Какво нам је образовање потребно?

Слободан Владушић

 

 

Недавно сам прочитао интервју са новим министром просвете у Политици. Потом сам прочитао и бројне коментаре. Највише пажње је привукла иницијатива министра да треба повећати улогу родитеља у школама: идеја је да родитељи оцењују наставнике и директоре.

Покушао сам да нађем неко рационално оправдање за ту иницијативу, али морам признати да га нисам нашао. Ако је предмет оцењивања рад наставника, онда је ваљда јасно да родитељи углавном немају компетенције да оцењују тај рад. Како, рецимо, родитељ који је правник (и кога, поштено речено, математика никада није занимала), може да оцењује рад професора математике? Или обратно: како неки електро-инжињер, који никада није волео да пише саставе (што је легитимно) може да оцењује рад професора српског? Најпоштеније би било да их не оцењују.

Друго, родитељи немају непосредан, директан увид у рад наставника: они не бораве на часовима са својом децом, а све што знају о томе како наставници раде, сазнају посредно, преко своје деце. Ако то дете има добру оцену, вероватно ће и родитељ имати утисак да наставник добро ради свој посао. Али, шта ако дете има неку другу оцену? Да ли то онда значи да је наставник лош, јер ,,није успео да ваљано пренесе градиво”, или ,,није успео да заинтересује ученика за свој предмет”. (Замолио бих сваког родитеља који употреби ове формулације да уплати 500 динара на рачун Новог Полиса).

Из овога јасно произилази да право родитеља да оцењују наставника, може, врло лако, да доведе до трулог компромиса: ево вашој љубљеној деци највише оцене, без обзира на знање, а ви мени заузврат дајте исто такве оцене (иако вашу децу нисам ништа научио). Професори ће добијати сјајне оцене, деца ће нам у сведочанствима бити генијална, родитељи ће бити суперзадовољни. Тако ће на папиру све бити красно, али у стварности: деца неће знати пуно, а наставници ће бити фрустрирани због трулог компромиса, а држава ће се суочити са хиљада набеђених незналица од којих ће сутра постати полуинтелектуалци – људи који мисле да заслужују пуно, а заједници могу (и желе) да дају заправо, јако мало.

Питање да ли родитељима треба дати ово право или не, заправо је – небитно питање. Оно прикрива чињеницу да је питање образовања филозофско, а не техничко питање. То значи да пре организовања система образовања треба одговорити на питање каквог човека треба да добијемо на крају образовног процеса.

Да ли желимо да добијемо радну снагу, односно људе који знају да раде један или неколико сродних послова? Замислимо да нам је то циљ. Није тешко претпоставити на шта у том случају треба да личи образовање: на процес стварања неког спортисте.

Узмимо на пример, Ђоковића. Строго узевши, тенис је један добро плаћен занат, а Ђоковић је одличан занатлија који постиже боље резултате у том занату од других, јер је талентованији од других, али је истовремено исто толико добро утрениран као и други. Како је настао Ђоковић? Па тако што су га тренирали људи који су били врло компетентни за тај посао, а Ђоковић је послушно радио све што би они од њега тражили.

Зашто је био послушан?

Па зато што је веровао у њихове добре намере и њихову стручност.

Где је ту био удео родитеља?

Родитељи су му обезбедили такво образовање.

Тачка.

Заиста не верујем да је Срђан Ђоковић оцењивао тренинг сесије Јелене Генчић или Николе Пилића, а ако јесте, нико се тиме није хвалио. Ни он, ни они. Штавише, сигуран сам да родитељи који се мешају у однос између тренера и младог играча, не само у тенису већ и у било ком спорту, могу само да униште своје дете, јер тиме кваре однос поверења између играча и тренера. Играч почиње да сумња у тренера, па самим тим и у тренинг, а тренер анимозитет према родитељу преноси на играча.

Наставимо ову аналогију са Ђоковићем: Мареј је у Паризу, на финалу РГ, могао да се извини француској публици што не зна француски. Ђоковић је причао на француском. Исто се могло догодити и на мастерсу у Риму, где се Ђоковић публици обраћа на италијанском. Да неки немачки турнир вреди играти, видели бисмо како Ђоковић прича немачки. Шта нам то говори? За тениски занат, потребан је само енглески, док Ђоковић зна и неке друге језике. Лепо нам је када га слушамо како их говори, јер у томе видимо да није, попут Мареја, само пука радна снага, која зна само оно што јој је потребно за посао. Иако има доста људи који сматрају да деца уче у школи ствари које им никада неће требати, нико не воли када му се каже да је само радна снага и ништа више. Ђоковићу, строго узевши, француски и италијански нису потребни, а ипак их зна, и то знање би га чинило личношћу и да није број један на АТП листи. То нам показује да се о знању не може говорити само као о нечем што нам је потребно или није потребно. Знање нас, просто речено, оплемењује, прави од нас личности, ако то ,,сувишно” знање имамо. Без тог сувишног знања смо само пуке машине, чији рок трајања истиче брже од животног века.

