КАТАСТРОФА СЛОВЕНА Упркос Стаљиновој освети опет смо под окупацијом Германа (МАПЕ)

Алекса Мијаиловић

 

 

 

Словенска победница у рату, краљевина Србија, припојила је себи Црну Гору и бивше делове Аустро-Угарске: Босну и Херцеговину, Срем, Банат, Бачку, Барању, као и територије на којима су живели Хрвати и Словенци. Уједињење са Србијом уследило је након изјашњавања представника тих народа, те је тако 01.12.1918. године настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Од преостале територије некадашње Аустро-Угарске настале су засебне републике Аустрија и Мађарска, док је Трансилванија припојена Румунији.

 

 

 

 

Првим светским ратом немачком продору на исток задат је страховит ударац. Уместо немачких граница на Волги настале су западне границе словенских држава: Пољске не тако далеко од Берлина, Чехословачке западно од Судета и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на источним падинама Алпа. Ради очувања новонасталих граница и као брана поновном немачком продору на исток, као и против мађарског и бугарског реваншизма, створен је војно-политички савез „Мала Атанта“, између Чехословачке, Краљевине СХС и Румуније, а као саставни део Версајског система безбедности.

Али, једна од најконстантнијих и најбитнијих одлика Немаца свакако је њихова невероватна упорност. Одмах после рата почели су да искоришћавају, са друге стране једну од најкарактеристичнијих особина Словена, а то је њихова неслога. У Чехословачкој почели су да подгревају словачки, а у Краљевини СХС хрватски сецесионизам.

Тек непуних 15 година по завршетку I Светског рата, у јануару 1933. године, на власт у Немачкој долази Адолф Хитлер и његова националсоцијалистичка партија, иако су на изборима освојили само релативну већину, 195 од 420 посланичких места, вешто искористивши Велику економску кризу од 1929. па до 1933. године (пре ње су на изборима освојили 2,8% гласова), као и по немачки народ увредљиве и веома штетне поједине одредбе Версајског мира. Следеће године, по смрти фелдмаршала Паула фон Хинденбурга, председника Немачке републике, Хитлер граби и ту функцију и проглашава се за Фирера, тј. вођу немачког народа.

 

 

 

Још док је био у затвору због неуспелог Минхенског пуча 1923. године Хитлер је написао и објавио 1925. године своје дело „Моја борба“ („Mein Kampt“). У тој књизи он је тврдио да немачки народ припада вишој раси за разлику од нижих раса у које је сврстао и Словене. С обзиром да је, по њему, Немачка пренасељена земља која оскудева у храни и сировинама (очигледно је прихватио теорију Томаса Малтуса), она мора да се бори за нови животни простор (Lebensraum), а због тога што се велика рудна богатства и огромне пољопривредне површине налазе на истоку Европе у поседу Словена, народа ниже расе, неопходно је да се оствари немачки продор на исток (Drang nach Osten). Ти Хитлерови ставови постали су стратешки циљеви немачких нациста и чим су дошли на власт кренули су у њихову реализацију. Најпре са припремом, те је тако у нацистичком документу „Источно питање“ зацртано да по освајању у Пољској треба да остане 10% тадашњег становништва, у Белорусији 25%, а у Украјини 40%.

Да би остварио своје циљеве Хитлер је морао прво да развије немачку привреду. Претворио ју је у планску и дириговану. Привредни раст је био задивљујући, те је Немачка поново заузела 2. место у светској индустријској производњи. Са растом производње порасли су и запосленост и стандард становништва, те Хитлер и нацисти добијају још већу подршку Немачког народа. Истовремено, Хитлер је кренуо са једностраним ревидирањем Версајског уговора, са сабирањем свих снага немачког народа, као и са јачањем немачке армије у склопу припрема за будући освајачки рат.

Већ 07. марта 1936. године слабе немачке снаге улазе у Рајнску област. После две године, 11. марта 1938. године немачке трупе улазе у Аустрију и после два дана она је присаједињена Немачкој. 29. септембра исте године Минхенским споразумом Судетска област се издваја из Чехословачке и припаја Немачкој. Одмах по освајању Судетске области Немци су из ње протерали Чехе.

