Јован Маркуш: Не будите слијепи послушници

Picture

Анегдота из живота породице Николе Ћетковић из Подгорице

Проф. др Десанка Косановић-Ћетковић, која је цио свој радни вијек провела на Инфективној клиници Медицинског факултета Београдског универзитета, је објавила својевремено књигу “Присјећања и записи”. Тим поводом Миодраг Максимовић је у дневном листу “Политика” (24. фебруара 2002. године) објавио извод из књиге, занимљиву анегдоту из живота породице Ћетковић, у којем пише следеће:

“Може се рећи да је мало грађана који нијесу мање или више оптерећени данашњим односима Србије и Црне Горе. Међутим, овај однос није од јуче, а посебно је постао актуелан 1945–1946. године послије чланака Милована Ђиласа да је у Народноослободилачкој борби истовремено коначно ријешено и национално питање, те је тако призната и црногорска нација.

То се одразило не само на многе сегменте живота земље, него и на животе и односе многих породица и појединаца. Већ 1945. године почела је замјена личних карата у Београду, а на основу раније подијељених формулара, у којима је свако, поред осталог, требало да наведе и своју националну припадност. Управо тада настају велики проблеми у мојој породици.

Старији брат и ја смо били комунисти, учесници Народноослободилачке борбе и логораши. Било нам је “јасно” да ми као чланови комунистичке партије можемо бити само Црногорци. Тако смо се и изјаснили у формуларима и без проблема брзо добили личне карте у Ознином одјељењу у Чика Љубиној улици.

Послије неколико дана на исто мјесто дошао је и наш отац Никола Ћетковић, стар 62 године и умјесто личне карте добио – 15 дана затвора!

Наиме, он се изјаснио да је Србин и надлежни официр му није дао личну карту, јер он не може бити Србин него Црногорац рођен у Подгорици. Отац није хтио да одступи од своје изјаве и тада је настало његово упорно доказивање историјских чињеница, али и страдање.

Тврдио је да је он од дјетињства знао да је Србин, да је зато децембра 1915. кренуо преко Албаније до Крфа и даље. Мој отац је 1909. године у Бечу завршно студије и могао је мирно да сачека аустријску окупацију Црне Горе и да као њихов студент и полиглота добије високо звање, као и личну сигурност, али он је, као патриота и Србин, кренуо са српском војском и њеном судбином. Говорио је официру Озне да се отац српске династије Немања родио као и он – у Подгорици, у Рибници на Зети, и да је Немањин син Свети Сава основао прву српску архиепископију…

Но, то није било довољно, па су Николу Ћетковића због његових патриотских убјеђења затворили у Ознин затвор, гдје је на голом бетону одлежао пуних 15 дана. Официр га је свакодневно изводио на саслушање и питао: “Јеси ли ти Никола Ћетковићу Црногорац или Србин?”. Мој отац је на то одговарао стиховима Његоша и краља Николе о српству и наводио историјске чињенице да су Срби и Црногорци један народ, али – узалуд.

Послије одлежаних нише од двије недјеље у затвору и истрајности мога оца у његовим ставовима, дата му је лична карта у којој је ипак стајало да је он, Никола Ћетковић – Србин.

Ми, његова дјеца, нијесмо одобравали његово држање у Озни, нити његово “србовање”, јер су нама као комунистима, одмах били “јасни” Ђиласови ставови о црногорској нацији. Зато смо нашег оца сви спонтано бојкотовали када се вратио кући, иако смо га много вољели и поштовали. Он је наш бојкот прихватио достојанствено, без иједне ријечи осуде и прекора, иако смо сви и тада јели његов хљеб.

Био је хладни зимски дан нове 1946, године и сви смо сједјели у трпезарији, која се једина и гријала, а ми дјеца се спремали за испите. Тада је наша мајка прекинула мртву тишину и запитала оца шта да напише у формулару – рубрика за националност. Он јој је одговорио да је она знала да је Српкиња за вријеме Балканских ратова и оба свјетска рата и зашто га то баш сада пита.

Наша мајка је знала и осјећала да је очев став веома много нашкодио нама као комунистима и хтјела је да нас заштити од даљих немилих посљедица. Зато је јасно изјавила да ће она бити уз своју дјецу, то јест као и ми Црногорка.

Отац је био изненађен, али не и поражен. Он је нагло устао и обратио се мајци хладним гласом да она од сјутра неће више бити његова жена. Мајка је заплакала и опоменула га да би такав развод брака био велика срамота за нашу породицу и да тиме преузима велику одговорност за “нафаку” (судбина, удадбена срећа) своје три одрасле кћери.

На то је отац достојанствено одговорио да свако бира свој пут, а да он неће ни због кога и ни због чега издати припадност своме народу. Мајка је добро знала да отац неће промијенити свој став, па га је, измијенивши тактику, умиљато упитала:

“Никола, ти велиш да смо ми Срби. Па како смо ми Срби могли родити ђецу Црногорце? Реци ми, Никола, како”?

А отац мирно одговара: “Данице, чедо моје, ми смо Срби, а родили смо слијепе послушнике. Плачимо, јаднице, плачимо”!

Наш отац Никола Ћетковић умро је 1957. године пред други послијератни попис становништва. Са прекорним сјећањем на наш бојкот оца и наше тадашње национално опредјељење, ми његова дјеца, спонтано смо се изјаснили као Срби”.

Јован Б. Маркуш

​КАДА СУ ПРВИ ПУТ ПОЧЕЛИ СРБЕ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ ДА ПРЕИМЕНУЈУ У НАЦИОНАЛНЕ ЦРНОГОРЦЕ (Nazionalita : montenegrina) ???

Први пут у историји Црне Горе фашистичке окупационе власти су у службеним исправама 1942. године промијениле црногорцима народност. Умјесто српске народности, ухапшеним црногорцима су уписивали ,, Nazionalita : montenegrina“ (Нациja: црногорска). Ово се јасно види на службеним исправама ухапшених Васа Кусовца, са Љуботиња, Томовић Марка из Подгора и Филиповић Ника из Добрског села (Срез цетињски).*

(* Оригинална докумената у посједу Јована Б. Маркуша са Цетиња)

Picture

Picture

Picture

 ИЗВОР: srbski.weebly.com