Јелена Ердељан: Сентандреја и српско наслеђе

Јелена Ердељан истражила је део наше градитељске баштине коју прати и неизмерно вредна духовна. Град у Мађарској – Сентандреја. У тој вароши живели су њени преци… Пројекат “Непокретно наслеђе у Србији”.

Саборна црква, Сентандреја

„Сентандреја са својом српском околином по стицају неодољивих прилика изгубивши своју некадању важност по остало Српство, а тиме и свој углед у њему, мало је позната данас…Одвојеност њеног положаја од осталих српских крајева пак чини вероватним, да ће се и овакви оскудни моменти предати забораву. Па и сами данашњи Сентандрејци, под утицајем нових прилика, све више губе из вида лепу прошлост свога родног места, те им оне наслеђене и свести пуне изреке: „Ми же Сентандрејци цела света славни“, па и она друга, додуше географски мало нетачна али опет карактерна: „Будимпешта равна, Сентандреја славна“ – све несхватљивијим постају.“ Овим речима почиње прва савремена историја Сентандреје, Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје, настала из пера Павла Софрића, а штампана у Нишу пре више од стотину година (1903).

Од тог времена до данас, заборав све више прекрива стару Сентандреју, првобитно насеље српских миграната који су до овог места на Дунаву 20 километара узводно од Будимпеште стигли 1690. године предвођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и својим Ковчегом завета, моштима светог кнеза Лазара. Барокни град XVIII века развијене трговине, занатства, културе и просветитељства, те центар романтичарске књижевности XIX века оличене у стваралаштву његовог славног потомка, Јакова Игњатовића, за Србе је данас махом марципански шећерна слика давних дана недовољно познате (а управо зато) идеализоване (или сатанизоване) националне прошлости која се већ готово стотину година више систематски заборавља него проучава.

 

                 Поток, Сентандреја

 

За оне малобројне, потпут мене – ауторке овог текста, који су још живи потомци Сентандрејаца, у овом случају такође и миграната унутар Аустроугарског царства с почетка XX века, пристиглих из Деве у Трансилванији, крећући се за службом појца Будимске епархије Милана Ердељана, Сентандреја је место породичног сећања везаног како за свечане тренутке старих божићних и ускршњих обичаја и прве школске дане једног од шесторице Миланових синова, Милоша, потоњег декана Богословског факултета у Београду, хебрајисте и библисте, главног редактора превода Новог завета на савремени српски језик, тако и за трпезу на којој се печеница служи уз сос од рибизли, а уз коју се прича о марифетлуцима са Магарчевог брега, Арсином улажењу и излажењу из куће кроз прозор и спуштању у лименом кориту низ залеђени сентандрејски поток. У том породичном простору сентандрејског сећања, седам сентандрејских цркава и осам сентандрејских крстова, најзнаменитији до данас претрајали споменици материјална баштине Срба у Мађарској, чине фон и заправо други план, сценографију, у којој живе сећања на стварне учеснике важних тренутака породице и српске заједнице у Мађарској, те старе породичне пријатеље – владику будимског и потоњег патријарха српског Лукијана Богдановића, владику будимског Георгија Зубковића, проту Чампрага, проту Хужвика, Терзине и Стефановиће.

 

                              Српска улица, Сентандреја

 

Од тих седам цркава, које симболичким бројем указују на топос седмоврхости својствен богомчуваним и богомизабраним општехришћанским и српским престоницама као Новим Јерусалимима, Цариграду али и Београду, једна у простору породичног сећања чува своје посебно место. То је Пожаревачка црква, уз сам поток, на тргу Вука Караџића, у чијој порти и данас стоји, оронула, празна, кућа у којој се пре више од девет деценија окупљало за трпезом а у њу долазила деца са санкања низ оближњи залеђени поток, о пролећу набујалу речицу Бучину. Преко пута, данас као дотерани кафић, стоји зграда у којој је некад била деда Миланова берберска радња. „Одоше, и не остаде за њима ништа, ништа.“ Овај исказ из једног извора који описује стање на балканској обали Дунава након преласка у равницу народа и патријарха у Великој сеоби 1690. године верно осликава и нестајање српског становништва из Сентандреје и других мађарских градова након склапања Тријанонског уговора о миру са Мађарском кад је, у периоду између 1920. и 1930. године, највећи број Срба, спаковавши своју покретну имовину и просторе сећања, а оставивши иза себе своје изванредно непокретно наслеђе, стигао, поново у процесу миграције, у Краљевину Југославију.

