ЈЕЛИНИ АЛИЈАС ГРЦИ

Слободан М. Филиповић

 

 

У време највећег филохеленског одушевљења Европе, Ф. Фелмерајер, добар познавалац Оријента и aнтике одрекао је у Историји Мореје 1830. године сваки етнички континуитет „Грка“, закључивши да су Пелазги или антички Срби пранарод данашње Јеладе. Сви Јелини („Грци“) су Скити  или Сарбати (Пелазги) тврдио је Anacharsis, а М.Б. Вуле је сто година пре Милоша Милојевића у Паризу 1772. године написао: Тројанци и Са(р)бини су били Пелазги (Рашани) који су Јелине и Латине научили градитељству, поморству и словима дајући им многе речи.

Класична култура почива на рушевинама Пелазгиона који је основао митски Хиперборејац с Хелма, кажу  Херодот  и А. Шилов, а Кикеро, отац западноевропске културе за своја дела каже да је поред јелинских оригинала користио и старохелмске источнике. Дакле, континуитет старохелмске културе доспео је до нас као јонски темељ народног васпитања Јелина, чији су творци  Егијалских Пелазги, досељени у Јонију с Пелопонеза. Они су у историји познатији као Спартанци или Сарпати, тачније Сарбати (једно од имена Медa) које Еусебије помиње на 800 година пре Илионске војне, а Италикус држи да су истог порекла с Бригима (Фригима) и Дардан(ц)има.

Данас је принципијелно и погрешно све науке и еманације култура приписивати „грчком“  (јелинском) и римском пореклу (Д. Жунковић, Николић), где се убраја и изворни текст бесмртног песника Илијаде, који је око 400 година после настанка преведен на јелински. Документован је још у античко време на језику Брига[1] (Херодот, Диодор, Елијан) античких Срба и најбројнијег племена Меда. Савремене анализе изворних фрагмената Илијаде такође су утврдиле да је у питању писмо пелашких Брига, истоветно је сарбатском или старокритском писму, које су Л. Пасоф, М. Грант и В. Вист одредили као српски, а Икономиди и Данковски као супстрат српског језика.

Има бројних писаних споменика Крита и Хетије, истиче О. Шпенглер, али ниједног осим Илијаде из Момировог времена!? Такође, постоји недостатак архитектонских споменика у Јелади од 1200-600 године ст. ере. Поједностављена слика културног порекла Јеладе, упућује на њен микенски карактер али је та слика историјски анахрона (Б. Вукушић), поготово што у владајућој науци постоји  временски прекид од четири века.  То је приближно период Гвозденог доба од 1200. до 800. ст. ере, који је обрадио је М. Финли у својих 11 књига, у којима се говори о постојању једног високо развијеног и цивилизованог друштва.

Свакако, да су јелинска вера, уметност, друштво и обичаји пелашки, али Јелини себе рачунају у старинце иако је непобитна и призната историјска чињеница да су Пелазги и Вари прастари становници Јеладе (Бенгстор)! Х. Кито за Јелине алијас Грке каже да су дете две културе, Бошар писање о „старим Грцима“ сматра сумњивим и неприхватљивим, а де Бунсен закључује да је хронологија старе Грчке дело самовоље и бесмислица. Целокупно наслеђе критско-микенско-тројанске културе присвојено је од стране Јелина, па она не само да постаје аутентична јелинска већ је и Римљани као такву преузимају (Б. Вукушић).

Опсада Илиона је завршена 1183. ст. ере, а Јелини се појављују на историјској сцени тек после више од четири века. Како је Илијада писана око 1000 године, сасвим је логично што она нигде не помиње Грке и Јелине! Истовремено, то је разлог зашто је она преведена читава четири века касније, тек када су Јелини алијас „Грци“ добили писмо. Да би разумели период Гвозденог доба (1200-800 г.ст.е.), као и време до настанка јелинске писмености око 600 године ст.е, морамо познавати етнички различите народе Хелма. Ко су онда Пелазги (Рашани, Меди, Тројанци Сарбати…), Грци и Јелини? Пелазги су антички Срби старинци Хелма, Грци нису били народ него војне чете Хурита из Азије, а Јелини су мешавина старинаца Пелазга (Сарбата) с малобројним хуритским дошљацима.

