КАПЕ АНТИЧКИХ СРБА

Приредили М. Јаћимовић, С. Филиповић и С. Петровић

 

 

Српска антика се данас открива не само кроз народно предање, историју, археологију, лингвистику и митологију, већ и кроз начин одевања. Неке од капа античких Срба су се до данашњег дана одржале по облику и имену: китара (цуца), кукуљача, шубара, каузија, заврата…

Из кукуљаче (лат. cuculus) је стилизована кабаница или пелерина без рукава. Обично је изаткана од вуне, као дебело платно и употребљава се по српбским селима за капу и огртач. Нарочито је у широкој употреби код херцеговачких чобана, а има сличности са китаром, као њен упрошћен и грубљи вид. Да се њено име није нашло у латинском језику, неко би могао рећи да су је Срби усвојили.

Шубара је античка србска зимска крзнена капа, коју спомиње Херодот као капу Рашана (Трачана) у Ксерксовој војсци. Ова капа је и дан данас присутна, посебно у крајевима са хладном климом и високим планинским пределима: Родопи, Тара, Хомоље, планине Дринског слива и нека планинска подручја у Босни. Прављена је од лисичје или овчије коже, а често од коже два или три вука због урока.

Поред кукуљаче, китаре и шубаре, још две капе су делови српске античке ношње: „заврата“, коју и данас носе Срби Херцеговине, Црне Горе, Далмације и Лике или беретка, претежно војна капа, уствари античка каузија. Стилизација заврате је и муслимански фес, за који неки кажу да је добио име по Ефесу, а други по Фесу у Мароку, али, је он добио име по “феслигену”, турском називу за босиљак којим су Срби и Руси одувек китили капе ради урока.

Облик данашње „каузије“ стилизован је на посебан начин, са додатком штитника за очи, коју представља и капа звана „качкет”.  Поред употребе у народној ношњи, користи се и као војна капа без измена, или стилизована као шапка, у многим армијама света. Поред беретки и качкета, стилизованих српских каузија, које су данас у општој употреби у свету као војне капе, од заврате је настала још једна српска капа коју ју је носио Лесандар Велики.  Додавањем штитника заврати и њеним продубљавањем, настала је висока и дубока војничка капа, употребљавана у скоро свим војскама и полицијама Европе и Америке у XIX века. Погађате, то је српска шајкача.

Шајкача је добила име по Србима граничарима, за време Војне крајине на пределу данашње Војводине. Ови граничари су се звали шајкаши, по шајкама, њиховим лаким борбеним чамцима. Шајкаши су била погранична речна морнарица у саставу српске војске у Аустријској царевини, па је ова капа ушла у општу војну и полицијску употребу Аустроугарске у другој половини XIX  века.  Отуда и прича, како је ова капа преузета од аустријске војске, иако је у њеном данашњем облику дизајнирао краљ Милан, који је имао више пријављених патената. Шајкача као војничка капа, међународно је признати патент која је у својим другим облицима, с мање или више спојеним ободима на средини главе, ушла је у употребу многих армија света, а била је у употреби као општа војна капа и у српској војсци.

Како може шајкача да буде аустријска капа, када је носи Конфучије или  Кафиристанци које је Лесандар Македонски населио на Хималајима? Ова капа  је у националној ношњи Персијанаца, носи је на глави свети Јован на фресци у манастиру свете Катарине на Синају, Фридрих II Соколар, па чак и сам Исус Рист или Константин Велики на фрескама манастира Ставелот у Немачкој! Семантички, шајкача је по “шајки”, архаично српски шалака, врста чамца. То је чамац плиткога газа са удубљеним дном како би борци могли да стоје на боковима брода, па је по његовом облику стилизована војничка капа која је добила име “шајкача”, јер је потпуно истог облика као превернута “шајка”!

Војничка капа која је добила име по чамцу, постала је омиљена у народу, нарочито у Шумадији, па је тако ушла у саставни део шумадијске народне ношње. Ратну славу је шајкача стекла приликом ослобађања Србије, у Балканским ратовима а посебно у Првом светском рату.

 

 

 

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи