КАО ДА ЈЕ ПИСАО ДАНАС: Милош Црњански о Црногорцима

 

Ниједан наш крај, ниједан део нашег народа није крајем прошлог века био толико омиљен и толико слављен као Црна Гора.

Црна Гора поносито стање, српске круне ти драго камење. Те стихове понављали су и декламатори, и школска деца, али и озбиљни људи, у свим крајевима, где год Србин живи, али су те стихове знали и одобравали и у другим крајевима нашим. Загреб, Праг, па и читава Русија, за Црну Гору и Црногорца имали су само лепих речи. У свих јужних Словена, у словенофила уопште Црна Гора била је постала симбол и најблаже речено, аутосугестија маса.

Школовани кругови хрватски, нарочито литерарни, одавали су Црној Гори сваку пошту и онда, када је у Загребу, нажалост долазило до жалосних покрета и сцена против других.

Али је френезијом да се Црна Гора слави, уздигне, дичи, била обузета нарочито Војводина. Војвођани су били створили читав култ славе црногорске и деценијама ударали у бубањ националне рекламе за њу. Иронија је историје да данас Црногорци никог не вређају толико, никог не исмевају толико као бившу Војводину и Војвођане.

Када се те ствари у прошлости посматрају и премишљају долази се до уверења да је и могло бити само тако.

Србија је била тада у антиромантичном политичком ставу, Црна Гора пливала је сва наизглед, у романтизму.

Војвођани који су тада правили јавно мишљење својим новинама, литературом, и беседама, били су углавном у једном антишумадијском ставу. Критиковали су све у Србији и ништа им скоро у њој није било добро.

Занимљиво је на пример сетити се колико су Војвођани гурали нестрпљиво Србију у рат 1875-6. Змај је на пример исмевао „београдске баке“ а у бугарском рату имао више добрих речи често, у друштву, за противника, него за своју рођену браћу.

У збрци интереса тога времена, у једном распарчаном народу, све те појаве не треба посматрати као трагедију. Било је у том покрајинском утркивању и врло много комичног.

Слободан Јовановић у својој тези да су Војвођани највише викали тада за рат, а после дали најмање добровољаца поставио је једну тезу која је више весела него тачна. Не само да је много реалних услова да добровољаца на Дрини буде мало, него је ипак међу њима Војвођана било највише. Из породице сам која је дала Пају Путника, команданта добровољаца на Дрини и ја имам о целој тој епохи не само своје мишљење него и интимне податке.

Оно што је факат, остаје, а то је по моме мишљењу, да је бедно читати Змаја како демагошки исмева оног кнеза Михаила и ону Србију којој, крај свих својих заслуга није био достојан да даје лекције.

Исто тако, када се, без обзира на све друго, тражи истина, налази се да је у загребачком слављу тадашњег црногорства основа аустријанштина.

Онај ко сме да истини погледа јасно у очи видеће да Црна Гора крајем 19. века може да изгледа театрална и декоративна, али да не може имати ону вредност за догађаје коју су јој придавале славопојке.

Занимљиво је да су о том црногорству крајем 19. века најбоље обавештени и најхладније судили они који су могли да га искусе, и који су му били најближи, Херцеговци и Приморци.

Наши писци и политичари из тих крајева као и сви национални борци тог времена, јасно и неувијено говоре често о тој ствари. У сваком случају, на основу њих, и у тој епохи наше прошлости има много чега што би било боље да се не зна и што оставља на души дубоку горчину.

Пред рат, исто тако слављена и симболички уздизана, као што је била Црна Гора, прославила се Србија. Не само у Српству, него свуд у нашим крајевима разлила се једна нова аутосугестија маса: шумадинства. Линија која иде из ратова 1876, са Шуматовца, до супериорности србијанских политичких партија, и најпосле до ослобођења (ма ко шта говорио, први услов уједињења) показала се као реална.

Нема ничег отужнијег него када се у политичким питањима место мозга, пита завист и инат.

Неоспорно је, међутим, да се у последње време јавља једна непрекидна критика, и горе још, свега и свачега што долази из Београда. У једном делу „црногорске интелигенције“ која је очигледно неправедна, а на страну то што је неразмишљена.

Јер имали чега луђег него да се консеквентно, док се егоизам све више шири у појединим нашим крајевима све што је србијанско на један инфаман, начин карикира, инсинуише и разара?

Има ли чега беднијег него теза да у Србији неко треба да се учи слободи и поносу политичком васпита?

Да кажем ја: по моме мишљењу ничем југословенском није потребно да се оно што је српско, и што је светло и честито било, и што ни сада није горе од другога, и што ће опет светло и честито бити, прља и уништава.

А што се тиче политичких слобода и политичког разбора ко ће да учи оне који су доказали да знају шта је држава, зар они који су били војвођански гласачи, или, коалиције с баном и без бана, или они што истичу седам барјака када ветар дува?

Опкољен непријатељима, наш народ не може журити, и да хоће у социјалним реформама. Он мора и да неће, преживети прво епоху националног утврђења и смирења.

Постоји факт да, ма шта ко говорио, у већини критике данас, у већини незадовољства ван Србије, није основа слободумна него саботажа, завист, рат који се води после рата? – против кога? Казаћу је: крај свиyх умилних фраза и обећања, против оних који су били за ову државу; – а од кога? од оних који нису никад били за њу.

Трагична је данас црногорска критика по томе, што у њој преотима маха, не народ и онај сој наше крви који је био сан нашег детињства, него један букет политичке интелигенције и јоргована.

(Идеје, Београд, бр. 17, 9.марта 1935.)

 

 

ИЗВОР: Седмица