Пелазги, Рашани Тројанци или Сарбати су антички Срби и старинци Хелма пореклом од Меда. Предање дарданских Аркађана, каже да је први човек на Земљи био Пелазг, а песник Илијаде назива Пелазге придевком „божанствени“. Аполодор и Акусалије кажу, да је Пелазг био син бога Неба по коме су становници Пелопонеза добили име Пелазги, Хесиод да је Пелазг добио име по „земљи“. Сами Јелини, такође зову Пелазгију или Рашку (Тракију) „земљом светлости“ и домовином Низа (Низејки) које су претворили у „музе“, као што су јелинизирали целокупно културно наслеђе Пелазга.

По јелинском сведочењу, Пелазги су не само њихови преци већ прарод људски (Асиос, Хекатеј…). Милећанин Хекатеј и Страбон кажу да је Пелопонез пре Јелина био насељен варварима. Потврду дају и други антички писци који за Јелине тврде да су то исти они Пелазги, само су променили име предака (Тукидид), а Херодот каже: Народ атински био је пелазгијски који је „погрчен“ и научио је нови језик, „Грци“ су се мада слаби много увећали захваљујући бројним Пелазгима. Још каже: Затим је настао „грчки“ језик увек употребљаван са њим (пелашким), како се мени чини. Пошто су се отцепили од Пелазга, будући слаби од малог броја у почетку, повећали су се (Јелини) у мноштво народа, захваљујући прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа.

Аутохтоност Пелазга није спорна, али наука ипак игнорише логичан закључак Бенгстора, да Јелини себе сматрају старинцима, иако то противуречи чињеници да су Пелазги или Вари (јел. Кари) старији становници Јеладе? Они су били чувари Миновог царства у критској таласократији и говорили су негрчки историјски језик, пре доласка Грка још у микенско-минојско доба, каже немачки Лексикон античких народа (Николић). Пелазги и Минијци су народ Аргонаута, језички најстарији становници Хелма (Гавела) које античка историографија уопште не разликује.

Изворна Илијада описује дардански грађански рат античких Срба, у коме су помоћу плагијата и образоване Европе победили неки „Грци“ после више од три хиљаде година. Тако је прекинута и прикривена српска култура у континуитету од 7000 година, Срби као народ избачени из културне историје света, а овај духовни криминал обезвредио je не само логику  већ и европски хуманизам. [2] Чињеница, да су преузели културу Пелазга или античких Срба, Јелинима уопште није сметала, да своје претке и духовне учитеље прогласе за варваре, како би историја почела с њима.

Име Грци не подразумева народ у етничком смислу, него војне чете Хурита  придошлих из Кападокије, за чији језик В. Рамсе каже да из Анадолије и горњег тока Прата (Еуфрат).[3] Кападокија је само једна од етапа њихових долазака, јер они су још код Неброда били помоћне војне чете (башибозук), као и Јелини код Управде (Јустинијана), па  су их антички Срби свуда водили са собом. Отуда, Милојевић за Грке каже, да они нису орали ни копали већ отимали од других.

„Стари Грци“ као народ су обична али корисна измишљотина, у циљу идеолошког прикривања старосрпске културе, јер су помоћне војне чете Грка нестале с историјске сцене пре 3000 година без икаквог трага! Први пут се име „Грци“ у етничком смислу историографски јавља у другом веку ст. ере, за време римске окупације Јеладе 146. године. Овим погрдним именом су Римљани назвали Јелине. Пре Римљана, име „Грк“ се јавља три пута: код Аристотела, Тукидида у Пелопонеским ратовима, а забележено је као лично име градоначелника филистејског града Ашдоде кога је протерао Саргон (Недомачки).

