КАКО СЕ БИРАЈУ ПАТРИЈАРСИ И ВЛАДАРИ СРПСКИ?

парошки

Др Милан Парошки

 

 

УОЧИ ЈОШ УВЕК НЕОБЈАВЉЕНИХ РЕПУБЛИЧКИХ ИЗБОРА


  •  У РОЈАЛИЗМУ МОНАРХ СЕ САБОРНО МИРОПОМАЖЕ И УСТОЛИЧУЈЕ ДОЖИВОТНО, АЛИ ОН НЕМА ПРАВО РАСПУШТАЊА САБОРА.
  • ЈУГОСЛОВЕНСКИ КРАЉЕВИ АЛЕКСАНДАР И ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ НИКАДА НИСУ БИЛИ МИРОПОМАЗАНИ.

 

 

 

Конституција српске нације, као историјски догађај, као акт, па ни као прослава и значајан „дан националне државности“ – није се десила. Устав Републике Србије од 2006. године и Дејтонски мировни споразум, из 1995. године, тек су предлошци могућој националној конституцији. Десетак државности рашанског и српског народа, у прошлом миленијуму, такође су основ, темељ и могућ аргумент, у прилог конституцији.

Текстови у седмом броју „Годишњака Историјског архива града Новог Сада“, које публикујемо, по традицији успостављеној „Грађом за политичку историју Новог Сада“ Васе Стајића[1] – делимично су настали, под истим кровом – Магистрата слободног краљевског града Новог Сада, односно у Историјском архиву града Новог Сада, Петроварадин, Тврђава 7 и 9, који баштини овај архивски фонд од изузетног значаја. Текст који следи је прилог  идеји конституције и савременој политичкој мисли, валоризованој на основу историјске грађе и примењене објективне археолошке и математичке методе реконструктивне анализе српске политичке, верске и културне традиције.

 

ДРЖАВНА САБОРНОСТ РАШАНА И СРБА СТАРИЈА ОД ЦРКВЕНЕ САБОРНОСТИ

 

Државна саборност код Рашана и Срба знатно је старија институција од црквене саборности. Обе саборне функције државе и цркве, обједињене су захваљујући светородној династији Немањића. У то време, црква и држава су практиковале и уживале саборно јединство. Тек са Француском револуцијом, 1789. године, успостављено је правило о одвајању цркве од државе, односно о лаичком политичком животу. Ова мода се прелила и у XIX веку, господарила идеологијом Првог српског устанка. Међутим, куповином кнежевског достојанства великог кнеза Милоша Обреновића, од турског султана, за 1000 кеса дуката и 1000 златиборских волова, – покушана је реконструкција државних и саборних традиција средњевековне рашке и српске државе. Карађорђе је остао са титулом војводе – вожда. А Сретењским уставом је обезбеђено саборно право делу црквене јерархије Београдске митрополије СПЦ, по примеру средњевековних сабора.

Црквени сабори код Рашана и Срба, су са добијањем аутокефалности Жичке архиепископије Светог Саве – постали и засебна управна и изборна тела, делимично независна од владара. Свети Сава је канонско – правном и дипломатском мисијом у Никеји 1219. године, на празник Успења пресвете Богородице, обезбедио код васељенског патријарха Манојла, који га је хиротонисао за Архиепископа све српске земље, и византијског цара Теодора I Ласкариса – да рашког Архиепископа, самостално и саборно, бира Сабор српске земље. И да после избора патријарха и владара, није потребан посебан пристанак и накнадна потврда, било ког византијског цара и васељенског патријарха.

Али не само црквеним канонима и Крмчијом Светог Саве, већ и једнаковременим Законом Стефана Првовенчаног и савладара Радослава, исписаним у подзвоничком простору Жиче – успостављено је правило, које до данас буквално није избрисано о устоличењу влада и патријараха Рашке државе и Српске цркве.

Овај Закон је записан, под кулом манастира Жиче, да ли у време првог Жичког сабора и Стефанове крунидбе или, евентуално, у врло кратком року после 1220. године. Закон Стефана Првовенчаног, који је доступан сваком ходочаснику, и дан данас, гласи: „Овај свети и преосвећени храм Спаса нашег Исуса Христа ја, милошћу Божјом венчани краљ Стефан и с превазљубљеним сином својим Радославом првенцем, кога и благословисмо да буде краљ читаве ове државе, у овом храму Спаса нашег овде да постављају се сви будући краљеви ове државе; и архиепископи и епископи и игумани да се постављају овде.“[3]

О саборном избору Архиепископа Жичке архиепископије и Пећке патријаршије, најбоље сведочење пружа Охридски архиепископ Хоматијан, савременик и канонски противник избора Светог Саве за архиепископа, противећи се истом и пишући протесна писма васељенском патријарху Герману и Светом Сави.[4] Можда и захваљујући самом Хоматијану, повративши се у Никеју, Свети Сава је успео накнадно да обезбеди царску хрисовуљу о потпуном аутокефалном избору сваког следећег српског архиепископа после њега – у Рашкој.

