Кнеза Михаила сви желели мртвог

ПИШЕ: Борис Субашић

 

 

  • Ни век и по после убиства Михаила Обреновића није утврђена права позадина овог атентата. Србији нуђено да одустане од ширења на Угарску, а заузврат да добије Босну до Неретве и Врбаса

 

КРВАВО одело кнеза Михаила Обреновића, у коме је убијен 29. маја 1868, изложено је пре неколико дана у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру. Реч је о једином аутентичном сведочанству о Топчидерској катастрофа, како су савременици назвали атентат на просвећеног српског владара, који је од Србије створио Пијемонт Балкана и припремао свеопшти устанак и уједињење хришћанских народа Југоисточне Европе.

После преврата 29. маја 1903. кад су масакрирани последњи Обреновићи, прећуткивано је да Први балкански рат против Турске 1912. представља закаснело остварење Михаиловог програма. Други балкански рат, који су одмах после победе међусобно повеле балканске земље под утицајем великих сила, показао је зашто се, уочи атентата, Михаило поколебао и зауставио покретање свеопштег ослободилачког устанка.

– Убиство кнеза Михаила је први прави политички атентат у модерној Србији – каже историчар Небојша Дамјановић, саветник у Историјском музеју Србије. – Инспиратори оваквих атентата се по правилу тешко откривају, па је питање политичке позадине убиства кнеза Михаила и данас актуелно, нарочито кад је реч о спољним утицајима.

 

                                                                            Место атентата

 

У процесу атентаторима у Београду као наручилац је означен екскнез Александар Карађорђевић, јер је заплењена шифрована преписка његовог поверљивог човека с организатором завере у земљи, адвокатом Павлом Радовановићем. Овај је признавао да је био мозак злочина, али је негирао да му је циљ био враћање Александра на престо. Тврдио је да му је намера била да се прогласи република, или да на трон доведе кнежевића Петра.

– Не смеју се одбацити Радовановићеве тврдње да је желео да прогласи републику, у којој би завереници узели власт – каже Дамјановић. – Иако су касније атентатори квалификовани као пропалице, они су били богати и утицајни људи који су имали личне разлоге да мрзе кнеза и реалну моћ да изазову преврат.

Због саучесништва у атентату, процес против екскнеза Александра Карађорђевића вођен је и пред судом у Пешти, али је ослобођен због недостатка доказа. То није уклонило сумње према Карађорђевићима, не толико према Александру који је сматран слабићем, колико према његовој енергичној жени кнегињи Персиди. У смедеревском крају је 1864. откривена завера против кнеза Михаила коју је она наручила. Аустријске новине бележе и да се после атентата у Земуну појавио капетан Миша Анастасијевић са зетом Ђорђем Карађорђевићем, али су отишли кад су видели да је министар војни Миливоје Блазнавац преузео власт. Тиме је спречио Илију Гарашанина да приграби васт са својим присталицама.

ГУЖВА У ТОПЧИДЕРУ

После атентата на кнеза сумњало се и да су прави инспиратори Михаиловог убиства били људи из његовог најближег окружења. – Дежурни ађутант и телохранитељ кнеза тог дана био је Светозар, син Илије Гарашанина, наоружан само сабљом, иако је било упозорења да ће бити атентата – каже Дамјановић.
– Кнез је срео старог Гарашанина пре него што је кренуо стазом ка месту убиства и позвао га да наставе шетњу заједно. Овај је одбио јер “у Кошутњаку има зверова”. О атентату је известила баба Томанија Обреновић која је чудом остала неповређена и отрчала с места злочина. Гарашанин није отишао ни да види шта му је са сином и кнезом, већ је сео у кочију и у лудом трку стигао у Београд где је сазвао министарски савет, иако није имао овлашћења за то. У шетњи по Топчидеру тог дана био је и министар војске Миливоје Блазнавац, који је после атентата извео државни удар. Први човек који је видео мртвог кнеза био је британски посланик Лонгворт, који се неким чудом тог дана такође шетао Топчидером.

Блазнавац је сасекао и амбиције кнеза Николе Петровића, кога је Русија подстицала да се позове на тајни уговор из 1867. и тражи престо Србије, пошто кнез Михаило није имао наследника. После атентата, Блазнавац се оженио Катарином, рођаком кнеза Михаила, у коју се овај лудо заљубио и желео да се ожени њоме, чиме се искомпромитовао и довео до политичке кризе.

