КАКО ЈЕ НЕУПИТНА РЕПУБЛИКА СРПСКА ПОСТАЛА „УПИТНОМ“?

Борислав Радовановић

 

Овај текст представља својеврсну анализу политичких пројеката какви су посљедњих година Републику Српску довели у стање озбиљне дестабилизације, унутрашњег слабљења и могућег потпуног разбијања.
Са одређеном дозом ироније можемо рећи да је Република Српска постала „упитном“ управо у времену када најважнији политички актери БиХ-е готово свакодневно понављају мантру о њеној неупитности. Изјаве појединих актера треба узимати са посебном дозом подозрења, а овај текст треба да покаже и због чега.
На нивоу официјелних политичких представника из бошњачког етничког корпуса имамо јасан консензус по питању будућег уређења земље као унитарне државе. Међутим, посљедњих неколико година можемо уочити једно прилично индикативно одступање од унитаристичких настојања. Додуше, само на декларативном и манипулативном нивоу! Након 15-ак година јавног негирања Републике Српске (РС) и тражења њеног укидања, готово преко ноћи долази до дијаметрално супротног политичког става у ком се РС „признаје“ и квалификује као неспорна категорија. Прилично је једноставно закључити да је раније негирање РС-е и тражење њеног укидања у бити само производило даљу хомогенизацију српског етничког корпуса око питања очувања Српске (као институционалног облика штићења етничких права), тако да је жељено разједињавање подразумијевало битно другачији политички приступ.
Треба истаћи како су управо Странка демократске акције (СДА) и Бакир Изетбеговић јавили се као носиоци промјене у домену политичког дискурса. Далеко било да овдје имамо квалитетну промјену емоција према Српској, него управо можемо говорити о планској и манипулативној матрици каква је произвела жељене промјене – СЛАБЉЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
На нивоу официјелних политичких субјеката бошњачке провенијенције имамо политику „признања“ Српске, но, на нивоу неконвенционалног сектора извршен је страховит напад на саме темеље овог ентитета. Бројне бошњачке невладине организације, удружења, групе и појединци бјесомучно нападају РС-у и српски народ преко медија, друштвених мрежа и средстава јавног дискурса уопште. У том нападу здушно учествују и бројни актери међународне заједнице, али и унутар саме Српске. Укупно производи се тешка конфронтација унутар овог ентитета и српске етничке заједнице по питањима криминализације друштва, социјалних неједнакости и неправди, политичких ставова и активности, па све до манипулативног стварања „приговора савјести“ поводом рата и ратних злочина.

ОДЛУКА УСТАВНОГ СУДА БИХ О КОНСТИТУТИВНОСТИ НАРОДА

 

У даљем тексту проанализираћемо одређене етиолошке аспекте послијератног политичког разарања Републике Српске као државотворног ентитета (лат. entitet – нешто што самостално постоји). Мировним споразумом за БиХ (дејтонско-паришким) успостављена је јасна паралела између конститутивности народа и територијалне подјеле државе. Међутим, одлуком Уставног суда БиХ о „конститутивности народа“ произведено је потпуно обесмишљавање конститутивности народа управо по матрици какву смо претходно имали у СФРЈ. Дакле, то што су у бившој СФРЈ народи били основни државотворни конституенси и носиоци права на самоопредјељење, при чему тај „принцип“ није разрађен у територијалном погледу, произвело је потпуно обесмишљавање конститутивности народа као принципа и омогућило разбијање државе онако како се и догодило. Данас у БиХ имамо идентичну ситуацију, а различитим манипулативним утицајима произведена је чак и промјена парадигме (свијести) о томе да је мировним споразумом првобитно било утврђено како је српски народ био једини конститутивни народ у РС-ој.
Оваквим промијењеним „тумачењем“ питања конститутивности народа у посљедњих неколико година произведене су битне правне и политичке промјене на подручју РС-е, као и на државном нивоу подјеле власти, док на подручју ФБиХ нису запажене никакве позитивне промјене. Међутим, битно је уочити да су на произвођењу поменутих промјена били ангажовани различити актери, од институција и официјелних политичких представника, преко различитих удружења грађана и „невладиних“ специјализованих организација, све до неформалних група грађана и појединаца, уз јасно испољено заједничко дјеловање (најчешће изражено кроз различите видове „подршке“ актеру који је тражио или покренуо поступак какве правне или политичке промјене).
Осим тога, треба истаћи како је сваку промјену пратила снажна кампања преко медија, друштвених мрежа и различитих облика комуникације, каквој је циљ био мијењање свијести грађана о жељеним или успостављеним промјенама. Модерни облици безбједносног дјеловања (укључујући и ФИД операције) управо су базично орјентисани на промјене у свијести грађана, тако да је овај облик дјеловања потребно схватати много озбиљније, него што се то иначе чини.
Након поменуте одлуке Уставног суда БиХ, долази до ширења парадигме о конститутивности народа у смислу увођења једне нове равни „јавне расправе“ – питања грађанских права. Ту се као један од важнијих инструмената даљег обесмишљавања конститутивности народа појављује „пресуда Сејдић и Финци“, каквом се настоји произвести уставно-политичка промјена у погледу питања основног конституенса ове државе и друштва. Дакле, мировним споразумом и Уставом БиХ као основни конституенси ове државе, па тиме и као примарни носиоци права на самоопредјељење, позиционирана су три конститутивна народа, а то се настоји промијенити у смислу да се грађани позиционирају као примарни конституенс. Настојање да се успостави принцип „један човјек – један глас“ може се посматрати кроз више равни дјеловања у циљу успостављања етничке доминације од стране најмногобројнијег народа или, чак, вршења мајоризације небошњачке популације.

