Како се певало 1476. године

Лепота Л. Кузмановић

 

Најстарији стихови у којој се помиње Београд налазе се у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти као једини сачувани примерак мађарске епске песме. Тек после ње долазе чувена певања султановог песника Белгради Наџмија у спеву “Шах о геда” око 1521. године…

Непознати певач није жалио ни гласа ни времена да у 150 стихова, у десетерцу, испева епску (јуначку) песму “Szabacs viadala” (Опсада Шапца), нешто мало после 1476. године. У њој су, у оквиру борбе мађарског краља Матије Корвина против Турака, описана 33 дана опсаде града на Сави, од 12. јануара до 15. фебруара 1476. године. Иначе, детаљан опис битке дао је италијански хроничар Антонио Бонфини (1434–1503), лични познаник Леонарда да Винчија, у свом делу “Десет векова мађарске повести”.
  Не зна се ни ко је ни када записао песму “Опсада Шапца”. Извесно је само да је 1871. године рукопис открио мађарски научник Верхај Деже и да се данас чува у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти, као и да је то најстарија, у оригиналу сачувана, мађарска историјска песма којој, видљиво је, недостаје почетак. Код нас се њени први спорадични преводи појављују 1937/1939, заправо десетак стихова у “Прилозима проучавању народне поезије”Светислава Стефановића, а 1957. године Енвер Чолаковић у Загребу, у “Златној књизи мађарске књижевности”, објављује делове песме.  Може да се каже да је песма “Опсада Шапца” или “Десетерац о Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији”, како је код нас преведена, најстарији облик десетерца, и први запис уопште епске песме на овим просторима.  

Може да се каже да је ова песма је доказ о великим и далекосежним преплитањима српске културе са важни европским центрима. Знајући да је реч о средњевековном аутору, по форми “chanson de jeste”, садржај детаљно описује српске народне јунаке у књижевном и повесном смислу. У општем смислу, пак, постоји сагласност о допирању десетерачких форми с Југа у мађарску ренесансну књижевност која употребљава израз “у српском маниру”, а све да би упутила на облик десетерца у националној поезији. У сваком случају, ова песма је доказ о великим и далекосежним преплитањима српске културе са важни европским центрима.

Иако није прави образац српске песме, она је несумњиво први запис епског десетерца из трезора наше баштине. У њој се пева о јунацима српске епске књижевности, Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији. И не само о њима, историјски догађај десетерца обухвата још ширу галерију српских епских јунака, као и значајних историјских личности ван књижевне жиже, попут Митра Јакшића, Вука Змај Огњеног, али и Влада Цепеша и султана Мехмеда Другог. Дакле, овде је реч о најстаријем запису десетерца у вези с традицијом епске народне песме у којој су српски јунаци ( што се поткрепљује у чињеници да је песма научно датирана пре датума две наше најстарије бугарштице, бугарштице о Рибању и бугарштице о Сибињанин Јанку), већ и о најстаријем оригиналном запису десетерачке форме.

Спев је вредан доказ везе европског дворског пентаметра са српским епским десетерцем, пре свега изражено кроз “geste de roi”и херојски дистих.
Опсада Шапца
……………………