Овај акт о самосталном избору српског архиепископа на Државном сабору Рашке краљевине – због изузетног значаја чина избора архиепископа, за канонску одбрану аутокефалије – Свети Сава 1233. Године, са Рашким краљем Радославом и целокупним државним сабором (лично присутан и по својој иницијативи) бира Арсенија Сремца за новог архиепископа српске земље. Генијалан канонско – дипломатски подухват Светог Саве, реализован приликом избора за архиепископа жичког Светог Арсенија Сремца – Ћирило – методска архиепископија са Балатона (867. л.г), остварила је саборно јединство са новооснованом Жичком архиепископијом Српске православне цркве. Овим чином је успостављено јеванћеоско – литургијско јединство (Свети Сава је наследио Јеванђеље српско-словенске редакције од Ћирила и Методија) Панонске архиепископије старије петстотина година са новом Жичком архиепископијом. Наиме, Светом Сави, градитељу бројних манастира у Панонији, било је познато, много раније, право Панонске хришћанске цркве на самостални избор архиепископа, без посебног или накнадног сагласја Цариграда и Рима.

Саборни избор патријарха и владара на Државном сабору све српске земље – правило је које је поштовано чак и у временима када владарске куће Немањића, Лазаревића и Бранковића, нису више биле у могућности да сазивају Државни сабор.

 

ДОПРИНОС АРСЕНИЈА III ЧАРНОЈЕВИЋА КОНТИНУИТЕТУ

 

Захваљујући Арсенију III Чарнојевићу и Београдском сабору 1690. године[5], фантастичним привилегијама обезбеђеним за Србе од светоримског цара Леополда I, саборна правила државног сабора све српске земље – обезбеђена су и у новом царству, у континуитету и поново у Панонији, односно на свим територијама и у историјским краљевствима: Далмацији, Славонији, Угарској…, које насељавају у континуитету Раци и Срби.

Уједињењем Сремско – карловачке Патријаршије, са свим митрополијама Српске цркве у једну Цркву и Државу, 1920. године, и канонским пресељењем седишта Архиепископије у Пећ, а проширењем Београдске митрополије на Београдско – карловачку – баш као у време Светог Саве, омогућено је да на црквено – народном сабору свих српских земаља, без посебног признања Рима или Цариграда, буде биран српски патријарх. Ова фантастична тековина саборног избора, основна је одлика српске црквености и духовности и дан данас.

Са каквим трудом саборни избор архиепископа и владара је спровођен, дуже од једног миленијума, најбоље сведочи историјски пример избора патријарха Никодима у време владавине светог краља Милутина. Овим примером најбоље се карактерише функција државног сабора у избору патријарха и владара.[6] Најзначајнији историчар српске саборности и држаног права, проф. др Теодор Тарановски, врло сликовито описује избор патријарха у време највишег узлета Рашке државе, код краља Милутина:

„У време успостављене јединствене владавине краља Милутина (1316-1321) спадају сабори, који су били одржани после смрти архиепископа Саве III (умро у јулу 1316 г.) ради избора новог архиепископа. О томе се код Данила прича овако: „и сабрав вас сабор отачаствија си, всечастније епископи и игумени и чрнце и великославније властели, изискује (краљ Стефан Урош) таковааго мужа не јединају, но и тришти, и за все годиште, и многаја попеченија о том имеје“ (Даничић, Животи, 152), и тек након свих тих напора избор је пао на хиландарског игумана Никодима.[7]

Ни силнијег владара, ни саборнијег избора Патријарха све српске земље!? Овај изузетан пример сведочи да је наук Светог Василија Великог, да се предање вере не мења и не тумачи изнова – основно правило и у саборном животу Српске православне цркве и српског народа. Односно, да се канонски ваљано, саборно, доносе најважније одлуке у животу Цркве и српског народа.

Изменом Устава СПЦ, 1957. године, и поделе у СПЦ на „федералну“ и „расколничку“, цркву старог и новог Устава – саборни избор патријарха СПЦ бива успостављен на новим уставним правилима. По њима, бирани су блаженопочивши патријарси Герман и Павле. Његова светост патријарх Павле, пак, прославио се литургијским уједињењем тзв. „расколничке“ и тзв. „федералне“ Цркве.

Канонско и саборно уједињење, какво нам фантастичним примером пружа Руска православна црква, на почетку XXI века, у СПЦ је изостало. Саборно уједињење Заграничне и Руске православне цркве у Русији десило се на Светог Саву 14. јануара 2009. л.г. А затим су Руси, на новом сабору, бирали и новог патријарха Руске православне цркве, и изабрали Кирила. Овај пример Сабор Српске православне цркве једино може да следи, као канонски правоваљан.

Популарно издање студије: „Свети Сава и Соломонова мудрост“,[8] осим што сведочи о чињеници да је државна саборност код Срба била и институционализована, и да су Жича и друге владарске задужбине саборна здања. Њихова архитектура математичким и археолошким језиком говори о саборном животу и заседањима државних и црквено – народних сабора, од пре 790 година. Архитектура Жиче и других цркава и манастира које су оснивали Немаљићи, Лазаревићи, Бранковићи и Обреновићи – омогућују увид у све најзначајније тековине духовне и материјалне саборности код Срба.

 

[1] Исто.

[2] Милан Парошки, „Идеја саборности и државотворни сабори у српској политичкој традицији“, докторски рад, одбрањен на Факултету политичких наука, Београд, марта 2011. године.

[3] Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Жички натписи, Београд 1988, 111.

[4] Георгије Острогорски, Писма Димитрија Хоматијана Св. Сави и одломак Хоматијановог писма патријарху Герману о Савином посвећењу, Светосавски зборник, књ.3, Београд, 1939.

[5] Стефан Чакић, Велика сеоба Срба 1689/90 и Патријарх Арсеније III Црнојевић, Прометеј, Нови Сад, 1990.

[6] Др Теодор Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1931.

[7] Исто, стр. 171.

[8] Милан Парошки, „Свети Сава и Соломонова мудрост“, „Пешић и синови“, Београд, 2009.

 

ИЗВОР: Центар академске речи