Како од дизања устанка не добити килу?

Милан Миленковић

 

 

Полемике око оне утварне серије о некаквом црногорском устанку, који је трајао као и сви црногорски устанци док је било хране у торбицама, никако да се стишају. Сваки дан се јави неки Монтенегринчић да подржи серију и епски отпор окупационим српским трупама, а онда му реплицира неки Србин, попут Матије Бећковића, или Пера Божовића и тако укруг.

При томе, подразумева се црногорска државност, која сеже до амеба, уз све оне колоквијалне и бајковите приче о слободи која се чувала у брдима. Зато се и створио дуални идентитет у Црногораца, јер је требало истовремено гледати десетине џамија и веровати да турска нога никад није крочила у Црну Гору. Хоће се да се верује у своју посебност, а нема се доказа за то, па се машти пушта на вољу.

Ствари стоје мало другачије: 1918-те Црна Гора није победница у рату, већ земља која је давно капитулирала, те се тиме, као и свака поражена страна, отворила за могућност да буде ратни плен. Да ли је то лепо? Није, али је ту, од кад је света и века. Српска војска је, у датим околностима, поступила са много такта и више него благонаклоно према побуњеницима, иако није било неког посебног разлога за тактичност.

Уосталом, у Црну Гору је ушло негде око 3000 српских војника, што је ништа за црногорске јатаган-бригаде и право је чудо како ти војници нису до подне посечени. Бар у песмама, ако не на терену.

 

 

 

 

Наравно, и оне скупштине које изгласавају уједињење под сенком бајонета, једнако су сумњиве, као и они који од уједињења беже. И у Војводини је скупштина изгласала уједињење, док је један батаљон опколио зграду, колико да не буде сумње у исход гласања. Али, таква је правда победника од кад је света и века. И Црногорци су, кад су Турке побеђивали, своју правду наметали и отимали што су мислили да треба.

Оно што свима промиче у овим полемикама је једна очигледна, до те мере очигледна ствар, да не могу да верујем да је сви лобују погледом: 1919-те више нема Србије. Војску у Црну Гору шаље Краљевина СХС, а не Србија. Србија се увелико одрекла своје државности и своје војске кад је ова епска, сада већ и филмски забележена побуна, била у току. Нема ни Црне Горе. Поново: постоји само Краљевина СХС, односно од 1.12.1918. Краљевина Југославија са бановинама.

Уопште немам сумњу да ће, кад се црногорска машта у серији размахне, свих 3 000 српских војника русу изгубити главу, али да ће нека зла коб, космичка несрећа, спречити побуњенике да заузму Београд, што ће успети тек у миру, после 1945.

Чуо сам, приватно, више варијанти због чега је избио устанак на трогодишњицу заиста епске битке на Мојковцу, али се нисам удубљивао у те разлоге, јер сам знао да се тичу неког и нечијег интереса и друштвеног положаја, а не неког начела, или принципа.

Приче о правди, истини и принципима дођу после, кад прође грабеж за привилегије, пензије и одликовања.

Оно где је серија, дакле, подмукла, као и њени творци, јесте подметање Србији, а не Југославији. Србија се на историјску позорницу вратила 1945. године, а дотле је била лабава конфедерација бановина. Одлуку о слању трупа у Црну Гору није донела српска скупштина, није је спровео српски, већ Југословенски генералштаб, а како је то изгледало у очима Зеленаша и како изгледа данас, сасвим је друго питање.

Оно где ће ситуација бити аналогна Божићном устанку јесте време после Мила Ђукановића, када дође до замене у пирамиди моћи и кад остаци режима закукају за привилегијама које су имали, а које ће, што је и нормално, покупити они који су данас против Мила. Ето услова за неки нови устанак за правду и истину! И за понеки јевро, наравно. Тако је, пре сто година, капитулантски апарат краља Николе закукао што се серва окренула, па више он не држи уносне послове и положаје по Црној Гори.

Фасцинантно је како се грабеж, отимачина и пљачка, за само једну генерацију, претворе у принципе и борбу за правду и слободу.

Краљ Никола, иако по личном осећању Србин, схватио је да, ако хоће да одржи династију, мора да створи нову нацију и то да мора да је створи кроз државни апарат и привилеговане појединце и куће. Корен антисрпства у Црној Гори је старији него што се мисли и није заснован на етничким разликама, него на голој користи, која је касније, за потребу, претворена у етнички проблем. Никола је једну грешку направио, која је Монтенегринима појела неколико деценија, а то је капитулација. Да је прешао на Крф, довео 200 војника, све би било другачије. Симболично, као и српска држава, и Црна Гора би наставила да постоји. Овако, Никола се оклизнуо и Зеленаши су морали да чекају комунисте да их врате у седло, што ће рећи неких кварат века.

Ко буде гледао серију, нека пусти неку сузу над јадним Монтенегринима, који владају Црном Гором већ 70 година, да виде какве су патње и муке имали док се нису нације и положаја дочепали. Само је питање времена, још кварат века, рецимо, да почну приче како у Црну Гору никад српска нога није крочила, као некад турска. Код нас, у Србији, кажу да бујна машта серуцка свашта, а монтенегринска машта је дорасла да пише сценарије за Ратове звезда, или за Звездане стазе, камо ли за ове наше балканске међусобице.

Тако се од усранка прави устанак.

 

 

 

 

ИЗВОР: ИН4С