КАПИТАЛИЗАМ И СЕКСУАЛНИ РАЗВОЈ ЉУДИ

Image result for сексуални развој људи

  • У ком смислу онда капитализам ствара структурне услове за појаву Едиповог комплекса? Одговор је – на два начина: то је систематско издвајање оца из породичних односа на тај начин што је отац раније био приморан да ради ван куће по цео дан, а данас због наслеђа патријархалне културе мајка, иако и она ради, и даље мора да се побрине за много већи број породичних обавеза од оца
  • Друга ствар је то што отац као понижени члан радничке класе готово по дефиницији не може да функционише као узор свом детету. Другим речима, дете примећује да је отац у пониженом друштвеном положају и да због свог статуса испашта, па због тога у њему не може да види узор

 

Постоје две врсте закона који нас формирају као људска бића. На првом месту ту су биолошке одлике нашег тела које постављају основне услове нашег понашања. Сви ми имамо урођене потребе за храном, водом и склоништем од климатских услова. Задовољење ових потреба обезбеђује опстанак сваког организма појединачно. Поред тога, можемо претпоставити да људи имају урођену потребу за задовољењем сексуалног нагона као основног вида преношења нашег генетског материјала у следећу генерацију – другим речима постоји нагон за репродукцијом. На другом месту су друштвени фактори који такође утичу на то како ће се формирати ментални склоп сваког појединца. Култура у којој одрастамо одређује како ће изгледати наша породица, а друштвено-економски утицаји дефинишу начин на који се задовољавају основне биолошке потребе тако што утичу на производњу и дистрибуцију материјалних добара у друштву укључујући ту храну и друге основне животне потрепштине. Већ сада увиђамо да су ови друштвени фактори дубоко испреплетани са природним, јер утичу на услове под којима се они задовољавају, а и биолошки фактори постављају примарне захтеве на устројство људског друштва које, да би било минимално функционисало, мора обезбедити задовољење биолошких потреба макар на основном нивоу за већину људи. Због тога је јасно да под одређеним условима друштвена организација може доћи у сукоб са природним потребама људског бића када она почне негативно да утиче било на могућност задовољења основних животних потреба било на могућност остваривања функционалног окружења за репродукцију људске врсте. Овде ћемо аргументовати идеју да у доба развијеног или касног капитализма друштвено-економско окружење долази у сукоб и са потребом за задовољење основних људских потреба кроз осиромашење огромне већине светске популације и са основним механизмима репродукције људске врсте тако што разара психосексуално здравље становништва.

Image result for понижење

Прво ћемо анализирати темељне законе по којима капиталистичко друштво утиче на формирање људске психе, а ту ћемо се користити првенствено основним увидима Фројдове психоанализе. У том смислу потребно је проанализирати начине на које односи унутар породице делују на формирање психе, а потом и начине на које капиталистички односи производње делују на динамику односа унутар породице. Сматрамо да интеракција између породичне динамике и капиталистичког друштвеног уређења може да се опише у оквиру тенденције која је мање-више иста за све појединце или барем већину појединаца у друштву. Међутим, у зависности од биолошког пола појединца долази до формирања два фундаментално супротстављена типа личности – женски и мушки.

Социологија, филозофија и поље културних студија су у последњим деценијама јасно показали да социокултурни услови у капиталистичком друштву постављају различите захтеве пред жене и мушкарце. Иако је услед борбе за права жена остварено право жена на рад, и даље је јасно да постоји неупоредиво већи ниво друштвених захтева усмерених ка женама на пољу породице. У ранијим стадијумима капиталистичког друштва имали смо јасну шему – од оца се очекивало да ради ван куће неретко готово по цео дан, док се мајка бринула о деци и кући. У том смислу створени су структурни услови у којима је отац систематски изостајао из директне динамике личних односа у породици. Данас и мајке углавном раде ван куће како би припомогле у обезбеђивању материјалне основе за опстанак целе породице, али након посла од њих се и даље очекује да обаве читав низ дужности према деци и на тај начин оне остају много присутније у психичком животу деце. Због тога иако сада имамо повећано одсуство мајке из психичких односа у породици, одсуство оца је и даље много веће. У том смислу капиталистичко друштвено уређење наставља да функционише као структура у оквиру које отац у кључном смислу бива искључен из психолошког формирања деце.

