Јевреји би да протерају хришћане из Свете земље!

„Систематским и досад невиђеним нападом на хришћане у Светој земљи крше се најосновнија ab antiqio (од давнина) и суверена права, газећи деликатну тканину односа хришћанске заједнице и локалних власти“, навели су челници три највеће хришћанске цркве у Јерусалиму, православне Теофил, јерменске Нурхан и католичке Франческо Патон

 

Пише: Филип Родић (Печат)

 

Палестина, укључујући и Јерусалим, била је 614. године део Византијског царства и у њој су једни поред других живели и хришћани и Јевреји. Персијско царство успело је 20. маја те године да град преотме од Византије. По уласку персијске војске у Јерусалим, уз дозволу освајача, локално јеврејско становништво масакрирало је више десетина хиљада хришћана. Многи од њих сахрањени су у једној јами тик испред градских зидина (најмање 4.518 људи).

Недуго потом Византија је вратила град под своју власт да би га, само двадесетак година касније, поново изгубила. Овога пута освајачи су били арапски муслимани. Због страха од поновног покоља, те 638. године потписан је споразум између патријарха Софронија и калифа Омара ибн Хатаба познат као „Сулх ел Кудс“ (Јерусалимски мир) којим се јерусалимским хришћанима гарантује живот и специјалан статус у овом граду.

Аутохтоно хришћанско становништво Јерусалима није било угрожено чак ни када је Саладин, после крвавих сукоба са крсташима, 1187. године освојио овај град. Могло би се чак рећи да су по Саладиновом уласку у Јерусалим, хришћани добили већа права него за време крсташке власти. Коптима, на пример, за време крсташа је био забрањен улазак у град, јер су их сматрали јеретицима. „Сулх ел Кудс“ остао је на снази.

 

Специјалан статус хришћанских цркава у Светом граду потврђен је и султанским ферманом из 1757, којим је додатно регулисан не само међусобни однос различитих хришћанских деноминација него и њихов суживот са исламом и јудаизмом, као и каснијим ферманима из 1852. и 1853, као и свеобухватним текстом који је, у време британске владавине над овим просторима, 1929. под називом „Status quo на светим местима“ припремио сер Лајонел Џорџ Арчер Каст. Термином status quo се и данас означава скуп споразума о положају хришћанских цркава у Светој земљи, како у њиховом међусобном односу, тако и у вези са земаљским властима и другим религијама. Симбол ове непроменљивости су и мердевине које већ више векова стоје наслоњене на један прозор Цркве Христовог гроба.

Када се узме у обзир оваква историја и чињеница да су хришћанске светиње уживале специјалне привилегије и у вријеме Саладина, и Османског царства и Британске империје, онда је јасно зашто се у саопштењу хришћанских лидера, поводом одлуке јерусалимских власти да наметну таксе њиховим црквама, истиче дуготрајност досадашњег стања.

„Систематским и досад невиђеним нападом на хришћане у Светој земљи крше се најосновнија ab antiqio (од давнина) и суверена права, газећи деликатну тканину односа хришћанске заједнице и локалних власти“, навели су челници три највеће хришћанске цркве у Јерусалиму, православне Теофил, јерменске Нурхан и католичке Франческо Патон.

 

Челници хришћанских цркава у Јерусалиму приликом читања саопштења

 

 

Хришћанске цркве у Јерусалиму једногласно оцењују да се ради о „систематској и агресивној кампањи“ која има за циљ слабљење хришћанског присуства у Јерусалиму“ и да се ради о ширем подухвату у оквиру којег је и предлог закона о црквеном земљишту о којем Кнесет тренутно расправља. Цркве су овај закон оцијениле као „дискриминаторски и растистички акт који циља само имовину хришћанских заједница у Светој земљи“ и упозориле да би његовим усвајањем била омогуће експропријација црквеног земљишта.

Израелски дневник „Форвард“ пише да је последњих година дошло до ескалације антихришћанског екстремизма чији су аутори израелски Јевреји. Екстремистичка организација Лехава, која је организовала више антихришћанских акција, јасно каже: „Избацимо вампире (хришћане) из своје земље прије него што нам поново попију крв“, наводи „Форвард“.

На ово упозорава и извјештај Стејт департмента о слободи вјероисповијести у свијету гдје се наводи да у Израелу и на окупираним територијама „иако закони и политике обезбеђују слободе вјероисповијести, а власт генерално поштује ту слободу“, однос Јевреја према хришћанима је негативан.

Свештеник из Витлејема, Митри Рахеб, каже да израелска окупација погађа хришћане много горе него муслимански прогон, али да изазива далеко мање гнушање на Западу. „Када би се јеврејско становништво смањивало овим темпом, то би изазвало бијес њихове браће широм свијета. Угрожена мањина одмах би добила статус жртве. Али, нестајање блискоисточних хришћана је невидљиво за западни свијет.“

 

ИЗВОР: Печат