Да словенска разједињеност и глупост немају граница показују тада Пољаци. Само 3 дана по Минхенском споразуму Пољска преотима Чехословачкој област око Тјешина. Поред Пољака то доказују, просто се утркујући, и Словаци и становници Поткарпатске Украјине. Словачка 06. октобра 1938. године проглашава своју аутономију, а исто то чини и Поткарпатска Украјина 08. октобра. Иако су тиме учиниле античехословачки и пронемачки акт, то их није спасило од немачке агресије. Наиме, по Бечкој арбитражи која је била под контролом нацистичке Немачке и фашистичке Италије, од 02. новембра 1938. године, цела јужна Словачка, као и јужна Поткарпатска Украјина додељене су Мађарској. Очигледно је да злоупотреба међународних организација, комисија, одбора, форума за остваривање интереса великих сила није изум данашњице.

Агонија Чехословачке крајем 4. деценије 20. века пред очима осталих словенских држава које нису мрднуле ни малим прстом није се завршила са Бечком арбитражом. 15. марта следеће, 1939. године, немачке трупе без отпора освајају Чешку. Истога дана Словачка, оно што је од ње остало, проглашава независност, а мађарске јединице заузимају Поткарпатску Украјину.
За издајство Чеха, а самим тим за помагање нацистичкој Немачкој Словаци су „награђени“ тиме што је њихова војска учествовала заједно са немачком војском, раме уз раме, у нападу на Пољску, као и касније у борбама на Источном фронту.
Као и увек прецизни Немци, па били они и нацисти, у својим припремама за продор на исток сетили су се и стратешки веома важне луке на Балтичком мору Мемела (Клајпеда) и области око ње насељене Немцима, те су приморали слабашну Литванију да 22.03.1939. године целу област врати Немачкој.

Свим мислећим људима било је тада јасно да је на ред дошла Пољска. Немачка од Пољске тражи да јој уступи град Данцинг (Гдањск) и да јој дозволи да успостави копнену везу са Источном Пруском преко пољског Коридора. Пољска влада охрабрена гаранцијама Француске и Велике Британије одбија све немачке захтеве и 01. септембра 1939. године избија II Светски рат нападом нацистичке Немачке на Пољску.
У II Светском рату учествовала је 61 земља чије становништво је чинило 96% светске популације. У њему је погинуло 50 милиона људи од чега 30 милиона цивила.

Чим је освојила Пољску Хитлерова Немачка почела је у пракси да реализује своју теорију животног простора. Тако је, на пример, Комесар Рајха за учвршћивање немачког народног обележја донео 17.09.1940. године Одредбу којом је на територији западне Пољске у којој је живело преко 8 милиона Пољака поништено приватно власништво пољског живља.
Немачке трупе потпомогнуте од својих многобројних европских савезника успеле су да остваре миленијумски немачки сан, циљ продора на исток, односно да почетком новембра месеца 1942. године у Стаљинградској битки стигну до реке Волге („Волга, Волга“). Али, уместо да буде симбол остварења сна, Стаљинград је постао гробница дотадашњих немачких претензија на исток Европе. После немачког пораза у Стаљинградској битки стратешка иницијатива прелази на страну Црвене армије и Немци више нису могли да је зауставе у њеном победоносном походу све до Берлина.

 

 

 

 

Игром судбине 25. априла 1945. године на реци Елби тј. Лаби, одакле је крајем 8. века и започет немачки продор на исток, спојиле су се јединице Црвене армије са јединицама Америчке војске.

Такође игром судбине, конференција о даљој судбини Немачке између Стаљина, Трумана и Черчила (Антла) од 17.07. па до 02.08.1945. године одржана је недалеко од Берлина у граду Потсдаму у којем се некада налазила резиденција пруских краљева и немачких царева, а који је тај назив добио у средњем веку док је претходно био рибарско насеље Лужичких Срба. Потсдамским споразумом граница између Немачке и Пољске, односно између Немаца и Словена, постављена је на линији Одра – Ниса.

