КАКО САД ШИРЕ ГЛОБАЛНИ НЕРЕД?

  • Поуздан сигнал да се САД заиста крећу ка миру, односно одрицању од рата и сејања хаоса по свету, биће отказивање послушности америчких политичара ЦИА. Засад таквих сигнала нема, каже Николас Дејвис

 

 

                         Зоран Милошевић

 

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је почетком априла 2018. године на Међународној конференцији о безбедности, коментаришући америчку спољну политику на Блиском истоку, рекао „да САД овде чувају ситуацију ‘контролисаног хаоса’, како би оправдали своје војно присуство“. Такође је коментарисана и вест да је амерички председник Трамп хтео да повуче америчку војску из Сирије, али га нису подржали у Пентагону и ЦИА, али ни у Министарству спољних послова. После ове конференције у којој је учествовало више од 850 експерата и политичара из око 85 држава, медији су почели да се баве питањем како је то могуће да председник нема подршку таквих институција, затим «како САД шире хаос по свету, зашто не може да се ова политика промени и шта нас чека у будућности?».

Одговор на сва ова питања, а посебно на последње можда је најбоље изекао Nicolas J. S. Davies за портал antiwar.com „Миротворац Обама је продужио рат за још осам година, али се ЦИА нада да ће хаос проширити на већи део света и после њега“. Поуздан сигнал да се заиста САД крећу ка миру, односно одрицању од рата и сејања хаоса по свету биће отказивање послушности америчких политичара ЦИА. За сада таквих сигнала нема. Према његовом мишљењу да би се Трамп обрачунао са овим наслеђем (посебно «достигнућима» Барака Обаме) потребно му је много више ресурса и подршке него што има. Наиме, ЦИА је створила чврсте везе са Британијом, Француском, арапским монархијама и увећала војни буџет до незамисливог нивоа. Поред тога Обамин «рат са тероризмом», покривен глобалном пропагандом, створио је и ствара више проблема него што има решења. Трамова жеља «да учини Америку поново великом» и да «реши иностране проблеме» се безнадежно разилази са његовим агресивним и силеџијским приступом сваком међународном проблему. Да су САД на овај начин могле да реше било који проблем већ би био решен, али није. Ни један једини. Чак ни красноречје и мирољубиве изјаве које емитују амерички медији током сваке предизборне кампање више никога не могу да обману.

 

КО ВЛАДА СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА

То потврђују и информације добијене од бивших сарадника америчких тајних служби и армије. На пример, пуковник америчке војске Флечер Прути, био је руководилац специјалних операција Уједињеног комитета начелника штабова од 1955. до 1964. године, а важан је јер је објавио књигу «Тајна команда – ЦИА и њени партнери за контролу САД и целог света», која је одмах забрањена по објављивању 1973. године. Хиљаде примерака ове књиге је одузето из књижара и библиотека, а један безимени пуковник је купио 3500 књига и послао у Аустралију. Тако је спасао део књига. Но, 2011. године ова књига је поново објављена у САД, те је тако не само раскринкана улога ЦИА у политици САД, већ је отворено питање ко заправо влада овом државом.

Пуковник Прути описује необичну улогу ЦИА у САД, а која се настоји да онемогући долазак пацифиста у Министарство одбране, посебно оних који желе да спрече «коришћење претњи и оружаних снага у стварању криза, хаоса и покретања напада на поједине државе». Главна мисија ЦИА, како је написао Прити, јесте да даје предлоге где отпочети рат, односно коју државу напасти.

ЦИА је, како каже пуковник, «хибрид обавештајних служби», која, између осталог, сабира и анализира иностране обавештајне службе које спроводе тајне операције. Оба задатка су неопходна ради формирања предлога ратовања. У књизи Прути описује како је ЦИА проникла у армију САД, министарства, Савет за националну безбедност и друге владине институције и установе, тајно постављајући своје агенте на најважније позиције, како би обезбедила усвајање њених планова, али и приступ неопходним средствима (армији, наоружању, муницији и другим ресурсима) за реализацију својих планова.

 

ПРЕБАЦИВАЊЕ ЕКСТРЕМИЗМА 

Крајем 2011. године, после разарања Либије и пружања помоћи да се убије Гадафи, ЦИА и њени партнери су почели пребацивање бораца и оружја авионима из Либије у Турску ради напада на Сирију. Потом су у операцију укључили Саудијску Арабију, Катар, Хрватску, као и друге партнере да би доставили на хиљаде тона оружја преко сиријске границе за распаљивање рата. Ово је довело до увлачења у рат Русије, Ирана, Турске, Израела, Јордана, Хезболаха, курдских устаника и других држава и оружаних група са Блиског истока. Истовремено, Ал Каида је проширила делатност на Африку, како су констатовале Уједињене нације у свом документу «Пребацивање екстремизма у Африку: мотиви, стимуланси и преломни моменти најма», који је урађен на основу разговора са 500 афричких бораца. Овај документ је показао да су специјалне операције и војни маневри у организаци ЦИА у Африци били преломни моменат који је доводио до јачања терористичких организација попут Ал Каиде, Ал Шабаба и Боко Харама. Другим речима, 71 посто испитаних бораца из Африке је одговорило да је пошло овим путем после убистава и хапшења другова и рођака од стране владних тајних служби, што је био важнији момент од религиозне идеологије (исламизма). Наводи из документа Уједињених нација потврђени су и другим истраживањима. Центар за заштиту грађана у конфликтима, испитао је 250 људи који су ушли у оружане групе у БиХ, Сомалији, Гази и Либији и на основу тога је урадио студију «Људска перспектива: учешће грађана у оружаним конфликтима». У студији се тврди да је најважнији мотив за узимање оружја и ступање у различите оружане групе «заштита породице и себе лично».

Интересантно је и да «америчке контратерористичке операције» у пракси не спречавају тероризам, него распаљују рат, а јасно је да Вашингтон и нема неки план «глобалне борбе са тероризмом». Пуковник Прути ово коментарише на следећи начин: «Што се човек боље упознаје са овом делатношћу, тим више схвата да ове операције ретко (тачније никада) немају остварење неког националног циља».

У Африци ЦИА делује према вијетнамском обрасцу, тачније користи специјалне јединице и војне саветнике за организацију тајних и терористичких организација које приморавају становништво да ступа у контра-јединице које се боре против њих, а затим се то користи да се оправда војно мешање САД. Овај образац се примењује широм света, а употребњен је и у Југославији, Либији, Сирији…

Америчка војна експанзија у Африци повезана је са растућим кинеским утицајем. Због тога су сад на овај континент упутили 6000 специјалаца и војних саветника који припремају терористичке и тајне војне јединице. Циљ је, како је рекао Стив Бенон «рушење кинеског пројекта Новог пута свиле». Кина је, јасно је, превелика и премоћна да би се на њу применили принципи америчке доктрине Лидина (названа по неоконзервативном теоретичару и сараднику ЦИА Мајклу Лидину), који сматра да «отприлике сваких 10 година САД морају да ухвате невелику државу на спавању и да је поставе уз стену, како би показали у чему се састоји наш бизнис». Јасно је да Кина није «дремљива држава» и да овај принцип није могуће применити. Зато је задатак ЦИА да шири хаос и насиље ради подривања кинеске трговине и инвестиција у Африци, те преобраћање овог континента и марионету САД. Зато су идеалне терористичке групе, које су («гле чуда!»), створене «америчким контратерористичким операцијама».

ПЛАНСКА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА

Још две поучне књига говоре о посебном положају ЦИА у САД и свету. То су књиге Дагласа Валентајна, «Програм Феникс» која говори о геноциду у Вијетнаму и «ЦИА и организовани криминал: како нелегалне операције корумпирају Америку и цео свет». У овим књигама аутор описује логу ЦИА у актуелним ратовима и њеној способности да контролише политичаре у САД.

