета Шербеџије или недајбоже Чича Драже, али делује као да ће оне бити још дуго, дуго ту. Прво су процветале да главама тзв. хипстера и урбано-кул младих људи, али данас их све чешће виђамо по сплавовима, фенси кафићима, Београду на води, улици…. па…..свуда. Ни ова могућа хибридна врста брадатог шабана нема никакве везе са дизелашима, осим што је можда настала као одређена врста бунта на ћелаве и обријане људе. Све чешће примећујемо и број ћелавих мушкараца са брадом, али њима ћемо да опростимо, кад већ немају косу, брада је океј.

 

 

ПРАТИМ-МОДУ-И-ЛОЖИМ-СЕ-НА-ГОШУ

 

Прва колекција руског модног дизајнера Гоше Рубчинског из 2008. звала се Империја Зла и у оквиру ње модели (дечаци од 16-18 година) прошетали су једноставне дуксерице, широке лежерне мајице и тренерке. Од тада, његове креације наилазе су на екстремно подељена мишљења – неки су шокирани и осуђују га, док су други, махом млади, одушевљени његовим приступом у ком жели да покаже незадовољство младих екстраваганцијом и претенциозношћу. Имплементирањем националних симбола, он је тежио да подсети свет, али и Русију, ко су и шта су њени млади заправо, испод маске. Када се појавио, добио је велики број фанова широм Русије, али је данас, девет година касније постао и предмет исмевања и ругања баш зато што је постао оно што је некада игронизирао – скуп светски дизајнер чије је ствари продају по енормним ценама. Ипак, у последње време чини се да се понова враћа својој првобитној публици и труди да га опет заволе, што судећи и по његовој популарности на овим просторима, неће бити тежак задатак. Млади све чешће овај руски стил сличан српском дизелу тумаче као бунт и шамар елитизму, а до засићења скупим и свиленим тканинама је одавно дошло.

 

СЛАВИК ХИПСТЕР

 

 

Сигурно познајете бар једну особу која држи ћилим на гајби, укомбинован са модерним намештајем, или тетоважу пиротске шаре на унутрашњој страни руке, за туцање паприке користи аван, а у јесењим месецима прави свој хоме маде ајвар или џем од шљива. На Инстаграму има бар једну фотку у squattingslav пози, на којој се као “спрда” са овим виралним феноменом, а заправо мисли да је то кул. Ложи се на етно мотиве у електронској музици и није му страно да своју нову мајицу на малене бургере укомбинује са шајкачом на глави. Можда у будућности опанци постану нове стартасице, ко зна.

 

НЕОЗЕЛДИ И НАПУЦАНЕ СВИЊИЦЕ

 

Е, ово је већ озбиљна прича, проистекла директно из феномена дизела, а огледа се у одређеном броју младих људи који дизел културу препознаје као калуп који функционише и као модел по ком жели да гура у будућности. Како ови људи кажу, они не романтизују деведесете али се труде да негују тај хајп, облачење, музику и бунт. Ови млади били су бебе за време деведесетих и за себе кажу да су продукт тог времена. У ширењу њихове идеологије, велику улогу одиграо је интернет, без ког, како оснивачи овог покрета кажу, не би било “Бомби деведесетих”. Они прихватају домаће наслеђе које већина становништва карактерише као деструктивно и негативно и истичу га, коментаришући на тај начин неолиберални капитализам. Протагонисткиња овог покрета и једна од чланица поменуте групе је и Мими Мерцедес, која у својим стиховима често критикује општеприхваћени идеал женског тела: Хејтери ме зову дебелом к’о да је то ружно (Напуцане свињице) и „Да ли дебљина је секси – јесте и биће” (Напуцане свињице).

Када се осврнемо и погледамо све те папуче са крзненим срањима на њима, или плишане чокере и изанђане кевине џемпере, можда најк патике и дускерице са капуљачама и нису тако лоша опција. Изгледа ипак волимо деведесете, а и оне нас.

 

Све илустрације: Зомбијана Бонес

 

 

ИЗВОР: vice.com