Захваљујући победи Стаљиновог Совјетског Савеза над Хитлеровом Немачком скоро све што су Немци у свом дванаестовековном продору на исток постигли поништено је изузмемо ли из разматрања територију између Лабе и Одре.
Да би се у оквиру нових политичких граница постигла етничка хомогеност становништва у периоду од 1945. па до 1952. године у централној и у источној Европи дошло је до пресељења више од 30 милиона људи, до највеће сеобе народа после Велике сеобе од 4. па до 7. века.

Победници нису имали ни обзира ни милости према немачком народу, јер се он, ма где живео на територијама оружаних сукоба за време рата, оружјем стављао на страну Хитлерове Немачке, а против домаћег становништва.
Из Пољске у Немачку пресељено је 10,6 милиона Немаца. Истовремено је из источне Пољске и из Совјетског Савеза пресељено у северну и западну Пољску 4,7 милиона Пољака.

Из Чешке у Немачку и Аустрију пресељено је 3,4 милиона Немаца, док је унутар Чешке, у њен западни део, насељено 1,8 милион Чеха плус 110 хиљада из СССР-а и 100 хиљада из Мађарске.
Из Југославије, пре свега из данашње Војводине, у Аустрију и Немачку пресељено је 300 хиљада Немаца.
Из Мађарске у Немачку пресељено је 200 хиљада Немаца.
Из Румуније у Аустрију пресељено је 50 хиљада Немаца док је унутар земље, са запада на исток, из Трансилваније у Влашку пресељено 60 хиљада Немаца.

Наведена сеоба народа односи се само на послератни период када су већ биле исцртане нове границе између држава, а ако се њој дода и пресељење немачког народа који се при крају рата повлачио заједно са немачком војском, тек онда могу да се спознају њене праве размере и да се закључи да је са завршетком II Светског рата немачки дванаестовековни продор на исток доживео потпуни фијаско.

Због тога би словенски народи требали да вечито исказују захвалност и Совјетском Савезу, и Црвеној армији, и Јосифу Висарионовичу Стаљину, највећем свесловенском вођи од када Словени постоје, мада он сам није био словенског порекла. Требало би, али они то не исказују јер су међу најбитнијим особинама Словена заборавност и незахвалност.
Резултат II Светског рата није био само враћање немачког народа западно од Одре и Нисе, већ и по први пут у својој историји савезништво свих словенских држава, а под доминацијом Совјетског Савеза. На несрећу Словена то савезништво није било засновано на словенству и на међусобном разумевању и уважавању, већ на наметнутој комунистичкој идеологији. Непријатељи Словена су то знали да искористе и да смислено, лукаво и подмукло раде на разбијању словенског јединства. Због тога оно није дуго потрајало и већ после само 3 године, 1948, Јужни Словени, тј. Југославија излази из „братског загрљаја“ Совјетског Савеза.

Економски неефикасан комунистички систем преоптерећен енормним издвајањима за наоружање, са гломазним бирократским апаратом и са великим социјалним издацима није могао дуго да опстане. Урушио се сам од себе, као кула од карата, а са њиме и цео Источни блок.

1989. године, по паду комуниста са власти у Источној Немачкој, долази до рушења Берлинског зида и наредне године до уједињења Западне и Источне Немачке. Требало је од тада да прође четврт века да би многи у источној, али и у западној Европи укапирали, схватили, од коликог је епохалног значаја био тај чин.

И док су се Немци уједињавали Словене као да је била обузела помама разједињавања и међусобне нетрпељивости. Или се десило, што би наш народ рекао: „Плитку бару тешко замутити“, а на основу вишедеценијске индокринације Словена од стране Запада.
Пошаст распада словенске Европе не завршава се са распадом њиховог међународног савеза већ се продубљује распадом словенских вишенационалних федеративних држава.