Срби имају изреку, да Грк само једанпут у години говори истину, а Латини Лажеш као Грк па нису имали поверења у њих. Зато су им администрацију водили Аромуни (Цинцари) чији је језик практично „старогрчки“, али да не буде забуне и они су пореклом од Пелазга. Ни Мисирци нису имали лепо мишљење о „Грцима“, сматрајући их фалсификаторима који митологију приказују као сопствену историју. Амерички историчар Џим Фајн такође их зове фалсификаторима, због приказивања и преузимања критске културе као своје.

Погрдно име „Грк“, семантички је од аријског √ гр(у)ч, украсти, оробити у значењу „разбојник“, „сецикеса“, а од овог корена су у српском језику именица „грч“ и придев „горак“. Д. Жунковић реч „Грк“ тумачи у значењу „ратник“, а Николић у Античкој Србији наводи једну стару српску хронику о кроћењу дивљег коња Дучепала. У њој, краљ Филип даје свом сину Лесандру надимак „Грк“, што треба схватити преносно у значењу „лукавац“, „довитљивац“, јер је Лесандар запазио да се његов коњ Букал плаши своје сенке, па га је узјахао окренувши га према сунцу.[4]

Историјски, „стари Грци“ никада нису постојали као народ, а нарочито не као „носиоци културе“ (Николић). У време буђења национализма, почетком 19. века када су европски народи добили на поклон 1000 година историје, Европа и Ватикан су повампирили грчки башибозук изједначивши га етнички с Јелинима.  Ова превара владајуће историјске науке, претворила је уз присилу тројанску културу неолитског континуитета у јелински плагијат „чуда у Јелади“, који је постао  „грчка“ тапија европске културе? Упркос томе, што Јелини  с правом не воле погрдно име Грк па себе зову Хеленима а своју земљу Хелада.

Стари писци сведоче да су Јелини исти народ с Пелазгима, а Тукидид каже исто што и Милојевић, да су робљење и пљачка били главни извор прихода раних Јелина. Семантичку потврду даје ст. рус. елинъ, поган човек, варварин, татарин (Фасмер). Сократ сведочи, да су Јелини узели многе речи од Пелазга, а Аристотел је први изричито тврдио да су Јелини мешавина народа. Бројне реформе јелинског језика кроз историју, настале су услед немогућности међусобног споразумевања, а вршене су у правцу вештачког удаљавања од српског језика, као што је то био случај с бугарским и македонским.

Кажу, како је Јелада добила име по Јелину сину Деукалиона, али, песник Илијаде зна само за тројанско лично име Јелин које носи брат Касандрин: Пријамов син у птица најбољи гатар. Име Јелин је титуларно, етимолошки од аријског хели, сунце, по коме су добили име „оштрооки“ Хелије и тесалски Хели или Сели (јел. Selloi) који постоје у Илијади, а по којима неки изводе јелинско име од истоимене реке Селеје. Али, тесалски Јелини су Пелазги, као и Мирмидонци или Ахајци који су добили име по Јелиновом сину Ахају. Зову их још и Аргејци по Аргу пелашком и „коњодавном“. Ларису су основали Пелазги (Хеланик) и она је мајка пелашких предака (Софокле). На новцу из Ларисе је Ахилова глава, па Вергилије у Енеиди зове Ахила придевком „Ларишки“. Фтија и Хелада су главни мирмидонски градови у Тесалији која је постојбина Пелазга (Херодот, Страбон).