А Стријемљанин што се ту стеко
Дубину рова дуго је гледо –
Јер онај што Шабац створи
На топове се многе ослони –
Па се врати хитро белом граду
Краљевоме граду Београду
И бродова што је тамо било
До Дунава града опловило
Матија их Савом повукао
И Шапцу их граду дотеглао:
Рају силну у круг поставио
Вел`ку тврђу води направио
Силне лађе у ровове пловне
Топовима да бедем оброне
Све бродове и дрвене шајке.
Кремен пушка` са тврђаве ројним
И стрелама многим и надбројним
С анџаром и ђулетом грдним
Абердаром оловитим срдним
Тукли су их хитро, без одмора
Да их сатру данцу до помора
Бише силно, до милости лоше
Огромну им штету нанесоше
Угри лете боју на мегдана
Али многих допадоше рана
Неки од њих живот изгубише
А за краља часно погибоше
Прв` погибе млади Симон Вардај
Кукала му мати сиња вазда.
Беше богме, јунак над јунаком
Кад погибе од таната лаког
Други беше чешки дели-јунак
– Обојица Богу до додвора!
Нек је чврста вера вама свима
Да ће огња ватра сила жива
И све друге што ће бојак бити
Богу милом чисто гнездо вити!
Молимо се за душе јунака
Богу слава и Богу је хвала
Све је добро што дао је нама
За добитак шабачкога града
Делије су Богу навек миле
Вишњи даје јуначкоме срцу
Вишњи хвали витеза јунака
Какав бој се Шапцем збио
То зна онај који га је био
Све јунаци силнији од силнијих
Који краљу јесу од највернијих
Што опсаду ласно спроведоше
И на добар глас изађоше
Подно тврђе ако Чеси бришу
Погибоше смело у јуришу
Нарочиту борбу заподеше
А јунаштво свету наденуше
Но кад Чеси грунуше унутра
Шапца наста покољ невиђени
– Чеси дају, а Турци уздају –
С куле Турци огањ отворише
Са чаршије крвав бој разнеше
Многи јунак погибе онамо
Што од зрна што од рова хладног
Клета нек је храброст Османина
Падоше од обести тиранина
Колко јоште од чојаства свога!
(Но сад доста од такве кукњаве
Вратимо се на јуначко уздање)
Петнаест хиљад стиже коњаника
Да помогне Шапца бојаника
Уто ето славног бег-Алије
И са њиме јахача делије
Испред Шапца на збор поче звати
Хтеде савет о боју им дати
Ал не успе јер се Угри множе
А кад Краље поче беседити:
Бубњи ставни громко забубњаше
Трубе зурли гласно затрубише,
Небо буком ко да распеше,
А делије силне заурлаше,
Да ордије не би говор чуле
Да не приме савете бегове.
Залуду је беше Шапцу дошо
Горе пошо а још горе дошо
Од тог гласа војске уплашише
А делије гредом зачудише
Тешка срца а спуштених глава
Од помоћи буди Боже с нама!
Не имаше до друга избора
Да се врате кући од покуда.
А ето ти младог Турчин Хамзе
Ка мађарским дели-јунацима
Да некога од својих нађе
Из Шапца испред турске тврђе.
И побеже славном краљу Матији,
Указа му место погодито
Одакле ће боље Шабац бити
И лакше га тако освојити –
С тог белега поче грмљавина
Са свих страна муња абердима
И шанчева што је свега било
Свако зрно сврху погодило
Са Турцима још се приповеда
И зрну се право у циљ гледа
Голем јад на некрста сађе
А хришћанству тад сунце изађе
Виде Турци да губе тврђаву
А султану да јаве не смеју
Већ стадоше да већају боље:
Нека иде ко је какве воље,
Коме вођи да се приклањају –
Ко султану, ко угарском краљу,
А да блага од шабачког града
Не узима никоја посада
У Шапцу га дакле оставише
А град Шабац краљу поклонише.
Да краљево Слово што доноси
Изнутра ниједан не покоси
То они добро спроведоше
Да се краљу већма допадоше.
Драго беше њему и народу,
Што узеше у погодбу правду
А достоји свакога владара
Да опрости заточнику права
Те за пример и свима онима
Што је дато ка другим људима
На које се вољом смиловао
И милости своје показао.
Тако паде шабачка тврђава
И по њози тушта абердара
На то мноштво краљ додаде више
А град Шабац часно утврдише
И јунаке у њему остави
Да зијана нико не направи
Кад је било како је и било
И Турцима кад је опростио
А краље се ка Будиму врати
Са послугом турском да га прати
Краљ се врати, а сви се чудише
Чаршијама будимским пудише
Кад у двору премудрога краља
Гледали су раскоши Турака
Милостивног краља што га служе
По гласима што о двору круже
А кад абер у Турску стизаше
Турски цар их бесно проклињашe.

 

(Превод: М. Чудић – Л. Кузмановић)

Дакле, најстарији примери епских јуначких песама у Срба су, хронолошки: “Szabacs viadala” 1476. година, бугарштица о Сибињанин Јанку (Djoja del Kole, година 1497, Izabele del Balco) и П. Хекторовић “Рибање и рибарско приговарање”, 1555. година.



ИЗВОР: Забавник