Само годину дана по уједињењу Немачке, 1991. године, распадају се Југославија и Совјетски Савез, а 01. јануара 1993. разједињују се Чешка и Словачка. У Југославији због неправедних унутрашњих граница на основу којих је велики део највећег, тј. српског народа остао ван граница Србије, долази до крвавог грађанског рата. И распад Совјетског Савеза био је на штету највећег народа, тј. Руса. И у њему су комунисти исцртавали унутрашње границе у корист мањинских народа, а на штету Руса, те је ван граница Русије остало око 30 милиона Руса, заправо Великоруса. Од Естоније, Летоније, Украјине, па све до Казахстана и Киргизије. Та чињеница није довела до грађанског рата у земљи јер је амортизована стварањем, као прелазног решења, лабаве конфедерације бивших совјетских република – Заједнице Независних Држава.

 

 

 

 

СССР је настао од Руске царевине, од државе свих Руса, и Великоруса, и Малоруса, и Белоруса, те су његовим распадом чак и од чисто руских територија настале 3 засебне државе. Немачки стратешки циљ пред избијањe I Светског рата био је пред остварењем, на дохват Запада. Две од три нове руске државе, Украјина и Белорусија до тада никада нису постојале па чак и нова, очерупана Русија под називом, ни мање ни више него Руска Федерација, у том облику и у том обиму, такође никада раније није постојала, а бар ми Срби на својој кожи смо осетили и најзад схватили да свака федерација садржи у себи клице свог будућег потенцијалног распада.

Ето нове среће за све непријатеље Словена. Морају још само мало више да пораде на томе да те државе зарате међусобно и да међу Русима усаде будућу вишевековну мржњу, а колики би тек успех постигли тиме да у оквиру Руске Федерације изазову међутериторијалне и међунационалне сукобе.

А и када је Србија у питању процес раздвајања можда није доведен до краја. Две државе српског народа, Србија и Црна Гора, раздвајају се 2006. године после фалсификованог референдума у Црној Гори при којем су од стране „Међународне заједнице“ главну улогу одиграли, гле чуда, управо Словачки представници, док у самој Србији као стална претња њеној територијалној свеукупности, изузмемо ли окупацију Косова и Метохије од стране НАТО-пакта, постаје војвођанско аутономаштво.
Све у свему, крајем двадесетог и почетком двадесет првог века са свесловенског аспекта Словенски свет је задесила свеопшта катастрофа, прави тектонски поремећај, од којег ће он морати вековима да се опоравља под претпоставком да је она већ завршена, али нас данашњи догађаји у Украјини упозоравају да јој се још увек није догодио крај.

Прихватимо ли, додуше тешка срца, да је историјска непобитна чињеница словенско нејединство, међусобна нетрпељивост, поставља се питање да ли су те новонастале словенске државице међу којима неке никада раније нису ни постојале као самосталне државе, док су друге то постале после хиљаду година, најзад могле да уживају у својој слободи, у својој независности и да се развијају у складу са својим потребама? Чињенице нам сурово доказују да нису. Доказују нам да већина словенских народа није способна да ужива у слободи. Доказују нам да су они кроз своју вишевековну неслободу постали скоро генетски предодређени да живе под туђинском влашћу. У јединственој прилици која се указује једном у хиљаду година испољили су невероватну незрелост, глупост, несамосвесност, па чак и страх од слободе.

Нису знали шта ће са њом и само после неколико година добровољно су је се одрекли иако им у то време ни од кога није претила ама баш никаква опасност.
Наиме, Европској Унији већ 1994. године приступа Пољска, 1995. Словачка, 1996. Чешка и Словенија, почетком 21. века Бугарска, а у најскорије време и Хрватска. Све оне постале су и чланице НАТО-пакта. Приступањем ЕУ одрекле су се многих атрибута своје државности и прихватиле су да се њима влада из Брисела, а пошто су све оне сем Пољске веома мале земље и по броју становника и по економској снази, преко бриселске администрације њима заправо владају најутицајније земље чланице, а пре свих поново уједињена Немачка заједно са немачком Аустријом.

