КAKO JE МИКА БРАНИО СРБИЈУ

Немања Баћковић

 

 

Један од најодликованијих српских јунака Првог светског рата готово да је заборављен. Ово је прича о њему, Михаилу Маџаревићу.

Почетак октобра 1912. године. У Србији је објављена општа мобилизација за рат који ће протерати Турке са Балкана. Док су пуцале прангије и звониле црквена звона, у Ваљеву је мајка Михаила Маџаревића, поднаредника који тек што је изашао из подофицирске школе и примио своје прве регруте, у поставу шајкаче ушивала амајлију. Деветнаестогодишњи подофицир није превише веровао да ће сујеверје да га сачува од зле судбине, али није имао срца да мајци не учини по вољи. Да ли је амајлија одрадила посао или да ли је Маџаревић имао лудачку срећу, тек, рођена је једна од највећих легенди Првог светског рата.

Први балкански рат прегурао је без огреботине, чак је успео да се истакне храброшћу, зароби турску батерију, заради медаљу и прекоредно унапређење у чин наредника.

Где је Први, ту је и Други балкански рат, у коме је његов вод примио један од првих удара по бугарском нападу. На Брегалници је водио борбу готово искључиво хладним оружјем. У свануће су бљештали бајонети и официрске сабље, а једине команде које су могле да се чују биле су чувене „За мном!” и „На бајонет!”.

Као да то кратко, али жестоко војевање с Бугарима није било довољно, Маџаревић је негде на бојном пољу покупио и колеру. Опет срећа, и у новембру 1913. године вратио се у Ваљево у униформи потпоручника. Опет прекоредно, опет без завршене академије, звање добијено чисто „на мегдану”.

 

Ћуран на ражњу

 

По завршетку рата Михаила су распоредили у 17. пешадијски пук у Скопљу. Није стигао поштено да се одмори, а опет су запуцале прангије, напала Аустроугарска. Његов пук сели се у Ваљево да прими главни удар преко Дрине.

Пук се распоредио у околини Лознице, где су војници могли да се увере у размере зулума које су починили Аустријанци над незаштићеним цивилима. А чинили су га и даље. Маџаревић је овде почео да ради нешто ретко виђено међу официрима. Задужио је пушку и бомбу и молио надлежне да са својим одељењем увек буде први при наступању и последњи у одступању. Како није било превише оваквих, виша команда му је дала ово одобрење.

Тако је, док је држао одступницу, приметио да на ливади нешто мрда. Неки аустроугарски официр кренуо је у извиђање, а испред себе, као живи штит, истурио неку сељанку коју је покупио успут. Наслонио лактове на њена рамена и осматра српске положаје. Потпоручник је узео пушку, наместио нишан на четири стотине метара и опалио. Официр извиђач се стропоштао, а сељанка се изгубила кроз воћњак што је брже могла. Сутрадан, у наступању, Маџаревићев вод наишао је на свеж гроб, а на крстачи је писало да је испод оберлајтант Фриц Мајер. Онај официр, од јуче.

Одмах потом долазе борбе на Гучеву, па опште повлачење српске војске. У Каменици, код Ваљева, Михаила је први пут раниоа неки залутали метак. Ништа страшно, и такав успева да заустави непријатељски напад. Повлачење под борбом траје све до Рудника, где је коначно стигла артиљеријска муниција. Српској војсци је то подигло морал, реорганизовала се и одморила, и под командом Живојина Мишића кренула у противнапад.

Аустријанце је овај напад затекао неспремне, били су сигурни да је рат већ готов, Србија прегажена. И настала је општа бежанија према Дрини, да би се некако докопали Босне. У том бегу непријатељ је сејао опрему, оружје, коморе, све што може да се баци и мало олакша терет.

Микин вод у гоњењу наишао је на кућу за коју су им сељаци дојавили да се унутра крије непријатељ. Опрезно су се привукли, али кроз замазане прозоре ништа нису видели. Као надлежни официр, Мика је решио да одмах упадну у кућу, па шта буде. Двојица подофицира и он развалили су врата, улетели унутра с упереним пушкама, и нашли пијаног Мађара како на ражњу врти ћурана. У таквом стању није обраћао пажњу на „госте” који су му само склонили пушку, оставили га да мрмља себи у браду и ушли у другу просторију. Ту су затекли цео вод непријатеља. Отерали су заробљенике у вишу команду, где је Маџаревићу уручена златна медаља за храброст, с обзиром на то да су заробљеници сви били официри.

