Како српске породице добијају надимак: Прекор, поруганија или шпицнаме старо је готово колико и презиме у Србаи

У целој Србији, а Војводини поготово, много породица и фамилија има поред презимена и надимак . У Источној Србији то је прекор, у Банату поруганија, а у Бачкој и Срему шпицнаме или шпицнамет.

seoska porodica

Шпицнамет (од немачког – spitz – оштар, шиљаст, игла, заједљив) и name – име). Шпицнаме (оно т се у изговору изгубило) је старо скоро колико и презиме, неки датирају чак из 18. и 19. века, и сви чланови фамилије се радо одазивају на њега. Често га дописују уз своје презиме и од малих ногу уче децу да знају „чији је”, ако га неко упита.

Шпицнаме има облик презимена и завршава се на „ић”, “ски”, “ин”, “ов” или „ев”, и наслеђује се по мушкој линији.

Понекад има случајева да када неки мушки потомак има много мушке деце, добије свој „надимак” који временом прерасте у „други шпицнаме”. Надимак се лично „зарађује, стиче и добија”, без обзира на пол и узраст, обично против своје воље и често је предмет љутње, свађа, а било је и туча.

Надимак је наша „специјалност”, обично садржи у себи подсмех, неку изражену ману, особено понашање, физичку карактеристику или пак тренутно понашање у неком догађају. Посебно интересантно је бивало кад се досели одрасла особа, дошљак или дођош у село, и тада постаје мета пажљивог „осматрања, снимања и бележења” његовог понашања, навика, начина говора, физичког изгледа, занимања, начина рада и онда кад се нико не нада, као гром из ведра неба, „роди” се надимак.

Носилац надимка може да се љути колико хоће, али његова реакција уопште не мења ствар. Спаса му нема, надимак се још више учвршћује и дешавало се да му сеоска деца, још „пркосе” шором и дозивају га из парка и скровитих места. Од тог времена, дођош постаје нађош, и сад он стиче право да „кумује” надимку неком другом дођошу.

Већина старих “домородачких” породица имала је свој надимак илити шпицнаме. Тако постоје надимци попут Шаргарепиних, Врабициних, Оџачарових, Џиџиних, Чањикиних, Гускових, Фуртиних, Шапурикини, Тутани, Балангови, Бандарови…

Надимци у Војводини могу се поделити по припадању и пореклу па постоје рецимо надимци:

– животињског порекла: Бувини, Врабицини, Зецови, Паткови, Гускови, Кучетови…

-рођачког порекла: Чикини, Ујкини, Баћини, Тејкини…

-страног порекла: Швабини, Русови, Пиштини, Влајини, Маџареви…

-по пореклу јела и намирница: Медени, Бундеварини, Штрудлини, Лебарини, Ћуфтини…

-по занимању: Шустерови, Пинтерови, Оџачарови, Златарови, Молерови…

-по основу имена предмета: Чутурини, Тепсијини, Шапурикини, Чокањови, Бегешини…

-по основу особина: Главоњини, Окини, Тртини, Чачкалови…

-има и оних недефинисаних: Кручилови, Чакеле, Пуфликини, Бакикини…

Наравно, времена се мењају и демографија Војводине је пуно измењена миграцијама које су последица турбулентних дешавања и ратова на нашим просторима па породице које су дошле из Босне, Славоније, Лике и других крајева углавном немају надимке (Личка презимена су углавном надимци, али о том можда другом приликом).

Права значења скоро свих шпицнамета су одавно изгубљена али и даље старији људи у Војводини држе до надимака и на питање ”Чији си ти” не очекују презиме као одговор.

 

(Текст је инспирисан књигом “Салајка које (више) нема” , аутора Бранимира Јовановића)

Преузето са портала dotkomsite.com/ , Опанак