Качаци и српско-албански односи

 

 

Пише: Хаџи Драгиша Шоћ

За оне којима се свиђа, оно што пишем на “Барском порталу” из најстарије историје народа којем припадамо, желим да нагласим да ћу наставити, али због узавреле ситуације са Албанцима са Космета, мислио сам да је добро знати следеће:

Покрет албанских Качака је започео борбу за независност Албаније (са Косметом) за вријеме турске власти, у другој половини 19. и почетком 20. вијека!

Иначе “Качак” је турска ријеч и значи – одметник, разбојник, или хајдук, онако како хајдуке гледају турци!

То је било вријеме пред пропаст турске царевине!

Немилосрдни разбојници који су ради пљачке нападали караване, или појединце у Албанији, Црној Гори, Македонији, Србији и стизали чак до Босне…

Касније им је основна борба постала да спријечавају успостављање српске власти на свим територијама гдје јесу или су мислили и вјеровали да јесу већински насељени. 

У краљевини СХС, од 1914. до 1924. год. били су нарочито активни и бројни (око 10.000) и било је потребно много војске и жандрамерије да се обуздају.

Њихове базе су биле по планинама и одатле су силазили и убијали представнике власти, али и све Србе, са жељом да их истјерају и етнички очисте простор за себе и своје истомишљенике, Албанце.

Ипак до краја 1924. године су били побијени или растјерани, а њихов покрет угушен. 

За све вријеме њиховог постојања, врло активно их је помагала италијанска влада, без чије помоћи не би могли опстати ни приближно тако дуго.

Може се рећи да су Италијани и били носиоци тог покрета, јер су им у тим поратним годинама били потребни да би влади СХС-а скренули пажњу и себи створили маневарски простор за добијање територија које је освојила српска војска.

Посебно су биле немилосрдне и по злу чувене вође Иса Бољетинац и Азем Бејта Галица и његова жена Шота Галица из околине Дренице.

Када су у Првом балканском рату 1912 год. током освајања Космета српска војска сусрела са жестоким отпором албанског становништва, организованим у чете Качака које предводио Азем Галица, тек се онда видјело који су стварни и једини циљеви Албанаца на Космету.

Све је кулминирало у Првом Свјетском рату када се српска војска повукла, а Аустроугарска и Бугарска заузеле Космет.

Репресије и терор над цивилним српским становништвом постали су неподношљиви, јер су их терорисали и окупатори и Качаци. Велики проблем је био што су Качаци на челу са Галицом и Бољетинцем пружали отпор и окупаторима, јер су ови и албанско становништво терорисали.

У томе су се истицали Бугари, али ни Аустроугари нису били много бољи. Због тога су бијесни окупатори кажњавали и Србе, не правећи разлику.

Азем Бејта Галица је на челу више стотина Качака пред крај рата  заробио читав један Аустругарски пук између Митровице и Пећи. Нешто послије тога на Космет је стигао и војвода Коста Пећанац, те су се он и Азем Бејта, побратимили и заједно заузели Пећ 12. октобра 1918. год.

Дјелује чудно, али кад се има у виду каква је ситуација била на фронтовима и да Италија није више била непријатељ савезницима, а српска војска незадрживо напредовала, све постаје јасније.

Уз то први савезнички циљ је био да се дефинитивно порази Бугарска, па су операције биле тамо усмјерене (војвода Степа стигао до Једрена), одговарало им је да Четници и Качаци у њиховој залеђини обаве такву операцију.

По завршетку рата Космет је ушао у састав краљевине СХС, исте године је основан и Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територије насељене албанцима из новоформиране краљевине СХС.

То су територије које и сада представљају несакривене аспирације ових модерних Качака. Краљевина је одмах реаговала и само неколико дана по завршетку рата формирала “Штаб акционог покрета за ликвидацију Качака” са сједиштем у мјесту Исток, у Метохији.

То је било вријеме највеће бројности и моћи Качака! Централна власт се жестоко супроставила и предузимане су драстичне мјере, имања одметника су одузимана и давана онима који су хтјели да живе тамо, некад су цијела имања спаљивали, ако није било заинтересованих колониста, породице су им биле интерниране у посебне логоре.

Читава села која су помагала Качаке су спаљивана. Војска и жандармерија користећи и артиљерију су биле немилосрдне, знајући да је то једини начин да се осујети могући распад тек формиране државе.

Године 1920. избила је велика “Лапска буна” која је била потпуно угушена, али дренички Качаци су успјели да формирају тзв. неутралну зону око села Јуник и одржати је скоро двије године.

Ову су зону неформално звали мала Албанија и са њима су власти морале да више пута склапају примирја.

Министарство унутрашњих дела је 10. марта 1921. прогласило амнестију за све који се предају, а 1923. год, Никола Пашић поново привремено амнестира Качаке, који му се одужују тако што на изборима на Космету 1923. год. побјеђује Народна радикална странка.

За узврат Пашић Бејти препушта три села у дрничком крају да се он лично стара о реду у њима.

Али све те политичке игре и уступци не доносе стварне резултате на терену, па већ половином следеће године југословенска војска у озбиљној и опсежној акцији користећи артиљерију успијева да ликвидира већину качачких одреда и њихове вође.

Азем Бејта је смртно рањен и умире у једној пећини гдје се иначе крио.

И данас се зове пећина Азема Галице. Овај текст не би био потпун да не поменем “учешће” тадашњих комуниста у овим догађајима!

Још 1920. год. тадашње њихово гласило пише о неким нападима који се још нису ни догодили. Разлог за то је што чврсто вјерују да власти желе да освоје Албанију.

“Поградец на јужној обали охридског језера, био је и сада је први циљ наших освајача, а крајњи циљ је да се зазуме сјеверна Албанија све до реке Шкумбе”.  Комунистичка Партија Југославија је изјављивала “солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије, а посебно Србије, с Албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета” и отворено позвала радничку класу да “свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и Уједињену Албанију”.

Како ми се чини да и данас политика која се води на Космету и око тог дијела Србије, личи на ову од прије сто година, одлучио сам се за овај текст и Качаке, а о “Призренској лиги” и политичкој и идеолошкој потки за све ове ондашње и пријашње и данашње догађаје, неки други пут.

Историја јесте учитељица живота, само да се не понавља…

 

(Аутор је професор историје и директор Издавачке куће “Јерусалим” из Бара)

 

ИЗВОР: Барски портал