Нажалост, процес словенског самоубиства са аспекта сопствене слободе траје и даље јер су данас процесом придруживања Европској Унији обухваћени Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија, Македонија, па чак и Украјина.
Дакле, после само 45 година од немачког слома поразом у II Светском рату ситуација се у централној и источној Европи у потпуности преокренула и немачку корист. Па да ли су Немци поново кренули у продор на исток (Drang nach Оsten) и са новом борбом за животни простор (Lebensraum)?
Нису из два разлога.

 

 

 

 

Први је последица II Светског рата јер је Немачка успела да се ослободи од окупације од стране Совјетског Савеза пошто се он сам распао, али није још увек успела да се ослободи од окупације од стране Сједињених Америчких Држава. Стрпљиви и упорни Немци раде на дуге стазе и чекају да и оне уђу у разорнију кризу што се већ више него назире, а заједно са тиме, у исто време, појавиће се засигурно и нови Бизмарк. Прошломесечни референдумски излазак Велике Британије из ЕУ свакако представља са једне стране смањење англо-саксонског притиска на Немачку, а са друге стране још већи пораст немачког утицаја у Европској Унији. Може се само замислити како се данас осећају Французи. Европска Унија после Брегзита невероватно подсећа на Европу 1941. године непосредно пред 22. јуни и фашистички напад на Совјетски Савез.

Ако се велика криза САД-а и деси потребе за Drang nach Osten–ом и новим Lebersraum-ом опет неће бити из другог разлога. Наиме, индустријским развојем људског друштва данас се у развијеним земљама пољопривредом бави само 5 до 10% становника, док се огромна већина народа преселила из села у градове и аграрне пренасељености више нема те је борба за животни простор постала депласирана. Што се тиче природних богатстава која се налазе на словенским територијама Немцима је сасвим довољно да са словенским државама и са словенским банана државицама буду у заједничкој међудржавној и наддржавној организацији у којој ће бити слободан проток робе, радне снаге и капитала, а о заједничкој валути да и не говоримо.

Због своје кудикамо веће привредне развијености од словенских држава све докле та међудржавна организација буде постојала омогућиће Немцима економску а самим тим и политичку супериорност над Словенима. Омогућиће им словенско тржиште за своју робу, слободан пласман свог финансијског капитала, доступност словенских природних богатстава, јефтину радну снагу и велике екстрапрофите због заједничке валуте. А шта тек да се каже за једнаке услове трговинске размене између неједнако развијених земаља који су увек у корист оних који производе робу вишег степена обраде, а на штету оних чији су производи нижег степена обраде као што су пољопривредни производи, сировине, руде, полуфабрикати, занатски производи итд.

Данас Немачка, највећа и привредно најразвијенија земља Европске Уније има веће користи од ње него што би имала да је којим случајем на силу остварила свој продор на исток и да је освојила нови животни простор. Нешто што није могла да оствари вековима уз огромне напоре и још веће жртве остварила је за пар деценија без испаљеног метка изузмемо ли НАТО агресију на Србе.

Образ словенства спасили су само Срби и тиме ће наш народ моћи да се дичи, да се поноси у будућим вековима ако све то не испрља, не испогани, уласком Србије у ЕУ и у НАТО-пакт.

Што се пак тиче Словена можемо да закључимо да су они уништењем својих заједничких држава и организација и прикључењем Европској Унији потпали под власт новог, модерног Немачког царства и да су тиме себе осудили на неслободу и на економску заосталост иако су, очигледно је, индивидуално, и физички и интелектуално, супериорни у односу на западноевропљане. Урадили су то због тога што је код њих одувек био много јачи лични интерес од општег интереса, што не прихватају ауторитете, што су разједињени, несложни и међусобно нетрпељиви, што имају хроничан недостатак колективне свести чак и на нижим нивоима, а не камоли на општесловенском нивоу, као и због тога што им у савременом добу у националним политичким врхушкама царују поткупљивост и издајство.