Пелазги су били од Тесалије до Крита, па Херодот као и Момир Пелазгима назива Атињане, Јоњане (Јонце), Еолце, Аркађане и Тесалце. Херодот и Страбон и за Ахајце кажу да су они првобитно Пелазги, а песник Илијаде их је првом певању изједначио са Данајцима. То сведочи и ариј. ахишава, име за злодуха, које се односи на Ахијаве или Ахијаваше из античке краљевине Ahhiуa на западу хетске државе, а Хети су пореклом од хелмских (балканских) Меда. У таблицама Богаз-Кеја из 1325. године ст. ере помињу се Ахајаве, а један мисирски запис из 1221. помиње Акиваше који су се придружили „народима с мора“ у инвазији на Мисир.

Ахајци су као и Дорци потомци пелашких Мисираца, каже Херодот, од којих је и „поморски народ“ из мисирских записа међу којима су и хиперборејски Дануни, народ богиње Дане које Н. Сандерс зове Сардани (име за Србе) међу којима су и Сакалаши или Скири што је асирско име за индоскитске или српске Саке у Азији, од којих је и принц Буда творац религије будизма. Такође су и Дорци (Даорси, Таорси) азијски Пеласти познатији као Таври или Таури, што је само једно имена за Кимере (Меде или Сарбате) по сазвежђу Бика.

Јован је у библијској географији име за Хелм, Кипар и М. Азију, од ариј. јавана, јахач, европљанин, како су на Истоку названи Арији или Меди. По Јованима је настало име за Јонце док су живели на Пелопонезу (Херодот) и још били Сарбати (Сарпати). У епонимној легенди о настанку Јонског мора, Апијан каже да је име настало по неком племићу с именом Јон. Првобитно су и Еолци такође Пелазги (Страбон, Херодот), а библијски Елиша је одредница за Еолце (Флавије), који су добили име по богу Ветра као и Еолска (Ветровита) острва.

Аркадски Пелазги (Дардани, Рашани, Илири) су од Меда (Аполоније Родоски) и прастановници Хелма (Ливије, Кречмар). Дардани и Илири су Срби (Џ. Кембел), а Данајци под којима треба разумети Јелине, Ахајце, Дорце и Аргивљане, сви заједно изворно пелашког (сарбатског) порекла. Име су добили по придевку данају или дана, богиња мајка Дивова, а Пелазги су прихватили име Данајци када је епонимни Данај посветио светилишту у Аргу Вучијем Аполону, па су се Пелазги Тесалије и целе Јеладе прозвали Данајцима (Еврипид, Гревс).

Јелини изводе Дорце од епонимног Дора који је син Јона, за кога Херодот каже: Неки од Данајаца су се помешали с Пелазгима у Атини, након чега су се Атињани прозвали Јонци. Епонимни Дор је син Јона и унук Аполонов, а Дорци потомци (српских) Мисираца. Име Дорци, Даорси, Таорси, Таури или Таври је од ариј. тавура, бик, сазвежђе Бик. Тукидид за Дорце каже да су се населили 80 година после Тројанског рата, у време када се Аркадија звала Пелазгија (Плиније). Сви Јелини су произашли језички и културно од пелашког или илирског стабла (Робер).

Дунав је прасрпска река (Робер), што географски налази потврде у Светом писму. Апијан износи, да су Јелини називали Илирима народ од Македоније и Рашке (Тракије), преко Подунавља до Паноније и Јадранског мора па све до Алпа. То исто каже и Доситеј после 2000 година: Све што живи од Будима па до Солуна и Јадранског мора, и говори једним језиком, један је српски народ. Чак и Орбини наводи, да су народи Илирије говорили српски пре појаве „Словена“ на територији Хелма, а Помпоније Мела да су Сарбати један род с више имена племена и народа.

Јелини су хвалисави када су у питању њихове старине, знање и писменост, али, у свему претерују. Своју писменост везују за Кадма и феничко писмо, а то је време од најмање шест векова, које претходи њиховој појави на историјској сцени? Диодор каже да је феничанин Кадмо донео писмо у Пелазгију, које се назива „феничко“, али пошто су Пелазги први употребљавали то писмо, оно се зове пелазгика? То је језик Кефта (Кафтор, Крит), што је заједничко име за Крићане, Филистејце и Феничане. На том писму су писали пелашки песници Лино, Сорбеј (Орфеј), Пронапић и Момир бесмртни песник Илијаде.

