Како живот у урбаној средини утиче на ментално здравље

  • Пословне обавезе су све обимније, очекивања резултата све захтевнија, радно време све дуже, а притисак све већи

Мирис и светла градова, поготово великих, опчињавајући су за већину становништва. Неодољива снага којом привлаче чине да трајно остају у њима, стварајући потомство без обзира на услове живота. Урбане средине данас постају главно место живљења, а због пренатрпаности, загађености околине, појачаног стреса и других лоших пратећих фактора, многи више трпе него што уживају.

Да ли и колико се овакав начин живота одражава на ментално здравље урбаног човека, објашњава неуропсихијатар – психоаналитичар прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић:

– У савременом свету, уз све развијеније технологије и све компликованије обрасце, захтеве и потребе живљења, сам живот постаје све богатији и лепши, али и тежи. Све је теже, заправо, усагласити и одговорити на пословне, личне и породичне обавезе. Становништво у градовима је под све већим притиском и стресом, који, наравно, оставља последице и на здравље. Пословне обавезе су све обимније, очекивања резултата све захтевнија, радно време све дуже, а притисак све већи.

+А када је реч о незапосленима и другим популационим групама?

– Код незапослених и оних који раде мање плаћене послове, питање свакодневног опстанка и обезбеђивања животних потреба још је израженије. Старији део градске популације такође има егзистенцијалне бриге и проблеме, због организације живљења и преживљавања, а то такође ствара притисак и стрес. И врло млади и адолесценти спадају у ризичну групу, јер им је тешко да се снађу и оријентишу у обиљу понуда и избора. Тешко им је да пронађу довољно добар и разуман пут за себе у актуелном времену, али и за будућност. Изазови су велики, и позитивни и негативни. Живе у свету наркоманије, делинквенције, криминала и других проблематичних понашања, која их доводе у неповољна искушења. Речју, живот у граду пружа много сјајних могућности, али је, у сваком случају, компликованији, напетији и ризичнији од живота у руралној средини.

‘+Сходно томе, како на ментално стање утиче окружење, а како убрзани технолошки развој?

– Оба аспекта могу да делују стимулативно, помажуће, али и компликовано и фрустрирајуће. Савремена технологија нуди дивне могућности, олакшавајући техничка решења… Међутим, њена злоупотреба може да створи проблеме, нарочито врло младој популацији. Савремени живот и окружење нуде креативне могућности, усавршавање, уживање, лакоћу доступа свим информацијама. Нажалост, несигурност, непредвидивост и хаотичност тог истог окружења без перспективе изазивају нове стрепње, страхове и стресове, осећај беспомоћности и нерешивост проблема.

+Успевају ли, онда, у датим околностима да помире све текуће обавезе, или “пуцају” онемогућени да све постигну?

– Тешко је усагласити и одговорити на све обавезе, потребе, жеље и очекивања. Немогућност задовољавајућег одговора и решења ствара незадовољство, осећај притиска, бесмисла таквог живљења са сумњом у сопствене могућности. Таква ситуација води ка губитку сигурности, самопоуздања, дестабилизује личност и узрокује или олакшава испољавање разних психичких патњи, проблема и поремећаја. Осећај сталног, хроничног притиска и стреса, губитак вере у себе и веровања у могућност налажења довољно доброг решења за проблеме и животне околности, делује најпогубније. Такође и сумња да су околности ограниченог трајања, односно да ће се поправити.

+Колико неуспеси делују депримирајуће и до чега све могу да доведу?

– Неуспеси у сваком случају смањују самопоуздање, до осећаја беспомоћности. Због неуспеха смо забринути или га доживљавамо катастрофично, можемо да се осећамо безвредним, а животне проблеме да сматрамо нерешивим. То дестабилизује биће сваког човека и носи ризик за појаву не само телесних, већ и психичких проблема и болести. Како ће ко реаговати на неуспех или друге стресове не зависи само од величине проблема, већ и од карактера личности, што опет зависи од целокупног дотадашњег живота. За некога ће исти проблем бити занемарљив, а за другу особу непремостив.

 

+Који се ментални проблеми јављају у таквим околностима?

– Најчешће је присутан неки облик депресије. Депресивне особе, где је до болести дошло због проблема у урбаном начину живота, имају осећај умора, безвољне су, обесхрабрене, тужне, плачљиве. Њима све изгледа нерешиво или чак бесмислено, не спавају или се буде рано, са страхом од новог дана и нових проблема. Код многих је присутна анксиозност, повишена стрепња и разне врсте страхова, све до панике, као последице тешкоће живљења и сналажења у проблемима са којима се сусрећу. Није редак ни такозвани синдром сагоревања, у коме се особа осећа потпуно исцрпљено и истрошено, без снаге да настави своје активности. Акутне реакције на стрес, или пострауматски стресни синдром уколико се ситуација дуже не мења, а интензивна је, такође могу бити врло изражене. Могући су и разни облици психосоматских реакција или стања, као што су осећај недостатка ваздуха, гушења, лупање срца, различите стомачне тегобе, вртоглавица. Сви ови симптоми су праћени страхом за телесно и ментално здравље.

СУОЧАВАЊЕ

Да бисмо се на прави начин суочили са наметнутим обликом живота и сачували ментално здравље, неопходно је да се искристалише осећај решивости проблема и вера у себе. Наравно да није могуће решити све проблеме и притиске, али је важно решавати их поступно, један по један. Сваки такав успех, макар и најмањи, доприноси стварању оптимизма и самопоуздања. Значајно је и ослањање на друге, који могу бити важна подршка и помоћ. Никада не треба одустајати, предавати се, повлачити. Увек треба настављати даље тражећи активности које могу да помогну у опуштању, разоноди, остварењу неких задовољстава. Рекреативно бављење спортом, одласци у биоскоп, позориште, на концерт, дружење са блиским и позитивним особама умногоме могу да смање напетост и трпљење, а донесу предах и боље расположење. На тај начин се прави противтежа проблемима и помаже у регенерацији психе – појашњава др Ћурчић.

СТРУЧНА ПОМОЋ

Ако ништа од самопомоћи не помогне, треба се обратити психологу, психотерапеуту или психијатру. Они ће, објективно и стручно, заједно са особом која трпи наћи решење, што ће ту особу ослободити психичких проблема који их муче и евентуално насталих поремећаја. Истина је да се наши људи још нерадо обраћају за овакву врсту помоћи, мада би таква пракса требало да се промени за њихову добробит. Тражење решења за душевни бол има исту тежину као решавање било ког другог телесног бола – наглашава наш саговорник.

 

Зорица ОСТОЈИЋ – ЈОКСОВИЋ

 

ИЗВОР: Вечерње новости