                Трг Вука Караџића, Сентандреја

 

Оно што је у Сентандреји до данас остало представља трајно материјално сведочанство највиших домета спрске културе и уметности барокног раздобља и XIX века. На темељима старих, првих цркава, подигнутих од дрвета одмах по доласку Срба на ово лепо место крај Дунава, током XVIII века издигле су се нове, у свом сјају високог барока, са високим звоницима и раскошним каменим порталима, иконостасима и црквеним мобилијаром, портама са капијама од кованог гвожђа.

 

              Саборна црква, Сентандреја

 

Међу њима посебно се истиче Саборна или Београдска црква. Овај храм посвећен Успењу Богородице грађен је од 1756. на темељима старе цркве. Освећен је 1764. а звоник је завршен 1777. године. Иконостас је настао у периоду између 1778. и 1782. и рад је познатог новосадског сликара Василија Остојића. Око цркве су гробови и надгробни споменици ктитора и угледних личности. Благовештенска црква истиче се лепотом свог западног барокно-рокајног портала а грађена је 1752. године на месту првобитне цркве брвнаре по плановима бечког архитекте Андреаса Мајерхофера. Импозантним звоником истиче се Ћипровачка црква, првобитно посвећена светом Николи а потом светом Петру и Павлу. Уз њих ту су и помињана Пожаревачка, као и Збешка, Оповачка и Преображенска црква са изванредним иконостасом из 1745-46. године, делом украјинских сликара, највишим иконостасом српске црквене уметности XVIII века.

И спомен крстови расути по граду, данас врхунски примери барокних јавних споменика и меморија, често су подизани на месту првобитних белега и знамења од дрвета. Најлепши поглед на град и Дунав пружа се са места на којем су табаци, мајстори кожарског заната, подигли у другој половини XVIII века крст свог цеха израђен од кованог гвожђа.

 

      Главни трг, Сентандреја

 

У самом центру Сентандреје, на Главном тргу, некада пијаци, испред Благовештенске цркве и зграде Препарандије, прве српске учитељске школе основане 1812. године, стоји Трговачки крст. Подигли су га 1763. године чланови Српског привилегијалног сентандрејског трговачког друштва чији амблем спаја форму крста, ленгера и броја 4, указујући на уздање у православну веру, безбедно путовање Дунавом као извором сваколиког живота Сентандрејаца те опомену на дозвољени проценат у поштеној трговини. Крст цара Лазара обележава првобитно сакрално језгро најстарије историје Сентандреје као српског града. Подигнут је на месту где су одмах по Великој сеоби биле положене мошти светог кнеза Лазара, у цркви брвнари посвећеној Светом Луки. Мошти су већ 1697. године пренете у манастир Врдник на Фрушкој гори, стару цркву срушио је набујали Дунав 1838. године, а овај крст је постављен као трајни спомен на сентандрејско порекло од давнина. Данас га је тешко уочити од тренди „модерне“ српске кафане која послује на том, некад сакралном месту.

Аутор: Др Јелена Ердељан, Филозофски факултет,Одељење за историју уметности, Београд. Ауторка и уредница домаћих и иностраних књига, зборника и студија посвећених култури и визуелној култури Балкана и медитеранског света у средњовековном и раном модерном раздобљу. Учесница и организаторка многих међународних/домаћих стручних скупова. Између осталог, чланица алумни клуба Универзитета у Констанцу, Немачка.

 

 

 

 

ИЗВОР: КорзопорталМагацин