 

ПОПИС СТАНОВНИШТВА

 

Овдје је на првом мјесту нужно уобзирити сада већ неспорну манипулацију о „успостављању босанско-херцеговачке нације“. Готово двије године прије пописа становништва започета је снажна кампања (преко медија, друштвених мрежа и др. облика комуникације) о „нужности“ стварања босанско-херцеговачке нације, односно стварања перцепције о томе да се грађани не изјашњавају према етничком опредјељењу, него према националном (у смислу „националне државе“).
Масовно је ширена манипулација о поистовјећивању „бошњачког“ и „босанског“, односно о томе како ће се Бошњаци на предстојећем попису становништва махом изјаснити као Босанци. Чак су снажно медијски популарисана лажна истраживања перцепције јавности о томе како ће се „младе генерације“ (циљно изабрана категорија) изјашњавати у виду националног опредјељења, међутим, пописом становништва неспорно је утврђено да је све раније презентовано у ствари чињено зарад политичке манипулације. Категорија тих „национално опредјељених Босанаца и Херцеговаца“ је сведена на готово маргиналну појаву, док је број етничких Бошњака чак прешао надполовичну већину. Управо реализацију пописа становништва треба посматрати као сљедећу раван стратегијског и оперативног дјеловања. Масовност одазива попису становништва од стране бошњачке дијаспоре; излагање трошковима, напорним путовањима и подређивању егзистенцијалних обавеза овој „посебној обавези“, као и низ других индикатора јасно указују да је овдје реализована једна широка, циљна и планска кампања.

 

ПРОТЕСТИ ГРАЂАНА

 