Сада видимо да би реформа образовања требало да почне од одлуке каквог човека желимо да имамо на крају процеса: ја гласам за личност која има квалификације за посао који може да ради најбоље.

А какав нам одговор на ово питање даје Европа? Ако погледамо текст Генерација мекушаца који се појавио недавно на Новом Полису, чини ми се да тај одговор прилично јадан. Али он је закономеран. То је одговор који даје Европа технократа, која жели да пружи врхунско образовање само мањини која ће радити најисплативије послове, док ће већина, која је из различитих разлога дисквалификована, бити системски деполитизована и заглупљивања, под изликом да се тако спашава од траума у налету. На тај начин ће некадашњи грађанин, ослонац демократског поретка, сада бити образован тако да постане роб (који ради свој посао за мале паре или прима социјалну помоћ) и потрошач чијим се потребама, жељама, мишљењем лако манипулише, будући да не располаже ни знањем ни вештином тумачења, којом би се могао супротставити систему манипулације. А не располаже зато што му је кроз цео образовни процес пружана могућност да нађе алиби да нешто не зна.

“Огроман напредак школства довешће у будућности, до тога да се фабрикују специјалисти без икакве опште културе – ја сам их другде назвао дипломираним аналфабетама”

Овде се не ради само о мом утиску, већ о радикализацији једног процеса који су часни, интелектуално поштени људи, запазили још половином шездесетих година прошлог века. Један од њих и француски социолог Лисјен Голдман кога у једном свом есеју невеселог наслова, (Гласници апокалипсе) цитира Сретен Марић: ,,Огроман напредак школства довешће у будућности, до тога да се фабрикују специјалисти без икакве опште културе – ја сам их другде назвао дипломираним аналфабетама. Томе прелазу у  цивилизацију потрошње, која је састављена од масе извршилаца без стварне одговорности и од једне релативно уске групе високих специјалиста који монополишу одговорност одлуке, одговара дубок преображај филозофског живота. (…) Све хуманистичке вредности седамнаестог и осамнаестог века биће на тај начин ликвидиране, ако овај развој буде ишао даље у овом правцу.”

Из овога се види колико је велики улог питања за какав ћемо се тип образовања определити – одговор на то питање обликоваће свет у каквом ћемо живети. И зато није ни чудно, зашто су се процесом образовања бавили, у Србији, људи попут Светог Саве или Доситеја. Дакле, најумнији људи свога времена.

Људи који знају само то да знање деле на ,,потребно”и ,,непотребно”, већ мисле као робови, а не личности. А личност се образује, али и самообразује, и то је најважнија ствар коју у вези са знањем треба знати.  Образовање је на крају крајева, или почетку почетак,  лична ствар и само онај ко је слаб, лењ или блесав допушта да га образују, а заправо дресирају: зато такви често завршавају као бесловесни магарци, такозвани товари. Идентични са оним што носе, односно раде. И ништа више од тога.

А то су и заслужили. Јер човек треба сам да одреди шта жели да буде: Ђоковић је, пре него што је постао послушни млади тенисер, осетио позив у себи. А то није био позив новца. Већ тениса. А са тенисом је дошла и личност: отуда, француски, италијански и ко зна шта све не, што не знамо о њему. 

Не треба нам помоћ, већ знање, те да сами одредимо шта желимо да будемо на крају образовног процеса.

Самообразовање није модерна ствар – напротив. Али је вечна ствар: један Немац је пре више од двеста година казао нешто што важи и данас: Ко жели да се образује, нека се образује сам. Ово је неучтиво, али ту нема шта да се мења. Нема алибија да своје образовање препустимо некоме другоме. Нити ће неко други моћи да нас образује као личност. Ако то желимо да будемо, преостаје нам да се образујемо сами. А то значи, између осталог, да заборавимо индустрију самопомоћи и слична срања, јер нам не треба помоћ, већ знање, те да сами одредимо шта желимо да будемо на крају образовног процеса.

Робови или личности.

Тек после тога долази школа.

 

 

Аутор је писац, есејиста и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду

 

 

ИЗВОР: Нови Полис