Управо ова способност ЦИА се види и у наступу америчког председника са говорнице генералне скупштине ОУН када је рекао да САД намеравају да дестабилизују Северну Кореју, Иран и Венецуелу, прво економским ратом, а потом и организацијом свргавања њихових влада војним превратима или масовним рушењем инфраструктуре и убиства цивилног становништва. Но избор «црних оваца» није разуман и није заснован на рационалној оцени спољне политике САД. Ово је продужавање незаконитог бизниса ЦИА против Бушове «осе зла», укључујући и пропали, од Америке, организовани пуч 2002. године у Каракасу. Шта ће Трамп да предузме даље против ових «црних оваца», остаје да се види. Међутим, јасно је да ово није 2001, а ни 2011. година када се свет «правио да не види» агресију Британије и САД на Либију.

У Венецуели ЦИА примењује стратегију коју је Никсон користио у Чилеу, фабрикујући економску кризу као основу за војни преврат. Но убедљива победа Јединствене социјалистичке партије Венецуеле на недавним губернаторским изборима не оставља ЦИА плановима никакву легитимност.

Бомбардовање и «превентивни удар» САД по Северној Кореји може изазвати брз америчко-кинески рат. Кина је јасно показала да штити Северну Кореју и да ће је штитити у случају америчког напада.

Но, «кост у грлу» ЦИА је Иран. Аргумент САД против Ирана је био да ова држава ствара војни нуклеарни програм, а како се касније показало, ЦИА није имала конкретних доказа за ову тврдњу. Због тога је било јасно да ЦИА ствара кризу у Ирану зарад изазивања рата. Друга (нетачна) оптужба поводом Ирана је «да ова држава спонзорише тероризам». Чињеница је да Иран подржава Хезболах и ХАМАС, које САД сматрају терористичким организацијама. Међутим, у стварности то су одбрамбене организације које штите Либан и Газу од редовних напада Израела.

Проблем је «дошао» и до филма. Наиме, последњи документарни филм компаније PBS о америчко-вијетнамском рату показао је да амерички политичари, као и њихови саветници, нису веровали у победу у овом рату. Међутим, упорно су ратовали јер им је ЦИА сервирала податке да је све у реду и да треба да имају поверење у америчку армију, која зна шта ради.

Одмах по почетку рата у Вијетнаму, ЦИА је почела са кршењем Женевске конвенције спречавањем уједињења југа и севера ове државе кроз политичке изборе и то путем политичких убистава (1956. године). Подршка ЦИА репресивном режиму Нго Дин Зјема, гарантовала је ексалацију насиља. Но, ниједан амерички председник није имао храбрости да изведе армију из Вијетнама, а да не открије границе њених могућности, као и да не открије милитаристичке митове и интересе западних центара моћи.

Пораз САД у вијетнамском рату свету је донео десетогодишњи мир. Но, милитаристичка машина убрзо се опоравила, а «вежбала» је нови систем ратовања у Јужној Америци, да би 1989. године нападом на Панаму, а потом СР Југославију, Ирак, Авганистан, Либију и Сирију поново почела да меље.  Тако су се САД поново вратиле рату као средству геополитике.

Но, у условима када политичка тајна служба (ЦИА) дивља по Вашингтону и САД, а њене тајне операције сеју насиље и хаос по свету, председник Трамп се суочава са притиском са каквим су се пре њега срели само Џонсон и Никсон. Да би сачувао поверење према себи принуђен је да унутар државе и на спољнополитичком плану подржава ратове у Сирији, Ираку, Авганистану, Јемену, Сомалији и Источној Африци, истовремено да прети Северној Кореји, Ирану, Србији, Русији и Венецуели.

Иронично, али предвидиво је да је управо агресивна и протизаконита војна агресија САД на различите државе испровоцирала, на крају, реалну опасност за саму Америку, која се јавља као потреба да се нападнути људи заштите од америчког силејџиства. Управо зато је Северна Кореја, а ради спречавања покретања Другог корејског рата, убрзала израду балистичких ракета које могу да буду «задржавајући фактор и одговор на америчке претње». Корејанци се, попут бројних других народа, не осећају безбедним, иако су их лидери убедили да могу нанети нуклеарни удар по најважнијим деловима САД. За осећај безбедности потребно је нешто сасвим друго од сазнања да «можемо нанети нуклеарни контраудар». Потребна је демонтажа моћи ЦИА.

 

ИЗВОР: Печат