Песник Лино је први који је писао тим писмом и дао име сваком од слова. На њему је он саставио приказ о делима бога Бака и осталим митолошким легендама, које је оставио у својим успоменама. Бригијска пелазгика је била лако доступна Пелазгима с Хелма, али шиштећи и нечисти хуритски гласови у изговору, нису могли да се прилагоде богатим пелашким гласовним могућностима, закључује Милојевић. То је разлог, што је алфабет прилагођен гласовним могућностима новопосталих Јелина настао тек око 600. године ст. ере како га датује Плиније. Тачно је, да су Пелазги Јеладе примили језик хуритске (грчке)  мањине, али су га заузврат србизирали у тој мери да се он данас убраја у аријске језике каже Г. Чајлд. Отуда, Јелини као мешавина народа нису ни имали заједнички језик, све до административне реформе у четвртом веку нове ере.

Први хегемон Јеладе био је Филип Македонски, а први Јелин (уствари Јерменин) ромејски владар Источног ромејског  царства је тек у IX веку (Деретић). Ово царство, у коме су владале династије у рођачким везама с Немањићима, опстало је скоро хиљаду година после пада Западног ромејског царства. Назив  Ромеја тумачи се по унифицираном називу,  пошто су сви становници с правом грађанства носили то име, јер нису биле признате друге националности. У XVI веку „велики изумитељ“ Волф је назвао Источно ромејско царство измишљеним именом „Византија“. Тај назив је такође погрешно поистовећен с Јелинима, кад су почетком 19. века први пут добили своју државу, у којој је њихов први Устав  прогласио за „Грке“ све оне који су били православне вере, а Јелада је од 1829. године 11 пута територијално проширивана!

Историографске чињенице владајуће науке потпуно су у колизији с њеним званичним ставом, па Н. Фјодоров поставља сасвим логично питање: Шта уопште постоји у историји пре Јелина и Латина? Постоји, само континуитет цивилизацијe Винче културне матрице света, од неолита Хелма преко трипољске културе, Крита, Микене, до тројанске културе Пелазга (Сарбата) и Виланове, који је владајућа наука прикрила прогласивши га „чудом у Јелади“, као да нешто може постати из ничега.

 

 

 

 

 

Грађа:

 

М. Милојевић, Одломци историје Срба, Београд, 1872.

Ј. Деретић, Серби, Београд, 2006.

Херодот, Историја I-IV, Н. Сад 1966.

У преводу: Ј. Џемисон, Хелмије скитски (расправа о скитском пореклу „Грка“), Единбург, 1814.

У преводу: Ј. Бикерман, Хронологија старог света, Лондон, 1969.

У преводу: Х.Д. Ф. Кито, Грци, Единбург, 1951.

  1. Aeneae, Historia Bohemica, Prague, 1998 (1592).

 

[1] Медске Бриге класични писци зову Арији (Херодот), а они су исти народ с Аријима на Истоку који су сами себе звали Срби, Меди и Кимери у асирским записима. Довољан доказ за ову тврдњу, јесте чињеница да аријски или мајка језик има иста граматичка правила као и савремени српски, као и да су то два једина духовна језика на свету.

[2] Овде српска култура и Срби, подразумева  терминолошки вирус „словенска култура“  и „Словени“.

[3] Изворно се име Хурити односи на  српске Митане, а касније мешавину народа којој је припадао и део оних који ће се назвати Јевреји.

[4] Изворно име коњу је од ариј. букала, узнемирен коњ. У јелинској верзији имена Букал је преименован у Букефала, ариј. баха, бик (= гó > býs) + капала, кефало, глава > Boykefalos, јер је тобоже имао флеку на грудима у облику главе бика.

 

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи