ЈОШ МУ ЦРКВА ФАЛИ: Црногорски Анте Старчевић

КО СУ ИДЕЈНИ ИЗВОРИ И ИНСПИРАТОРИ ИДЕНТИТEТСКЕ ПОЛИТИКЕ НОВОГ ПРЕДСЈЕДНИКА ЦРНЕ ГОРЕ

 

  • Анте Старчевић (1823-1896) био је хрватски политичар, оснивач Странке права утемељене на идеологији хрватског државног права. Још за живота назван је Оцем Домовине. А један од утемељивача црногорског национализма, Савић Марковић Штедмилија (1906-1971) сматрао је да је Црној Гори потребан један Анте Старчевић. Да је Штедимлија жив, не сумњам да би у лику и дјелу Мила Ђукановића видио остварење свог сна…

 

Пише: Љубиша Морачанин

 

Када би се могло путовати кроз вријеме, јучерашњи говор Мила Ђукановића, у Владином дому на Цетињу, после потписивања предсједничке заклетве, идеално би се уклопио у Петровданску скупштину одржану на Цетињу 12. јула 1941. године, на којој су црногорски сепаратисти и италијански фашисти прокламовали промјену идентитета Црне Горе, успостављањем читаве лепезе нових „националних вриједности“, мада су и они тврдили да је то „повратак на старо“. Позивајућу се на хиљадугодишњу црногорску државност и културу, тврдили су да имају „своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност“.

Па да видимо, у најкраћем, најприје шта је то јуче рекао Мило Ђукановић:

„Нова Црна Гора, усвајајући систем европских вриједности, мора снажити свијест о својој државној посебности кроз све области живота. Прије свега у култури, која је чувар и носилац идентитета, у којем се огледа суштина и карактер црногорске историје и црногорског постојања. Потребна је свеобухватна, интердисциплинарна, суптилна идентитетска политика, свакако лишена и натруха провинцијског културно-идентитетског инжењеринга.

Ипак, најистрајнији и најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета представља контроверза везана за црквено питање православних вјерника у Црној Гори. Као инерција свих ових околности и данас су веома живи политички и вјерски фанатизми чија је мисија отворено негирање историјског и духовног бића Црногораца. Као предсједник Црне Горе бићу изузетно посвећен проналажењу пута за савладавање овог тешког, наслијеђеног хендикепа нашег савременог развоја.“

Као главни идентитетски проблем Црне Горе, Мило Ђукановић види Српску православну цркву и њене вјернике, с тим што решење, изгледа, не види у тзв. Црногорској цркви (Мирашевој невладиној организацији) која је очигледно за њега дио провинцијског културно-идентитетског инжењеринга, већ би да из мајчинског наручја Српске православне цркве истргне Митрополију црногорско-приморску.

И ту је доследан закључцима поменуте Петровданске скупштине која је Митрополију црногорско-приморску видјела као будућу аутокефалну Црногорску цркву. Спроводећи њене закључке, Секула Дрљевић је, 9. јула 1941. године, у Националном комитету на Цетињу, саслушавао проту Петра Ускоковића (секретара УО Митрополије), приморавајући га да потпише депешу такве садржине, а пошто је прота то одбио – ухапшен је и звјерски мучен.

Дакле, политичко-културни идентитет нове Црне Горе има своје дубље коријене него што сматра један дио необавијештеног свијета склон да узроке тражи само у политичким збивањима последњих деценија. Та идеологија није рођена у Црној Гори, већ је унијета са стране. Суштина тог покрета је у покушају, насталом уочи Другог светског рата (у оквиру нацистичко-фашистичког пројекта разбијања Југославије и српске етничке цјелине) да се Црној Гори наметне сасвим нови културни и духовни идентитет – путем идеолошке пропаганде, образовних програма, културних установа, умјетности, научног рада и мноштвом сличних активности.

 

 

Иако у прошлости, па и за све вријеме постојања независне Црне Горе, нико није доводио у питање опште познату чињеницу да су Црногорци дио српског народа. Говорим о Старој Црној Гори, а већи дио данашње Црне Горе, почевши од Бањана, преко Пиве, Дробњака, Васојевића, затим Полимља и Потарја је и иначе насељавао српски народ у својим историјским областима Старој Херцеговини и Старој Рашкој. Чак ни веома искључиви хрватски идеолог др Иво Пилар, узор хрватског усташког покрета и црногорских сепаратиста, није могао уврстити Црногорце у посебан народ. Он пише: „Познајемо четири народа Јужних Словена: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре.“

Први покушај да се Црногорци прогласе посебном нацијом у односу на Србе, долази уочи Другог светског рата из пера Савића Марковића Штедимлије, сљедбеника идеја Анте Старчевића и Јосипа Франка, утемељивача  идеологије хрватског усташког покрета. Да ли случајно или не, тек пада у очи да се врхунац Штедмилијине политичке пропаганде временски поклапа са пропагандом КПЈ, у периоду 1937-1941.

Средњовјековни римокатолички клерикализам лежи у коријену идеје црногорске нације, иако то на први поглед може изгледати парадоксално. Њега је политички најдоследније уобличио већ поменути Иво Пилар који је у Бечу 1918. године објавио обимно дјело: „Јужнословенско питање и Свјетски рат – приказ цјелокупног питања.“ Књигу је потом на хрватском језику објавила Матица хрватска 1943. године. То дјело је главни извор цјелокупног Штедмилијиног концепта црногорске нације. Тај дух провејава у његовим углавном пропагандистичким радовима.

У својим политичким разматрањима, Штедимлија темељи цијелу конструкцију на гледиштима Ива Пилара. Суштина те конструкције је следећа: Црногорци су потомци црвених Хрвата, јер је Дукљанска област била дио Црвене Хрватске, они су у културном погледу дио западног свијета, па иако су у неким приликама били принуђени да прихвате српско име, пише Штедимлија, они у суштини нису никада напустили свој западни културни идентитет.

Као што је Анте Старчевић узор Штедимлији, тако је Пилару омиљени писац – баварски историчар Јакоб Фалмерајер, један од водећих идеолога непомирљиве борбе против свега што је првославно и руско.

Међу многим Штедимлијиним „бисерима“ јесте и онај да су Црногорци имали своју „народну вјеру“ и своју „народну цркву“. Он је иначе опчињен идеологијом хрватског усташтва Антом Старчевићем. Сматра да је Црној Гори потребан један Анте Старчевић.

Старчевић је, каже Штедимлија, повео борбу за формирање хрватског културног национализма. Црногорски национализам „није доживио своју историјску ријеч као хрватски у Старчевићевој ријечи“ јер није имао одговарајућу културну садржину и номенклатуру.

„Формирање политичког национализма могуће је само ако му претходи истоимени и садржајно подударни културни национализам. Завршна фаза формирања културног национализма је његов извана политички, а изнутра културни садржај, фаза у којој национализам у остварењу народне државе задобија свој дефинитивни облик и садржај.“ Црногорска православна црква, пише Штедмилија, „није била носилац и чувар српске, него црногорске државне мисли, али под српским именом“.

У сличном, у основи средњоевропском клерикалном духу, заснована је теорија КПЈ о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе да је Југославија „версајска творевина“ и да су у све друга нације жртве „великосрпског угњетавања“ и „великосрпског унитаризма“.

Црногорско питање се први пут помиње у идеолошким програмима комуниста, националистичке оријентације, у загребачкој Борби 1926. године (Голгота Црне Горе, у потпису Боројевић). У истом листу о томе пише и црногорски комуниста Гојко Самарџић. Четврти конгрес КПЈ у Дрездену 1928. већ говори о „црногорском народу“ и „независној Црној Гори“.

Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско дјеловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живјети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.

Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што слиједи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну.

Црногорска нација је насилно наметнута после Другог свјетског рата, вољом руководства КПЈ, и била је супротна не само духу званичног прокламованог комунистичког интернационализма, него и духу европског концепта нације и европских националних покрета. Јединствен је пример у Европи да становници једне провинције, односно републике, практично преко ноћи постају припадници нове нације (не постоји сличан пример). Јер, у Црној Гори, до 1945,  према пописима становништва, није било других Црногораца до Срба.

Када је пао комунизам, и када је национално изјашњавање постало слободно, опет су се у великом броју појавили Срби (32 одсто на попису 2003. године), да би њихов број наредних година незнатно пао, под притиском Ђукановићевог режима (29 одсто на попису 2011. године). До наредног пописа за три године, Ђукановић ће све учинити да се тај број пуно значајније смањи.

Најистрајнији и најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета представља контроверза везана за црквено питање православних вјерника“, рече јуче Ђукановић.  Српска православна црква је, очигледно, та контреверза! Ако из њеног наручја успије да истргне Митрополију црногорску-приморску, сматра да ће заокружити и црногорски национални идентитет. И да у догледној будућности неће бити ни Срба у Црној Гори.

Предсједник Црне Горе отворено најављује да ће све учинити да трећини грађана онемогући основна људска права и слободе, те да ће кршити Устав Црне Горе у коме у тачки 14. стоји: „Вјерске заједнице су одвојене од државе. Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова.“

Ипак, данас је јасно да се на старим ретроградним идеoлогијама не може градити истински европски идентитет, који сам по себи носи окупљање и толеранцију, а не дезинтеграцију и искључивост. Као што су се, као мјехур од сапунице, распршиле одлуке Петровданске скупштине 1941. године, тако ће се распршити и старчевићевски снови Мила Ђукановића.

 

ИЗВОР: Седмица