Јефтини патриоти и прецењени издајници – трка сатрапа

Олег Голубовић

 

 

Појмови у наслову овог текста нису из вокабулара његовог аутора, већ су њихови. Они једни о другима износе сушту истину којој, ипак, има штошта да се дода. Како је започела изборна трка, тако се појачава реторика. Истичу се разлике у програмима и у квалитету вођа.

Што се тиче програмских залагања сваком нормалном је јасно да ту разлике нема, а вође нису толико битни, доприносе само фестивалској атмосфери. У чему је разлика између кандидата опције која нема алтернативу када се зна да, ни патриотска, нити демократска власт ништа добро нису учиниле на уређењу државе и њених институција? Држе их у полураспаднутом стању, таман толико да им се нађу.

Разлика је у кандидовању веће послушности према бриселским бирократама који им дају домаће задатке и оцењују. Суштински те чиновнике не занима како је уређена ова држава, већ ко може боље да је контролише у одређеном времену.

А треба контролисати земљу која стално мења границе, не зна да ли је на Истоку или на Западу, шта је њен национални корпус и шта су његови изнедрени мутанти (новонастали народи), откуда два писма и две Нове године итд. Зато страни државници са српским политичарима не разговарају озбиљно, без обзира колико су “добри пријатељи”. Често се отворено и спрдају, на пример Енглези. Шаљу Србију у Европску Унију одакле су и сами побегли главом без обзира.

Српску политичку класу не дотичу тектонске промене у свету и сукоб суверениста и глобалиста (банака, финансијских шпекуланата и њихових чиновника). Она је направила свој избор, определила се за ове друге и бори се унутар себе за власт и за плен, уз презумцију некажњивости, што подразумева аболицију за сва недела. Њени представници прелећу из опозиције у власт, из власти у опозицију, са функције на положај, из власти у власт. У овом последњем шампион је СПС – вечити младожења или девојка за све, како се коме више свиђа. У свему се прешла свака мера пристојности. Није ни чудо што је држава постала циркус јер су кловнови главни (in charge).

У опредељењу политичке класе за глобалистички пут без алтернативе Србија се доводи у опасност опет да се нађе у беспућу, заглављена у блату несналажења. Док неке уређене државе покушавају да поврате суверенитет и контролу над ресурсима, она их испоручује похлепним међународним чиновницима и финансијској мафији. У страху од преживљавања вечито се касни и постоји реална опасност да се држава уруши, да не кажемо унереди. Да не буде као по оној народној, није битно колико је удаљен WC, већ кад се према њему кренуло.

И власт и опозиција у Србији играју на једну карту, која ће, како ствари стоје после Брегзита и Трампа, највероватније да изгуби, без обзира на жестоки отпор глобалиста. Њихов отпор је врло присутан и у Србији па су у трку пустили не коње, већ магарце из исте ергеле. Поучени искуством, како се ком магарцу заглаве ноге у блату, они га искористе, па га пусте, те их мењају.

Час су им фаворити патриоти, а час су им фаворити демократи, зависи од спољних околности и расположења бирачког тела. То тело често не зна шта хоће, али понекад упорно зна шта неће. На пример, неће у НАТО и неће да призна Косово. Бриселским чиновницима више леже демократи – ,,издајници˝. Али баш због своје ,,деликатне˝ позиције демократи знају да подигну цену, много траже. Онда на сцену ступају патриоти, који мање траже. Не цењкају се много зарад власти. Јесу мало сумњиви због Руса, али не много. Руси су ипак далеко.

Партијска фукара, паразити, они што седе испред телевизора и удбашка доушничка мрежа чине основу сваке власти у Србији и процентуално су заступљени у друштву као и Савез комуниста и његови симпатизери у Брозово време. Зато се овде власт мења само споља. О фер изборима и крађама одлучују странци.

Није ни чудо што су странци саветници политичарима. Ту су и амбасаде и Тони Блер и одрживи Џефри Сакс, који је 90-их чуда чинио по Русији и Источној Европи.

И оно мало веће политичке протесте организују странци и Сорошева мрежа. Све је то млитаво и без намере да се промени систем, већ да се притисне власт. Нико неће да мења постојеће стање у држави. Политичари неће да ризикују, већ хоће да их неко са стране именује. Полазе од тога да је боље патка у руци, него гуска испод кревета. Тако ће изаћи и на изборе.

Поред реторике и жестине међусобних напада ови избори нису ништа друго до трке сатрапа, која неће ништа променити без обзира ко је изашао и ко је победио.

Све док је народ неосетљив на неуређену државу, пљачку, ендемску корупцију, партократију, дотле ће бити све горе. Тешко да ће се промене догодити на изборима док се не искаже суверена воља слична оној код Брегзит-а, у Америци или данас, на пример, другим поводом, у Румунији. До тада ће се излазити на гласање али се неће бирати.

 

ИЗВОР: Восток