КА РАЗУМЕВАЊУ ИСТОРИЈЕ НА БАЛКАНУ: Слободнозидарске ложе у Турској, стварање балканских држава и нестанак хришћана из Мале Азије

  • Све слободнозидарске ложе у Турској биле су под контролом Мацинијевог следбеника – Емануела Венецијана. Он је био велики мајстор париске Alliance israélite universelle, испоставе Бнај Брита за Европу, коју је основао Исак Јаков Адолф Кремије 1860. године у Паризу. Моћни Кремије, осим што је био лидер Бнај Брита Европе, водио се и као вођа Мацинијевог покрета „Млади Французи“

 

Као издавач новина „Млади Турчин“ појављује се Владимир Жаботински из Одесе, један од оснивача јеврејске легије која се, раме уз раме са Енглезима, борила против Турака. Он је још значајнији као руководилац покрета Иргун Цвај Леуми и Бетара, ревизионистичко-ционистичких организација. Његовим новинама је такође управљала Бнај Брит ложа. Жаботински је предлагао стварање две јеврејске државе, једне у Палестини и друге у Анголи. Прва држава, сиромашна ресурсима, одржавала би се на рачун богате Анголе (Израел Шаках, Јеврејска историја и јудаизам). Ко се не упозна добро са биографијом овог чувеног Бесараба, оснивача првог одреда јеврејске самодобране у Русији (после познатог Кишињевског погрома из 1903. године), неће схватити младотуркизам, ни Први светски рат, ни руску „револуцију“ из 1917. године.

Влада САД такође је учествовала у тим догађајима. Од 1890. године па све до Првог светског рата у Турској су се променила три амбасадора САД (Оскар Штраус, Абрахам Елкин и Хенри Моргентау), а сва тројица су били високи званичници Бнај Брита, и пријатељи утицајног Симона Волфа, великог мајстора Бнај Брит ложа на светском нивоу од 1903. до 1905. године.

„Масонерија као симболички систем потпуно се базира на једној суштински јеврејској формацији“, писао је Бернард Шилман, а Стефен С. Вајз је рекао да је масонерија „јеврејска установа чија историја, чинови, обреди, лозинке и катихизис јесу јеврејски од почетка до краја, са изузетком једног средишњег степена и пар речи у формули заклетве“.

Сва масонска друштва дугују Кабали своје тајне и симболе, признао је Алберт Пајк, док је Арт Халоувел тврдио да „ако бисмо из масонског ритуала избацили јудаистичко учење, од њега не би остало ништа“. Обично слободно зидарство и јеврејско масонство (Бнај Брит) следују истом циљу – зидању Соломоновог храма, али је очигледна превласт других над првима, јер се „становници света могу да поделе на Израел и све друге нације. Народ Израела је изабрани народ: то је основна догма“ (рабин Коен, Талмуд). „Овако каже Господ: Израиљ је син мој, првенац мој“ (Друга књига Мојсијева). Све друге масонске организације морају да буду отворене за људе свих нација, вера и раса, али је само Бнај Брит, као врховна ложа масонерије, недоступна нејеврејима. Вероватно је као узор за њено оснивање послужила Мацинијева замисао, о којој је писао Пајку: „Морамо створити највиши ред, који ће остати потпуно скривен од људи и у који ћемо сабрати масоне највишег степена, а које ћемо сами изабрати. Из поштовања према њиховој масонској браћи, ово мора бити обављено у највећој тајности. Помоћу тог највишег реда управљаћемо масонеријом, која ће постати међународна снага, још моћнија него раније – јер се неће знати ко управља њоме“.

Зато је, сасвим природно, америчка централа Бнај Брита била она „кровна организација“ за Европу, у коју су наменски долазили масонски делегати да „унесу светло“ у европске ложе, као што су се европске ложе увек обраћале Америци за инструкције. Нимало случајно, критски масони Мелетије Метаксакис и Елефтериос Венизелос (који је по младотурском шаблону и дошао на власт у Грчкој, пучем Војне Лиге из 1909. године у Гудију, предграђу Атине), често су одлазили у САД, Енглеску и Француску и имали контакте са лордом Балфуром, Лојдом Џорџом и злогласним „трговцем смрти“ Василом Закаровим. Цариград оног времена био је најважнији центар масонске активности Бнај Брит ложа, па је његов председник и оснивач Велике Ложе XI Дистрикта у Истанбулу, Јосеф Ниего (сефард из Смирне) покривао већ 1911. године територију читаве Отоманске империје. Јосеф Ниего је био једна од најважнијих личности у процесу стварања ционистичке државе у Палестини, и позната је његова делатност као савeтника ЈCA (Jewish Colonization Association), организације за колонизацију Палестине основане 1891. године новцем барона Цви фон Хирша, а чије „мошавот“ (колоније, кибуце) је 1899. године великодушно потпомогао барон Едмунд де Ротшилд са астрономских 15 милиона франака. Јосеф Ниего је много урадио за агрономију Палестине и био изумитељ „радних фарми“ за Јевреје колонисте, претеча данашњих модерних кибуца. Године 1898. Ниего је утаначио и финасирао значајни конспиративни сусрет између кајзера Вилхелма II и Теодора Херцла, на палестинском тлу. Све многобројне инструкције масонским ложама балканских држава долазиле су из цариградске Бнај Брит Велике Ложе, којом је руководио Јосиф Ниего, често се консултујући са Чикагом (Јосип Шосбергер, “Масони у Војводини”).

Ето, са каквим се „владама“, „моћним ванцрквеним круговима“ и „међународном масонеријом“ укрстила реформа православног календара у Цариграду, Грчкој, Румунији и Србији. Без правилног разумевања овог миљеа или „контекста“ догађаја, није могуће схватити провалу модернизма и јеретички раскол у Православљу, „младотуркизам“ (чије је оруђе био и Принцип), донме месијанизам, распад у крви турске царевине, балканске ратове, руску револуцију и месијански комунизам Мордекаја Левија, Мегали Идеју, Националну Шизму у Грчкој, Први светски рат, Хитлеров месијанизам („Ја ћу установити нови светски поредак, који ће потрајати хиљаду година“) и, коначно, стварање ционистичке државе на Светој Земљи.

Малоазијска и тракијска Турска имала је 1915. око 33% аутохтоног хришћанског становништва, које ће већ 1952. бити сведено на 0,2 посто, путем три геноцида. Халдејско-асирски погром (1914-1920) коштао је 200.000 мртвих, затим је дошло до јерменског геноцида од најмање 1.200.000 убијених, док су Грци највећим делом побијени и протерани после рата 1922, а они из Истанбула током погрома из 1955. године, када је грчка мањина од 135.000 душа сведена на свега 7.500 преживелих Грка (Бошко. И. Бојовић, Византија, Балкан, Европа, стр. 252-253).

 

Из рукописа Срђана Новаковића, “ИСТОРИЈА СРБА, РУСА И ВЛАХА”

 

ИЗВОР: Центар академске речи