– Тако се испунила жеља бескрупулозно амбициозне Анке Константиновић, ћерке господар Јеврема, да јој кћи постане жена најмоћнијег човека Србије – каже Дамјановић.

Анка је наговарала кнеза да одустане од подизања балканског устанка, циља коме је подредио и себе и целу Србију. Десна рука у том подухвату био му је Илија Гарашанин, министар спољних послова и премијер, који је разгранао пропаганду, организацију и обуку четничких јединица, које би после кретања Србије у рат с Турском изазивале устанке у свим околним земљама. Због упорног противљења родоскрвној намери кнеза да се ожени рођаком, Гарашанин је смењен.

– То је изазвало захлађење односа с Русијом, која је подржавала Гарашанинове планове да Србија што пре зарати – каже Дамјановић. – Блазнавац је тврдио да народна војска још није спремна за рат. То је знао и Михаило, јер 150.000, које је могао да мобилише, нису били ни обучени, ни опремљени, нити је било довољно официра. Али је као изузетан државник вешто користио њен велики број као адут у спољној политици и практично створио самосталну Србију. Самостално је променио устав и 1867. добио без рата тврђаве из којих је испратио последње турске војнике.

Управо после тог успеха уследили су највећи напади на кнеза из Новог Сада које су предводили посланик у угарском сабору Светозар Милетић и Уједињена омладина српска. Замерали су кнезу што “за градове није потекла ни кап јуначке српске крви”, а с друге стране, сељаци у Србији су се радовали победама без мртвих. Касније се показало да је српске нападе на кнеза подстицао Беч, јер је Михаило непосредно пре атентата с Мађарима склопио споразум о подршци.

– На састанку на кнежевом имању у Иванки, у Словачкој, гроф Андраши, први човек Пеште, понудио је да Србија одустане од ширења на Угарску, а да заузврат Мађари изврше притисак на Беч да Србија без рата добије Босну до Неретве и Врбаса – каже Дамјановић. – Ово решење није одговарало Турској, ни Хабзбурзима, који су намеравали да се прошире на Србију, ни Русији, којој је био потребан балкански устанак, ни Енглеској, која је била против самосталне Србије. Свима је било у интересу да кнез Михаило буде убијен.

ЗЛОЧИН ИЗ СТРАСТИ

Нова форензичка анализа одела кнеза Михаила могла би да укаже на нетачности званичне верзије о убиству. На њему се не виде велике рупе које би направили пројектили калибра 9 милиметара који су га по званичној верзији усмртили, после чега су атентатори почели да пирују над мртвим телом секући ножевима кнежево лице. О том масакрирању сведочи огромна мрља од крви на кошуљи, али и кнежева рукавица готово преполовљена ударцем сечива. То показује да је био жив и руком покушао да заштити лице.

Криминолог др Златко Николић наглашава да овакав начин убијања говори о страховитој острашћености злочинаца.

– Основно питање код убиства кнеза Михаила јесте да ли је то била политичка или емотивна страст. А страст је свакако основ тог убиства. Уништавањем његовог лица злочинац је хтео да поручи да то није прави кнежев лик, већ онај унакажени. Уколико је реч о нарученом убиству, како је гласила званична верзија, захтев за такво унакажавање могла је да да и острашћена жена.

ОДЕЛО ЧУВА ТАЈНУ

Доказни материјал из истраге о атентату чуван је у Конаку кнеза Милоша до 29. маја 1903, кад су убијени последњи Обреновићи. После преврата готова сва имовина Обреновића је покрадена или уништена.

– Прича ко је, како и зашто сачувао одело кнеза Михаила је магловита – каже историчар Небојша Дамјановић, саветник у Историјском музеју Србије. – За време Обреновића оно је чувано у Милошевом конаку у Топчидеру.

Војни историчар Бранко Богдановића пронашао је сведочанство из 1876. италијанског добровољаца Ђузепеа Барбанти-Бродана који је 21. септембра те године посетио конак у Топчидеру и видео “куршум око кога је била згрушана крв, а који је био извађен (из тела Михаила Обреновића) управо овде (у Конаку) чим је био рањен”.

– Обдукцију су у поноћ 29. маја 1868. године у Конаку радили др Машин и др Коцел – каже Богдановић. – Тек 1955. револвер из кога је убијен кнез Михаило, као и платнена кошуља, прслук и остали делови одеће, као и сребрна табакера, припали су Народном музеју.

 

ИЗВОР: Вечерње новости