КАД ОНО, МЕЂУТИМ…

Ненад Кецмановић

 

Недељама пре доласка папе Фрање у Сарајеву је завладала права еуфорија, какву би, када се ради о БиХ, требало очекивати једино у западном Мостару.

Човеку се наметало питање због чега су власти, медији и грађани у једном безмало 100 одсто муслиманском граду толико усхићени доласком римокатоличког поглавара? Да ли само зато што ће бити домаћини једној глобално важној личности која својом посетом даје значај и својим домаћинима? Или им је на памети нешто конкретније, да ће, рецимо, посета Светог оца отклонити стигму са града из којег су од 1992. наовамо отишли безмало сви хришћани? Или, нешто актуелније, да ће папин долазак неутралисати европску (католичко-протестантску) исламофобију, коју потхрањују нови терористички напади, како по земљама ЕУ, тако и у Сарајеву, Бугојну, Зворнику. А ономад и онај позив ИДИЛ-оваца на масовно исељење муслимана, или, алтернативно, масовно убијање хришћана?

“Кад оно, међутим”, са чим би друго Бошњаци повезивали било шта, па и долазак римског папе, до ли са признањем јединствене и целовите Босне. Зато се ваљда у медијским иступима бошњачких политичара толико инсистирало да Фрањина посета није пастирска него државна. А у том наивном уверењу подгрејао их је и монсињор Винко Пуљић да би дочек његовог претпостављеног био што свечанији и масовнији. Није шија него врат! Папа, истина, наступа у два својства, и као ватикански државник и као католички поглавар, али сем финеса у протоколу, никакве ту битне разлике нема. У оба случаја свугде га дочекују највиши локални представници и државе и цркве.

Уосталом, на крају се испоставило да је посета и званично државно-пасторална, а ја бих нескромно претпоставио да је ипак више пасторално-државна. Централни догађај одиграо се на крцатом стадиону “Кошево”, који су, чини ми се, попунили све сами католици, што из БиХ, што из Хрватске. Можда ме утисак вара, али међу њима нисам приметио ниједан фес и ахмедију. Бошњаци су се зато време углавном бавили безбедносним проблемом да неко од њихових из Бочиње и Маоче или иностранства не постави тону експлозива на линију кретања папамобила, као папи Јовану пре 18 година. Већ чињеница да се ништа слично није догодило представља препоруку да БиХ уђе у ЕУ крајем већ овог века.

Ипак, папа Фрањо је разочарао сарајевске домаћине што није ништа рекао против Херцег-Босне и враћања ентитетских надлежности, нити се заложио за уставне реформе и централизацију БиХ. Не мање их је разочарао што није ни поменуо Сребреницу јер су зачудо превидели да претходно треба да се изјасни о Јасеновцу. Говорио је, као што то обично бива у апстрактно хуманистичким категоријама, које ће на мисама цитирати свештеници по католичким жупама, а скривене акценте и нијансе накнадно дешифровати експерти ватиканолози. Једина метафора што се и лаику чини разумљива јесте она о Сарајеву као “европском Јерусалиму”.

Лепо је његово поређење два града по бројним црквама, џамијама, синагогама, али ме истовремено брине. Не због тога што је сарајевски урбани пејзаж већ увелико постао једноличан него зато што је Јерусалим и град вековних повратака и отимања између муслимана и хришћана. У име мира, на који је папа Фрањо апеловао, боље да се тога сви поштедимо.

ИЗВОР: Пресс