На сљедећем нивоу анализе неопходно је уобзирити манипулације са „протестима грађана“ какве се манифестују у посљедњих годину и по. Потпуно ирелевантно је да ли до протеста долази усљед ситуационих околности или су у питању унапријед планиране политичке дестабилизације. Да би схватили овај облик политичког дјеловања нужно усмјерити се на „каналисање“ протеста од стране различитих актера и у погледу одређених циљева.
Већ претпрошлогодишњи „ЈМБГ протести“ указивали су да у конкретном случају није дошло до хуманитарног и социјалног бунта (ситуационог), него да је „крајњи захтјев“ уставно-политичка прекомпозиција државе. Јесте да је оваква асиметрично уређена држава дугорочно неодржива, међутим, социјални бунт у правилу требало би да је усмјерен на примарно окружење грађана који изражавају овакав облик незадовољства. Тиме елементарна логика налаже да би „социјални бунт“ грађана Федерације БиХ примарно требао бити усмјерен на крајње неодржив, конфузан и пресложен политички и правни поредак тог ентитета. Истовремено, логично би било да је незадовољство грађана примарно усмјерено на носиоце политичке моћи и функционере институција какви су грађане довели у стање против ког изражавају незадовољство. Међутим, дешавају се сасвим неочекиване „реакције“ (бар у контексту вјере да је овдје заиста испољаван социјални бунт), па су захтјеви грађана примарно усмјерени на редефинисање укупног државног уређења, а као „највећи кривац“ је позициониран предсједник другог ентитета (логички неприхватљиво).
Протести какви су почетком прошле године манифестовани на подручју ФБиХ у још већој мјери указују на недосљедност у понашању каква је предње описана. Као „велики резултат“ социјалног бунта представљене се оставке појединих кантоналних влада и функционера, иако је јасно презентовано да такве оставке не производе битне промјене обзиром да иста лица „у техничком мандату“ настављају са вршењем функција до предстојећих избора. Међутим, крајње индикативно је да „демонстранти“ још увијек нису затражили оставке три несумњива политичка лидера тог етничког корпуса: Лагумџије, Изетбеговића и Радончића, иако су у питању неспорни носиоци политичке моћи и тиме најодговорнији за економско-социјално стање у том ентитету.
Надаље, треба уобзирити чињеницу да у посљедњих 20 и више година готово да није познат догађај или појава у каквима је дошло до бошњачко-српског слагања, па се тиме и „силни“ позиви на заједништво, јединство и слогу могу посматрати са подозрењем. У односу на актуелна дешавања никако се не смије пренебрегнути чињеница да су посљедње насилне демонстрације организоване и започете од неформалне организације по називу „Удар“ (индикативно у односу на истоимену организацију из Украјине), чије дјеловање нема никакве везе са социланим питањима, него се директно манифестује у виду захтјева за укидањем РС-е. Уочива је и повезаност ове организације са сличним појавама познатим по називу „Отпор“ и ино.
На сљедећој разини анализе нужно је уобзирити у понашање појединих субјеката система безбједности у односу на изворе дестабилизације и угрожавања. На директан напад на објекат Предсједништва БиХ полицијске агенције отварају питање надлежности. Безбједносне доктрине јасно утврђују да се у кризним ситуацијама хитно и непосредно дјелује на отклањању опасности или посљедица какве су већ наступиле, а питање надлежности се одгађа као секундарно, али такав принцип је овдашњим полицијским агенцијама изгледа непознат. Сад запитајмо се колико још есенцијалних принципа је „непознато“ Б-Х органима сигурности, а посебно кад уобзиримо сљедећу опасност каква се надвила над овом земљом – тероризам!
Управо противтерористичка акција МУП-а РС-е кодног назива „Рубен“ оголила је опасности какве вребају ово друштво. Значајан дио носиоца политичке и институционалне моћи, невладиног сектора, па све до самопрозваних вјерских и етничких „заштитника“ осудио је наводну бруталност српске полиције према грађанима. То што су похапшени „грађани“ располагали арсеналом оружја и опреме нивоа мење специјалне јединице – то је занемарива „ситница“. Важно је да такви имају права, а право грађана Српске да живе у сигурном окружењу ионако многи доживљавају као неуспјех сопствене политике.
Модерни облици безбједносног дјеловања, а то је лекција какву у Српској никако да науче, примарно су усмјерени на свијест популације о објекту напада. Тако не треба зачудити чињеница да се неколико посљедњих година преко медија, друштвених мрежа и јавног дискурса ствара перцепција о тешкој криминализацији на простору Републике Српске, о неправдама и неравноправностима, о геноцидном насљеђу, о бесперспективности и ино. Све то има за циљ да дехомогенизује грађане Српске око очувања тешко стечених права и тековина, односно да разбије друштво. Додуше и српске партократске квазиелите добрано су одговорне за овакве негативне и друштвено опасне појаве. Но, и поред тога грађани морају очувати ранији степен јединства у одбрани онога шта стварају готово двије и по деценије. Републику Српску нису створиле њене накарадне елите, него њени грађани и српски народ уопште у једној неравноправној борби Давида и Голијата.

И прескупо је плаћена цијена стварања и очувања Републике Српске да би се тога данас олако одрицали. Истовремено, из предњег текста видљиво је како функционишу поједини инструменти разбијања Српске, над чим би се свакако требали замислити. Додуше, можемо се и даље „забављати“ дневним политиканством и поводити за ситним интересима, али можемо се једног дана и запитати: „Гдје нестаде Република Српска?“.