 

„Живи језици” преко реке

 

Почетак 1915. године донео је неку врсту примирја. Међутим, у Ваљеву је избила епидемија тифуса који је покосио добар део војске и становништва. Маџаревић се задесио баш ту, пошто је његов вод био придодат као појачање 5. пешадијском пуку првог позива. Од тифуса му је умрла и мајка. Времена за тугу није имао, његов пук пребачен је на Саву. Почетком маја стигло је наређење да свака чета са предстраже на Сави донесе тачан извештај о непријатељским снагама преко реке. Неким чудом, преко пут његове чете терен је био густо пошумљен, па ништа нису могли да виде. И шта ће, куд ће, реше да је најбоље да пређу реку, похватају непријатељско стражарско одељење које ће им дати најтачније податке.

Једина незгодација била је што за овај подухват нису имали одобрење команде.

За препад је нашао петнаестак добровољаца и чамцима кренуо преко Саве, у реон Новог Села. Киша и мрак су им олакшали посао, па су реку прешли неочекивано лако. Искрцали су се и кренули у потрагу за „живим језицима”. У свануће су наишли на непријатељско одељење које тек што је поустајало. Војници се брију, спремају храну, пушке у купама, нема обезбеђења. Да је то била кобна грешка схватили су кад је из шуме испало неколико блатњавих српских војника. Аустријанци су брже-боље потрчали у земуницу, али су пушке заборавили.

Заробљенике су потерали на реку, и без иједне огреботине се вратили на нашу страну. Одличан лов, за који је Маџаревић одликован Карађорђевом звездом, а за њим и сви војници.

По доласку у село Звезд, на нашој страни, где су дотерали преко двадесет заробљеника, легао је да се одмори. Убрзо га је пробудио ордонанс команданта батаљона… неко га тражи на телефон. Онако бунован, узима слушалицу. С друге стране неко се представио као Петар. Јунак наше приче дрекне, пита за презиме, а као одговор чује само тихо:
– Краљ Петар.

Укипи се, лупи петама, и има шта да чује. Краљ га за исказану храброст управо унапређује у чин поручника. Још му је пожелео срећу и рекао да се чува. Маџаревић није веровао ушима, све док се официри нису сјатили да му честитају.

 

Врх скраћен гранатама

 

После десетак дана опет се појавио задатак као створен за њега. Непријатељ је заузео Мишарску Аду, код Шапца, и тамо заробио неколико српских војника. Михаило – Мика прихватио се задатка да поврати Аду, али само ако му оставе одрешене руке. Сам је пробрао двеста добровољаца и 13. јуна 1915. године кренуо да преотме острво. Замислио је да непријатељу зађе за леђа. Прешли су реку у чамцима и на понтонима и искрцали се на горњи шпиц острва, где није било никога. Док су били насред Саве, наше предстраже почеле су пушкарање с Аустријанцима, да им одвуку пажњу. Ово је упалило, па на други шпиц нико није обраћао пажњу.

Док се непријатељ бавио том чарком, иза леђа им је зашла Микина казнема експедиција. Заробио је више од сто непријатељских војника, са све официрима. Чак их је постројио и тако потерао на нашу страну. Од неког заробљеног официра сазнао је да му је глава уцењена на педесет хиљада круна. Све због оних препада. У повратку је мало недостајало да страдају од наше артиљерије која је само чекала прилику да отвори баражну ватру по ади. Маџаревић се мало занео, заборавио да дојави да је освојио острво, и да није било неког извиђача који је приметио комешање, артиљерци би темељно преорали цео терен.

После подухвата на Мишарској Ади Маџаревић је пребачен у одбрану Смедерева. По обичају, заробио је пун понтон немачких војника из 83. пука. Пред повлачење је бранио одступницу на мосту преко Језаве. С друге стране су надирали Немци, и Михаило је остао последњи на мосту. Немци су почели да урлају, траже предају, а то је овога грдно изнервирало. Сачекао је да се немачки официр приближи, нанишанио и оборио га. Онда се хладнокрвно удаљио, док су Немци хватали заклоне.

Даље је следио пут војске. Преко Србије, Косова, албанских гудура. Опет је штитио одступницу, није одступао ни за педаљ док се и последњи војник не извуче. Некако се дохватио Крфа и, после одмора и реорганизације војске завршио на Солунском фронту.

 

 mita

Они су повратили Мишарску аду 14. јуна 1915. године, слева надесно:
Вићентије Цвијић, Михаило Маџаревић и Милорад Рафајловић

 

Крајем августа 1916. године Маџаревић је извршио свој најопаснији задатак који му је донео највећу и славу. Српска војска је на Кајмакчалану налетела на добро ушанчене Бугаре, који су из бункера и утврђења сламали јуриш за јуришем. О Микином подвигу касније је сведочио преводилац у штабу војводе Живојина Мишића, Чеда Милошевић, учитељ из Ваљева.