Ово одсуство оца према Фројду доводи до појаве Едиповог комплекса који се разуме као нарушавање здравог психичког баланса у односу деце према родитељима. Овај психички баланс је код Фројда објашњен најбоље на примеру мушког детета. Уколико постоји уравнотежена психичка повезаност између детета и родитеља, онда ће мушко дете које развија иницијални сексуални импулс према мајци успети да ту врсту односа према њој трансформише путем идентификације са оцем кога види као узор. Међутим, када до ове идентификације не дође, овај однос сексуалне тежње према мајци никад не бива превазиђен већ увек латентно опстаје у различитим формама односа између мајке и сина. Тада долази до формирања такозваног Едиповог комплекса у ком се развија антагонизам према оцу и заштитнички однос према мајци.

Image result for едипов комплекс

Краљ Едип

У ком смислу онда капитализам ствара структурне услове за појаву Едиповог комплекса? Одговор је – на два начина. Први је већ споменут а то је систематско издвајање оца из породичних односа на тај начин што је отац раније био приморан да ради ван куће по цео дан, а данас због наслеђа патријархалне културе мајка, иако и она ради, и даље мора да се побрине за много већи број породичних обавеза од оца. Друга ствар је то што отац као понижени члан радничке класе готово по дефиницији не може да функционише као узор свом детету. Другим речима, дете примећује да је отац у пониженом друштвеном положају и да због свог статуса испашта па због тога у њему не може да види узор.

Ова суштинска одсутност оца доводи до формирања два психичка типа особа у зависности од пола. Први је детаљно разрађен код Фројда и тиче се Едиповог комплекса код мушкараца. Мушкарци са Едиповим комплексом не успевају да се идентификују са одсутним и пониженим оцем и због тога развијају заштитнички однос према мајци. Они уочавају да се мајка брине о њима и да на много начина испашта трудећи се да им обезбеди потребне услове, па због тога имају потребу да ту мајчину патњу умање и на неки начин оправдају њена улагања тако што ће јој пружити неки вид задовољења. Код женске деце ова психолошка динамика се развија на другачији начин. У недостатку оца њихова сексуална енергија остаје усмерена на одсутни објекат. Са друге стране, мајка која се труди да свом детету обезбеди све неопходне услове се перципира на сасвим другачији начин – она се види као покорени ривал. Другим речима, женско дете увиђа да особа која јој је супарник заправо настоји да удовољи њеним потребама. У том односу се развија нека врста прикривене садистичке тежње која је усмерена насупрот заштитничкој тежњи према мајци коју развијају мушкарци. Женско дете настоји да извуче из мајке максималну добит за себе на тај начин демонстрирајући свој тријумф над супарником. Видимо, дакле, да се однос према фигури примарног старатеља, односно мајке, развија на потпуно супротан начин код мушкараца и жена.

Треба сада видети како се формирају хетеросексуалне везе између жена и мушкараца са овде описаним типовима личности. Битно је још једном нагласити да се овде не тврди да су све жене које одрастају у капиталистичким друштвима изражено садистичког типа1 личности, као ни да сви мушкарци израстају у заштитнички тип. Можемо замислити бројне варијације – рецимо ситуације у којима је мајка потпуно одсутна из психичког формирања дечака док се о њему примарно брине отац, што би онда водило ка садистичком психолошком типу код мушкарца. Овде се, међутим, говори о структурним тенденцијама у капиталистичким друштвима које се манифестују на највећем броју породица. То значи да, грубо гледано, у капиталистичким друштвима жене углавном теже ка полу садистичке психичке оријентације, док мушкарци теже заштитничком полу једноставно зато што је у највећем броју породица отац тај који је одсутан из психолошких односа у породици. Јасно се наслућује каква је природа мушко-женског односа између жена наглашеног садистичког типа и мушкараца наглашеног заштитничког типа. Ту се углавном ради о везама у којима мушкарац настоји на све начине да задовољи све потребе своје жене док она заузврат настоји да постави све веће и веће захтеве, што води у зачарани круг који не доводи до разрешења.

Поред тога, мушкарци и жене у оваквим паровима развијају два типа параноичних поремећаја. Параноја се овде може разумети као поремећај који може имати два усмерења – типично прелазно усмерење (параноја усмерена на објект) и рефлексивно усмерење (параноја усмерена на субјект). Тврдимо да се прелазно усмерење јавља код жена док се рефлексивно усмерење параноје типично јавља код мушкараца. Прелазно усмерена параноја одговара љубомори док рефлексивно усмерена параноја одговара хипохондрији или умишљајима прогањања, завере против субјекта и сл. Чињеница да је у детињству сексуална енергија девојчица усмерена ка одсутном објекту (оцу) спречава их да се у каснијем животу реше фрустрације одсутног објекта жеље, па мушкарца са којим живе подсвесно перципирају као одсутног. Оне онда непрестано трагају за доказима партнерове верности или невере и прибегавају свим могућим врстама посесивног понашања.

Image result for Хипохондрија

Са друге стране, мушкарци од детињства интернализују мајчин страх за сопствену добробит. Њихов највећи страх је страх од смрти који би представљао највеће могуће разочарање за мајку и нанео јој највећи могући бол.

Хипохондрија као страх од смрти и болести код мушкараца онда представља ту врсту параноје усмерене на субјект која потиче од интернализације мајчиног страха за добробит свога сина или мушког субјекта. Хипохондрични мушкарац трага за доказима сопственог здравља и болести на исти начин на који љубоморна жена трага за доказима верности и неверства свог супруга. Наравно, параноидне илузије одређених појединаца о завери читавог света против њих развијају се из мајчине параноидне идеје да свако може и жели да повреди њеног сина. Та константна рефлексивна тежња код мушкараца допуњава прелазну тежњу за тражењем доказа верности жене у односу на свог партнера. Тада ће мушкарац настојати да у себи пронађе кривицу за женину константну сумњу у његову верност.

Видимо овде да психичка формација мушкараца и жена која је доминантна у капитализму доводи до склапања хетеросексуалних веза које имају деструктиван утицај на оба пола. Сада се можемо запитати како би функционисале хомосексуалне везе у капитализму. Другим речима, питање је каква је психолошка динамика између два мушкарца са заштитничком формацијом личности и две жене са садистичком формацијом. Уколико два заштитнички настројена мушкарца започну везу логично је очекивати да би они били максимално толерантни један према другом јер им је главни циљ да не повреде осећања свог партнера. Код лезбијских парова ипак преовладава посесивност са обе стране, али та посесивна тежња код обе партнерке функционише као најбољи доказ верности који једна другој дају. Емпиријска истраживања о верности лезбијских, мушких хомосексуалних и хетеросексуалних парова се уклапају у ову анализу. Наиме, лезбијски парови имају тежњу ка моногамности која је знатно већа него код хетеросексуалних парова док мушки хомосексуални парови имају знатно мању тежњу ка моногамији.2 Иста истраживања такође показују да су хомосексуални парови знатно срећнији од хетеросексуалних.

Оно што можемо закључити је да се начин на који капитализам утиче на психосексуално формирање појединца налази у директној супротности са биолошким мотивима за репродукцију. Другим речима, у капитализму се у просеку најбољи парови формирају између појединаца истог пола док у великом броју случајева хетеросексуални парови доводе до катастрофалних психичких последица за оба партнера. Ако бисмо били вођени логиком капитализма најрационалнији избор би био да хомосексуалност постане норма уместо хетеросексуалности што би, наравно, довело до одумирања људске врсте у коначници. Тако видимо да по унутрашњој логици осим што данашњи капитализам угрожава могућност економског опстанка људске врсте кроз све веће осиромашење већине и еколошког опстанка људске врсте кроз експлоатацију животне средине, он такође гура човечанство ка све мањој могућности биолошке репродукције кроз дезинтеграцију хетеросексуалне везе као функционалне емоционалне целине састављене од мушкарца и жене.

