КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛА СРПСКА ВАРОШ У САМОМ ЦЕНТРУ БУДИМПЕШТЕ И ЗАШТО ЈЕ НЕСТАЛА

  • Ретки су туристи који знају који народ је живео на најбољој локацији у Будимпешти пре пар векова, на обали Дунава. Српски трговци и занатлије изградили су у 17. веку варош испод Будимске тврђаве.

Будим, на левој страни српска варош Табан

 

Кривудаве улице, приземне мале зграде и баште, сићушни тргови и бројне кафане, степенице које се пењу уз брдо Гелерт – овако је у 17. веку изгледала српска варош Табан у центру Будимпеште. Прича о овом насељу тема је изложбе у Историјском музеју у Будимпешти.

Заштитни знак

Табан је насељавала бројна српска заједница, која је још увећана после сеобе Срба под вођством Арсенија Чарнојевића. Срби су живели у Будиму, а град је био и седиште једне од епархија Српке православне цркве.

Заштитни знак Табана био је високи звоник са барокном, позлаћеном куполом. Наиме, Табан је био познат по раскоши Српског храма, подигнутог средином 18. века. И није само барокна купола била та која се истицала у овој вароши – српска црквена општина постала је једна од најбројнијих и најутицајнијих заједница у Угарској тог доба. Срби су имали своје засебне самоуправне органе. Црквена општина имала је надлежности попут убирања пореза, али и заступала заједницу пред градским већем и државним органима.

Пожар и поплава

Ипак, није било суђено да раскош барокног храма буде столећима на понос српском народу у Угарској. У дворишту једног бачвара избио је пожар 5. септембра 1810. године који је уништио већину зграда у варошкој четврти, а ова судбина није заобишла ни српски Саборни храм. За главни разлог ширења пожара сматрале су се уске и неприступачне уличице и неквалитетан начин изградње кућа у Табану. Након пожара кренуло се у обнову вароши. Саборна црква стоички је одолевала на међи приземних и спратних кућа изграђених у стилу класицизма.

У обнови цркве, иконостас је 1824. године осликао истакнути уметник с почетка 19. века, новосадски сликар Арсеније Теодоровић. Сликар се писмом обратио пароху српске цркве у Табану и веома харизматичној личности Јовану Витковићу, препоручујући себе за сликарске радове као „првог кинстлера српског национа“. И стварно, већ након две године проведених у радионици са ученицима, могао је да се похвали и овим иконостасом у то време вероватно највећим у Карловачкој митрополији.

Ипак, пет деценија касније, Саборни храм суочен је са новим недаћама. Те 1875. године набујали поток Ђавољег јарка протутњао је кроз ову варош. Ниво воде у храму достигао је чак 110 центиметара, на срећу природа је поштедела иконостас, али не и куће које су се срушиле на ушћу потока, а на чијем ће месту касније бити формиран Трг Дебрентеи.

Ержебет мост

Почетком 20. века изграђен је Ержебет мост који је спајао пештанску страну са делом Будима у коме је и Табан. Нови мост инспирисао је градске власти да планирају управо на месту Табана изградњу модернијег и урбанијег насеља. Тако су Срби из Табана постепено расељавани. Српска црква у Табану временом је остала у средишту новог парка, а све мање Срба насељавало је овај део града. Други светски рат донео је ново разарање. Приликом опсаде града крајем рата, кров цркве је изгорео. Срби у Будиму након рата нису имали пара за обнову.

Након рата кренуло се у обнову овог дела мађарске престонице, а архитекте су имале и неке чудне идеје, попут прављења бањског комплекса, јер ова четврт лежи на бројним термалним изворима. Улаз у центар био би кроз – цркву. Међутим, ништа од ових планова није узето у обзир.

Рушење

На крају, српска барокна лепотица ипак је порушена у децембру 1949. године. Иако су градске власти одлуку донеле у оквиру урбанистичког плана, урбана легенда каже да је то учињено баш на Стаљинов рођендан, 18. децембра, као знак „пажње“ према диктатору под чијом контролом је тада била Мађарска. У то време односи Совјетског Савеза и Југославије били су на граници ратног сукоба, а рушење српске цркве, Стаљину у част, био је гест додворавања мађарских власти Јосифу Висарионовичу.

Копије цркава у Новом Саду и у Руми

Интересантно је да је црква у Табану постала модел и за цркве изграђене у Србији. Готово идентична купола цркве краси Саборну цркву у Новом Саду, као и цркву Светог Николе у Руми и православну цркву у Суботици, али и лутеранске цркве у Словачкој.

Сликари сачували Табан

Око 1910. године када је само било питање времена када ће нестати ова градска четврт, многи уметници су са брда Гелерт овековечили улице Табана на својим сликама. Приличан број ових дела наручила је и управа града Будимпеште за потребе Музеја. Омиљени мотив била је, као што се могло видети на изложби у Историјском музеју, витка фигура торња српске Саборне цркве.

Гробље преорано

Старо Табанско српско гробље преорано је 1930. године, одлуком градског савета. Био је дат рок потомцима ту сахрањених Срба да сами пренесу кости предака на друго место. Матица Српска је прва реаговала бринући се о остацима славних и заслужних будимских Срба. Они чији остаци нису склоњени, стављени су у заједничку гробницу.

 

Извор: Блиц