Између Кајмакчалана и Доброг Поља налазио се каменити врх Кучков камен. То је највиша тачка на Кајмакчалану, 2525 метара. Бугари су се ту укопали, утврдили, наместили митраљез и како неко крене одоздо или само промоли нос, косе. Српска артиљерија је на тај положај изручила хиљаде граната, толико да су сравнили врх брда и стесали га за четири метра, али без штете за Бугаре. Многи бомбаш покушао је да се привуче митраљеском гнезду, али је остао на жици.

 

Кобна хладовина

 

Једног дана су се појавили регент Александар, војвода Живојин Мишић и француски генерал Сарај. Осматрају шта се дешава, кад према њима трчи Мика. Када је онако задихан прописно поздравио, објаснио је да би он хтео да се окуша са Бугарима. Мишић га је одбио, овај наставио да моли, а Француз се заинтересовао шта се дешава. Када су му превели, дозволио је. Мика је отишао по свог наредника и вратили су се с бомбама у рукама. Усред дана кренули су ка бункеру, прво кроз неки поток, а онда су их видели да преко чистине пузе, узбрдо. Митраљез се није оглашавао, што је зачудило присутне. У неком тренутку су се изгубили из вида, а онда се чуло неколико експлозија. Митраљеско гнездо више није представљало претњу. Од дима се ништа није видело, а онда се скотрљао Мика праћен наредником. Онако прљави и опрљени рапортирали су да је задатак извршен. Регент Александар је први скинуо Карађорђеву звезду са својих груди и прикачио је Маџаревићу, следио га је Француз, са Легијом части. Онда су одали тајну како су успели. Маџаревић је данима осматрао гнездо и схватио да Бугарима у подне, кад је највећа врућина и гори каме, а не глава испод шлема, не пада на памет да седе унутра, него се повлаче у оближњу хладовину. Управо у том тренутку Мика је напао.

Тада је постао капетан. Лично Александровим наређењем. Предложио му је да га мало одмори у гарди, што је Маџаревић одбио. Хтео је фронт, по сваку цену.

То је и добио, па је 2. септембра учествовао у општем нападу на Кајмакчалан. Наступајући, нагазио је на бугарску телефонску жицу. Наредио је да је вуку и отму, али су са друге стране стене жицу вукли и Бугари. Мика је крај жице омотао око себе и зовнуо још неколико војника у помоћ. Вуку они, вуку И Бугари, умало да га одвуку преко камена. Кад је стигло појачање, петнаестак војника је вукло, а са стене се Маџаревићу на главу сручио Бугарин, исто тако омотан жицом. Ненадано су добили „живи језик” који је одао снагу Бугара.

После неколико дана уследио је противнапад Бугара. Одједном су се створили у рововима. Маџаревићеви војници нису ништа слутили, све док један од њих није осетио да преко грудобрана много мирише на ракију. Погледао је и схватио да Бугари леже на метар одатле, мртви пијани. После су били само мртви јер су наши дохватили ашове, бајонете, пиштоље, шта је ко имао и заређали по непријатељу. Михаило је после причао да му је то била најтежа ноћ у рату, и да их је од катастрофе спасла само чињеница да су ови пили ракију.

 

Принц на нишану

 

Тада је и рањен, па је у Бизерти, у Африци, лечио ране. По повратку га је дочекао почетак пробоја Солунског фронта. У једној од многих борби на нож убио је неког бугарског официра. При претресу су му нашли дневник у коме је Бугарин тврдио да је неколико дана раније спасао живот бугарском принцу престолонаследнику Борису. Мика се сетио тог догађаја.

Наиме, био је у рову на стражи. С друге стране је видео комешање, појавили су се неки људи у белим униформама. На несрећу, пушка му није била при руци и послао је посилног по њу. Кад је добио, нанишани је на Бугарина у белом. Таман кад је хтео да опали, на овог се неко бацио и повукао га у ров. У оном заробљеном дневнику писало је да је то био принц Борис, а тај који га је повукао био је онај бугарски официр.

По пробоју фронта Маџаревићев вод наступао је као претходница. Стуштили су се ка Србији. Код Рековца су водили последњу борбу у Првом светском рату.

 

* * *

 

У Бијељини је упознао девојку, поповску кћи и остао тамо да живи. У браку је добио троје деце. Демобилисан је 1920. године и пребачен у београдски гарнизон. На наваљивање пријатеља, који су знали његове подвиге из рата, 1933. године објавио је своја сећања из рата под називом „Кроз сјај и сенке рата…”. Ова данас тешко доступна књига више наликује пустоловном ратном роману него било чему другом. Толико је невероватно Микино војевање.

По почетку Другог светског рата одбио је да приступи оружаним јединицама Недићеве Србије. Ухапшен је, отеран на Бањицу, а потом у заробљеништво у Немачку. Када се рат завршио, одбио је да се врати у Југославију и 1950. отишао у САД. Умро је 1965. године у Либертвилу, код Чикага, где и данас почива, у порти манастира.

 

 

 

ИЗВОР: Политикин забавник