Потребно је сада увидети да неки од закључака ове анализе могу изазвати контроверзе са свих страна политичког спектра и потребно је нешто рећи како би се неке од тих критика предупредиле или барем како би се избегло неразумевање. Прво, потенцијална феминистичка критика би била да се у оквиру ове анализе жене представљају на морално негативнији начин од мушкараца. Међутим, потребно је рећи да је ова анализа вредносно неутрална и не жели да даје вредносне судове тог типа већ само да уочи законитости психосексуалне формације под капитализмом. „Под капитализмом“ су кључне речи јер ова анализа не претпоставља да је психосексуална тенденција која је овде означена као садистичка нека урођена природна карактеристика женског пола. Напротив, ова психосексуална тенденција се појављује доминантно код жена због спољашњих разлога чији се извор не налази у самим женама, већ у устројству капиталистичког друштва. Тако је могуће замислити друштво у ком би мајка била константно одсутна уместо оца, па бисмо имали обрнуте тенденције ка психосексуалној формацији код полова – односно мушкарци би доминантно имали садистичку психичку оријентацију док би жене биле заштитнички настројене. Овакви случајеви се вероватно дешавају и под капитализмом због специфичних ситуација у којима се налазе неке породице.

Друга критика која се може наслутити долазила би из политичких струја које се баве формулисањем и праксом политичке борбе за права хомосексуалаца. Ова критика би се фокусирала на идеју да се у оквиру ове анализе хомосексуалност схвата као нека врста аномалије која проистиче из поремећених породичних односа. Дакле, поново би се радило о некој врсти вредносне критике. Врло је битно нагласити да верујемо да хомосексуалност не настаје само из разлога наведених овде. Штавише, налазимо да је могуће да хомосексуалност проистиче из два главна узрока. Први узрок, који није релевантан за ово анализу, свакако би био генетски мотивисан пошто је из научних студија сасвим јасно показано да одређен број хомосексуалаца заправо дели знатан део биолошких карактеристика са припадницима супротног пола (на пример, другачији однос мушких и женских полних хормона у поређењу са типичним представницима пола коме појединац припада). Други узрок не би био условљен физиолошко-анатомским карактеристикама појединца већ стриктно спољним утицајем. Да спољни фактори могу бити разлог зашто појединац усвоји хомосексуалну оријентацију је такође јасно из научних студија које показују да знатан део хомосексуалне популације не показује битнија одступања од типичних представника хетеросексуалне популације у погледу хормонских карактеристика и свих других анатомско-физиолошких одлика. Овај други узрок би се онда свео на потпуно рационални одабир партнера који по својим карактеристикама личности више одговарају датом појединцу него типични представници супротног пола. Код ових мушкараца или жена долази до схватања да због својих психичких одлика нису у стању да формирају функционалне везе са особама супротног пола и због тога преферирају истополне заједнице које им пружају већи ниво емоционалне стабилности и задовољства.

Пошто смо одговорили на две потенцијалне либерално леве критике, можемо се осврнути и на могућу десну критику. Десна критика би се могла успротивити овој анализи управо на темељу одбацивања инхерентних разлика између жена и мушкараца барем на психичком плану, јер, како смо рекли, одређене анатомско-физиолошке разлике евидентно постоје. Мислимо да ове критике не захтевају неки посебан одговор јер претпоставке о инхерентним разликама између полова не наилазе на потврде у научним истраживањима. Појединцима на десници којима је стало до опстајања хетеросексуалних партнерстава као доминантне друштвене опције (која је, ипак, какви год наши ставови на ову тему били, неопходна за опстанак људске врсте) препоручили бисмо да преиспитају своје ставове о капитализму јер видимо да капитализам, осим што има погубан карактер по породицу, као главну вредност десничарских група, такође чини да хомосексуална партнерстава постају најразумнија опција за све већи и већи број људи.

  1. Овде је можда неспретно употребљен термин „садистички“ који поседује бројне изразито негативне конотације. Међутим, под тим термином се овде не схвата жеља за директним физичким мучењем и наношењем физичког бола која је доминантна рецимо у термину „садиста“ или „садизам“ као патолошко уживање у наношењу бола. Овде имамо на уму једну врсту психолошке тенденције код које особа налази уживање у непрестаном настојању друге да јој на све начине удовољи и да се за њу жртвује.  
  2. хттп://www.тхеатлантиц.цом/магазине/арцхиве/2013/06/тхе-гаy-гуиде-то-wеддед-блисс/309317/

 

 

ИЗВОР: princip.info